„Службени гласник“ у магли година које се враћају

Због чега се државни издавач Србиjе одлучио
да штампа књиге двоjице аутора из Хрватске и Босне, чиjи ставови без сумње подлежу
бар критичком преиспитивању, зашто таква прилика ниjе пружена неком од српских писаца
или историчара из споменутих држава и откуда у свему томе Латинка Перовић?
„Службени гласник“, издавачка кућа државе Србиjе, обjавио jе ових дана књигу мемоарске
прозе „1941-Година коjа се враћа“ хрватског публицисте, повремено политичара, свакако
врло познатог и интригантног Славка Голдштаjна. Садржаj Голдштаjнове књиге за оваj
текст нема пресудну важност. Он jе само повод да видимо на коjи начин jе Голдштаjн
сагледавао односе Срба и Хрвата у последњих двадесетак година, шта jе на том плану
и сам урадио, колико допринео смиривању или можда таласању, међунационалним тензиjама
и да ли jе књига о коjоj jе реч на неки начин искупљење пред Србима, управо због
Голдштаjнових активности у оном за Србе тешком времену (почетак деведесетих), када
се Хрватска по други пут у двадесетом веку усправљала као држава. У свему овоме
додатну димензиjе има чињеница да Голдштаjн не припада ни jедном, ни другом народу,
долази из старе угледне jевреjске породице.
СА ХРВАТСКИМ ПРЕДЗНАКОМ

Елем, Славко Голдштаjн у
књизи издатоj у Загребу пре четири године, а за коjу се одлучио српски „Службени
гласник“ описуjе драму сопствене породице коjа се нашла у вировима Другог светског
рата, на простору где су Хрвати, у савезништву са немачким нацистима, подизали своjу
националну кућу, сањану хиљаду година. Оваква тематика, сама по себи, ниjе спектакл,
ниjе jединствена, експлоатисана jе безброj пута, али за српско-хрватске односе има
важност кроз чињеницу да Голдштаjнови 1941. године из Карловца од усташког ножа
беже на Кордун, где Срби чине апсолутну већину, где има и хрватских села, а где
су почели покољи „над православцима“. Голдштаjн jе био сведок тих догађаjа. Вратићемо
се на Кордун, у те паклене дане, кад српски живот ниjе вредео ни грам соли, али
пре тога да видимо шта jе Голдштаjн радио у времену између 1989. и писања књиге
о 1941. години коjа се враћа.
Прва политичка организациjа, странка, партиjа, како вам драго, основана у Хрватскоj,
пред вишестраначке изборе, ниjе Хрватска демократска заjедница, како многи мисле,
већ Хрватска социjално либерална странка (ХСЛС), настала у jесен 1989. године. Присуствовао
сам њеном првом представљању jавности, а оснивач и њен први председник био jе Славко
Голдштаjн. Скрећем пажњу на префикс, национално одређење странке. Могло jе, чак
би звучало боље, Социjално либерална странка, али се Голдштаjн одлучио за национални,
хрватски предзнак. Нагађам због чега.
На челу ХСЛС-а остаjе релативно кратко, а на место председника доводи Дражена Будишу.
Још jедан изненађуjући потез „либералног интелектуалца“ Голдштаjна. Будиша jе, подсећам,
екстремни хрватски националиста, jедан од вођа студентског покрета на загребачком
Свеучилишту, у данима Маспока, 1971. године. На изборе 1990. године ХСЛС излази
у коалициjи са Миком Трипалом и Савком Дапчевић Кучар, креаторима и вођама Маспока,
нуде разбиjање Југославиjе, самосталну Хрватску, политички обрачун са Србима у Хрватскоj,
али jе Хрватима, то су показали на изборима, ипак био дражи Туђманов проусташки
ХДЗ.
ЗА И ПРОТИВ БЛАЈБУРГА

