СНД Пребиловци открива: Анте Крешић суду у Чапљини тужио мученике са фресака из Храма Васкресења у Пребиловцима

Пребиловци имају простран атар са земљиштем које припада пребиловачким породицама од предтурског времена.  На њему  је до 1941, живјело, било сито и одјевено преко 120 породица са преко 1.000 чељади. Данас је скоро празан.  Има свега око 55 становника. Није то само простран већ и веома вриједан,  лијеп и атрактиван терен,  окружен пољима  у долинама ријека и са језерима.

У срцу су му камена брда и површи са доловима и 7 насеља која чине село Пребиловце. Све то богатство је поред или веома близу централне магистралне жиле  БиХ, која, Сарајево спаја Посавину са морем које је 20-30 км од села. Другима је пребиловачки атар вијековна жеља и мора. Послије геноцида, разарања, пљачке и прогона српског становништва, сада им се чини да долази вријеме да се пребиловачки посједи коначну отму.

Пребиловчанима је општина Чапљина већ одузела вриједнију половину земљишта. Све насилно. Нешто од тога је „покривено папирима“, а много тога је „покривено“, а да никада није спроведен поступак одузимања, већ га је некада  неко просто украо оловком!

Такав је случај са некадашњом шталом бивше  Сељачке радне задруге „Милко Булут“. Задружна штала (како је народ зове) грађена је педесетих година прошлог вијека на дијеловима више приватних њива и пашњака,  испод засеока Кулине код једне старе чатрње из турског времена. Поред ње  води коњски пут у равницу  поред Неретве, некад звану Габела или Габеоско  поље (Габела је сада само на десној страни Неретве). Никакав поступак за одузимање дијелова непокретности за шталу није спровођен, већ је то просто догоговорено  у селу.

Штала је по укидању задруга престала да се користи за затварање стоке и претворена је у магацин и откупно мјесто поврћа и воћа за  чапљинско предузеће „Приморка“. И  то је прије више од 50 година престало. Вријеме и рат су  шталу порушили, а власници земљишта су исто вратили у свој посед.  Неко је, међутим, непознато када,  од пребиловачке штале смишљено у Катастру направио  посебну парцелу и лажно је назвао „кућом“.

Послије претходног рата, када је и све приватизовано, сво земљиште одузето од Пребиловчана и других власника је додјељено ( не зна се којом „техником“?) фирми „Агрохерц“ из Чапљине. Она је то углавном издала Хрватима у дугорочни закуп, са изгледом да га једнога  дана претвори у власништво.

Иза леђа и без знања Пребиловчана, посебно власника земљишта,  директор „Агрохерца“ Миленко Соче, привредник и политичар из Горице код Чапљине је продао, своме комшији и сународнику из Струга,  Анти Крешићу, такође привреднику и политичару, пребиловачку „задружну шталу“,  сада означену као парцела к.ч. број 1306 Њиве- Кулине, начин коришћења: кућа и зграда, површине 312 квм и начин коришћења пашњак 2. класе површине 888 квм!? 

Соче је приликом закључења уговора пред нотарем, дана 30. 4. 2014, дао неистиниту изјаву да је његово предузеће „једини посједник и стварни власник предмета продаје и да су земљишно књижни власници само формално уписани у земљишној књизи“!?

Није навео на основу чега то све тврди, односно како је та фирма постала власник предмета продаје, ни како је у папире  уписана кућа које ту никада није било, али је заједно са Крешићем навео тачно да ту не постоји грађевински објекат „јер је срушен“?!

Дакле, закључен је, потписан и овјерен апсолутно ништав уговор о продаји туђег власништва.

Уписани власници су Пребиловчани, живи и мртви који имају правне сљедбенике и неки од њих су прави власници. Статус власника им даје  право посједа које због рата и одсуства из села нису неко вријеме вршили, што је искористио Анте Крешић да исти простор заузме, на њега  постави пчелињак, те купи парцелу од невласника „Агрохерца“ преко поменутог Миленка Соче.

Власништво се стиче на основу ваљаног правног посла уписом у земљишну књигу „грунт“ . Пошто уговор са невласником  није ваљан правни посао Крешић је преко адвоката поднео тужбу за утврђење права власништва Општинском суду у Чапљини против лица која су уписана као власници земљишта на коме се налазила „задружна штала“. 

