Snaga srebreničkog marketinga

U odmeravanju snaga “crnih” i “belih” pobedili su “plavi”! Ni kad se spoje sve Žena u crnom i svi Srba u belom koji su u utorak bili na Trgu nije nas bilo više od “momaka u plavom”!

Aktivistkinje nevladine organizacije “Žene u crnom” u utorak uveče su u znak sećanja na “zločin u Srebrenici” organizovale još jedan “performans” u kome su se svim snagama stuštile na Srbiju i Srbe. Već prvih par rečenica u kojima su istakle da je “Srebrenica paradigma svih srpskih zločina i da je to savremeni Aušvic” meni su bili dovoljni da mi se želudac okrene. Ali, trudiću se da budem što objektivnija u smislu da ću što realnije preneti ono što se dešavalo na Trgu.

Već od 17 časova počele su da se grupišu policijske snage. Izbrojali smo pet marica – četiri ispred Muzeja i jedna kod pešačkog prelaza prema Narodnom pozorištu. Nešto posle 19 su se pojavile prve grupe “Žena” koje su se Trgu približavale iz pravca Kneza uz policijsku pratnju. Potrajalo je dok su se sve okupile, a onda je krenula “fešta”. Policijski kordon ispred njih, iza njih, pored njih. Okružene sa svih strana. Onda narod. Oni u “Belom”, slučajni prolaznici, nemi posmatrači. Iza njih opet kordon. Da se nađe. Za svaki slučaj. Kordon je stajao oko pet metra ispred njih. Posmatrači su mogli da priđu kordonu do pola metra. Ne bliže. Slobodna procena je da je bilo oko 150-200 policajaca u uniformi. Koliko ih je bilo u civilu to znaju samo oni. Sudeći po pogledima, fotografisanju posmatrača procena je da ih je sve skupa, u uniformi i civilu, bilo par stotina, možda i oko 1.000.

Oni koji su se tu zatekli slučajno imali su ista pitanja:
– Šta je ovo?

Kad bi dobili odgovor obično bi samo odmahnuli glavom uz komentar:
– A ko broji naše žrtve?

I onda je počelo. One su se poređale, držale spiskove nekih imena, navodno su to imena pobijenih u Srebrenici, sa razglasa se čulo ono sa početka teksta. I vrtelo se u krug. Bar tri puta smo čuli priču o tome kako su Srbi najveći zločinci na svetu, kako je negiranje genocida novi genocid, kako su svi nedužni osim nas Srba – to bi bilo ukratko. “Oplele su” i po novom predsedniku Srbije jer ne priznaje da je bilo genocida.

Negde na centralnom mestu spiskove je držala i Nataša Kandić. Bez nje nije moglo. Onda su postavile nešto od plastike ili nečeg sličnog, visoko kao neki stub, iz kesa izbacili obuću i počeli da je ubacuju u taj improvizovani stub. Sledilo je objašnjenje da je to 8.372 para obuće koji simbolizuju isto toliko žrtava u Srebrenici. Ubacivali su jedan po jedan par, da što duže traje.

I onda su tako stajale. Kasnije su puštale neke ispovesti navodno preživelih iz Srebrenice. Sve to je proteklo relativno mirno jer svakom ko bi uputio bilo kakvu reč koja je mogla zazvučati kao kritika prišla bi 3-4 “civila”, pokazala značke i zamolila da se udalje od mesta dešavanja. Bilo je očigledno da je naređenje da ne sme da bude ni najmanjeg incidenta.

I onda se sve završilo. I onda su pod pratnjnom policije, opet u grupama, napustile Trg. Policajci, u uniformi i civilu, još neko vreme su se motali tu, a onda su i oni otišli. A mi smo ostali…

Dok smo sumirali utiske nisam mogla da se otmem osećanju da nije tužno bilo bi smešno koliko se svi trude da se u Beogradu i Srbiji prizna i ono što jeste i ono što nije, da se što više ispljuje naš narod sa obe strane Drine, samo da se neko ne oseti ugroženim. Dok sa druge strane, u toj istoj Srbiji se žrtve srpskog naroda, zločini počinjeni prema Srbima uporno minimalizuju, marginalizuju, čini se sve da se zaborave, izbrišu. O tome da se ništa konkretno ne radi da bi oni koji su zločine prema Srbima počinili kaznili neću ni da pričam. Kao ni o tome da se niko nikad nije izvinio srpskim žrtvama. Kao da se podrazumeva da nas treba pobiti, poklati, istrebiti.

Snaga marketinga se najbolje vidi po pitanju Srebrenice. Iz godine u godinu broj žrtava raste. Početnoj brojci se dodaju i oni pomrli godinama i decenijama pre navodnog etničkog čišćenja. Na spiskovima se nalaze i neki koji su dokazano među živima. Postoje oni koji tvrde da je brojka od 8.372 i više nego “naduvana”, ali njima nije odboreno pravo glasa. Oni svoje dokaze ne smeju da iznesu. Ni na Zapadu kome odgovara da su Srbi pobili više od 8.000 ljudi samo zato što su druge vere, ali ni ovima “našima” u Srbiji koji bi trebalo da se trude da istina izbije na površinu. Svima nekako odgovara da budemo najgori.

I za kraj, malo matematike. Njih u crnom je bilo oko 70. Čuvalo ih je nekoliko stotina, procena je možda čak i 1.000 policajaca. Mi smo ih videli već od 17 i bili su tu sve do recimo 20.30. Tri i po sata. Oko 1.000 ljudi. Čuva 70 žena koje pljuju Srbiju i Srbe. U centru Beograda. Nevladinu organizaciju koja je na platnom spisku stranaca. One su dobile novac od stranaca za ovu manifestaciju, ali verovatno nešto i od države Srbije. Njih od Srba koji se ne slažu sa etiketom genocidnog naroda čuva srpska policija plaćena srpskim novcem. Jer zaštitu Žena u crnom kroz prekovremeni rad policije platili smo svi mi. U crnom, belom ili nekoj drugoj boji. Oko 1.000 ljudi minimum 3,5 sata. Izračunajte sami…

Izvor: magacin