Међу њима је  њих и четверо мученика, од који су троје били носиоци домаћинстава  чија су огњишта угашена 1941, године у геноцидном злочину чапљинских усташа у Пребиловцима. То су мученици Максим Ждракановић. Мила Булут р. Екмечић, Стојан Екмечић и Никола Екмечић.

Анђа супруга Ђуре, рођ. Стајчић, 1865, + 1941, Шарића башта- Хутово блато, 

Максим /Ђуре/, 1891, Пребиловци, + 1941, Пребиловци- До, 

Анђа /Пере/супруга Максима, рођ. Ћук, 1893, Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама, 

Стоја /Максима/, 1924, Пребиловци, + 1941, Шарића башта- Хутово блато, 

Василија /Максима/, 1928, Пребиловци, +1941, Шарића башта- Хутово блато, 

Мила  /Симе/, рођена Екмечић, супруга Ђуре, 1897 Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама

Даница /Ђуре/, 1925 Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама

Радојка /Ђуре/, 1928 Пребиловци, + 1941 Шурманачка јама

Даница /Душана/ жена Милана, рођена Шарић, 1920 Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама

Велибор /Милана/, 1938 Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама

Ђуро /Милана/, 1940 Пребиловци, + 1941, Шурманачка јама, 

Никола /Симе/1891 + 1941, Пребиловци, Брегава- Гостиљац.

Дана/Лазара/ супруга Трипка, роћ. Сухић, 1919, Пребиловци + 1941, Шурманачка јама,

Цвија /Николе/, 1925, Пребиловци,  + 1941, Шурманачка јама.

Олга /Николе/ 1928, Пребиловци,  + 1941, Шурманачка јама.

Стојан /Симе/,  1895, Пребиловци + 1941, Морин Оток, заклан,

Јелка /Душана/супруга Стојана, рођ. Медан, 1899, Пребиловци + 1941.Шурманачка јама,

Јока / Стојана/1922,  Пребиловци + 1941, Шурманачка јама,

Душанка /Стојана/, 1925, Пребиловци + 1941. Шурманачка јама,

Анђа / Стојана/, 1927, Пребиловци +1941, Шурманачка јама,

Милена /Стојана/,1929, Пребиловци,  +1941, Шурманачка јама,

Максим / Стојана/,1933, Пребиловци,  +1941, Шурманачка јама,

Василија /Стојана/, 1935 , Пребиловци, +1941, Шурманачка јама,

Ликови Максима и Миле насликани су на централној фрески параклиса Светих Пребиловачких и доњехерцеговачких мученика, с тим што је мученик Максим централни лик цијеле композиције!

Мученици су тужени да би њихова земља незаконито припала Анти Крешићу! Да би то лакше извео,  Крешић се, преко адвоката, досјетио да мученике прогласи „особама непознатог боравка“.  Тиме је спор прикрио од њихових законских насљедника побијених Срба и преко суда издејствовао да им се постави привремени заступник у лику одвјетника Бранка Мандрапе.

Наравно,  то је покушај изигравања прописа јер Максим, Мила, Стојан и Никола нису непознатог боравка, већ умрла лица која имају правне сљедбенике којима се мора доставити тужба и омогућити учешће у парници. 

За Анту Крешића ово правно неће бити лак случај, јер је део тужених оспорио његову тужбу и указао на ништавост уговора и на недостатке у тужби којом нису обухваћени сви власници.

Међутим, правда и законитост се све мање везују за судове и судије. Анте,  као особа од сваковрсног утицаја,  мисли да се да се трајно дочепао вриједног српског  земљишта са лажно уписаном кућом.

Подигао је ту већ неки објекат, увео струју, убацио кошнице са пчелама које нападају Пребиловчане из оближњих кућа…

Један случај умало није завршио трагично по жртву убода пчеле, због нагле алергијске реакције!

Пребиловчани више  без ризика не могу проћи путевима који испод Антина пчелињака воде у поље.

Антина парница против живих и побијених Пребиловчана је у ствари више политички него правни предмет  и тиче се положаја Срба у Херцеговачко- неретванском  кантону и њихових основних права какво је право на имовину.

Оно је ,  према другим актуелним дешавањима у Пребиловцима, без гаранција и без подршке од српског фактора у БиХ и ван ње. Пребиловчанима после вијековног опстајања и страдања сада озбиљно прети коначан изгон из њихове баштине.

Српско национално друштво Пребиловци

Извор: Слободна Херцеговина