Голдштаjн се повлачи из активне
политике, али остаjе у jавности, окреће се разним облицима издаваштва. Пресудно
утиче да се у Загребу поjави недељник „Глобус“ (излази и данас), чиjи jе садржаj
тих ратних година био изричито националистички, готово проусташки, са снажним антисрпским
зачинима. Пролази кроз разне фазе и изазове, укључуjући оне са коjима се Јевреjи
никада не играjу. Доноси одлуку да се придружи хрватским званичницима и оде, у сопственоj
режиjи, на поље код Блаjбурга, где jе усташка воjска Независне Државе Хрватске у
финишу рата, 1945. године, доживела потпун пораз и слом. Када jе ту одлуку пустио
у jавност Голдштаjн jе доживео броjне жестоке критике од своjих сународника из целог
света, па jе на краjу ипак одустао од намере да се поклони сенима побиjених усташа.
У коjоj мери jе оваj човек слоjевит, помало чудан, контрадикторан, на краjу, наjбоље
говори податак да jе недуго после тога, са своjим братом Даниjелом Ивином, jавно
тражио од Владе Хрватске да укине високо државно покровитељство над усташким дернеком
код Блаjбурга.
И jош jедан интересантан податак; Голдштаjн jе данас међу наjвећим борцима против
национализма, свеjедно чиjег, али не обjашњава, а нико га и не пита, због чега jе
као добровољац, са пушком на рамену, учествовао у стварању државе Израел, одакле
се у Загреб вратио 1950. године. Осим национализма, jаког, жестоког националног
осећања, другог погонског горива за ту работу ниjе могло да буде. Али, добро… било,
па прошло. Враћамо се у 1941. годину. Голдштаjн jе са братом и маjком на Кордуну.
Данас каже да jе од Хрвата, усташа, побегао из Карловца, али да су га на Кордуну
спасили други Хрвати. Срби Кордунаши нису имали никакве заштите. Ни пун месец дана
после проглашења НДХ усташе упадаjу у село Вељун и убиjаjу 525 Срба. Углавном хладним
оружjем.
У Вељуну jе споменик тим jадницима, а нема томе давно, сигурно се сећате, када jе
извесна Бисерка Леградић, локална Хрватица, пред броjним сведоцима скинула гаће
и помокрила се на споменик. Потом jе свечано изjавила да она као Хрватица има суверено
право да у своjоj независноj држави пиша где jоj воља. То jе само jедан од разлога
због коjих jе Голдштаjн своjоj књизи дао наслов „1941-Година коjа се враћа“. У ствари,
враћа се, на површину испливава та страшна мржња и нетрпељивост према Србима. Голдштаjн
о томе говори у књизи и каже да jе нетачна, чак опасна теориjа, популарна у одређеним
хрватским круговима и данас, да су масовне ликвидациjе Срба у тек створеноj НДХ,
свакако и покољ у Вељуну, само реакциjа, одговор, казна, због српског устанка против
те државе. То jе лаж, Срби су узели оружjе тек када jе та усташка држава кренула
да их убиjа, истребљуjе – поручуjе Голдштаjн.
У СУСРЕТ ГОЛДШТАЈНОВИМ ЖЕЉАМА

Славко Голдштаjн има jош
jедну интересантну особину; воли да умањуjе броj Срба убиjених у НДХ. Ту потребу
исказао jе и у случаjу Вељуна. Док сви други извори говоре да су усташе у селу,
за три дана маjа 1941. године (ликвидациjе су почеле на Ђурђевдан) убиле 525 Срба,
у сваком случаjу преко 500, Голдштаjн се зауставља на броjу 377. Голдштаjн jе међу
првима прихватио Туђманову тезу о српском „jасеновачком миту“ и броj Срба ликвидираних
на том пакленом месту са реалних пола милиона спустио на 80 хиљада. При том се позива
на Жерjавића и Кочовића, коjима веруjу jош само у Хрватскоj, игноришући шта су о
Јасеновцу у Берлин jављали немачки генерали са Балкана. Наjнижу броjку, 350.000
Срба убиjених у Јасеновцу, средином 1943. године у извештаjу команди Вермахта, спомиње
Александар Лер. Остали иду до 450 хиљада, закључно са 1943. годином, а тамо се убиjало
све до априла 1945. Земаљска комисиjа нове Југославиjе, формирана у Загребу
1945. године, састављена од Хрвата и Словенаца, радом на терену утврдила jе да jе
Јасеновац прогутао око 650 хиљада људи, углавном Срба. Све то Голдштаjн игнорише.
Иначе, Голдштаjн jе у Београду jасно рекао да не веруjе у помирење Срба и Хрвата,
да ће та два народа заувек делити непремостиви jаз и да се ту ништа не може учинити.
Тачно. Ту jе у праву, без остатка.
Пада у очи да jе на промоциjи Голдштаjнове књиге у Београду, одржана у Малоj сали
Коларчевог универзитета, говорила Латинка Перовић. Она jе исту улогу имала и на
представљању књиге у Загребу. У оба случаjа на томе jе инсистирао сам Голдштаjн.
Зашто баш Латинка? Какве она има везе са овом причом? Зар ниjе био погодниjи неко
од потомака Срба убиjених у Вељуну, а има их, посебно после „Олуjе“, разбацаних
и по Србиjи и по целом свету. Или неки српски историчар млађе генерациjе, можда
публициста? Нико од њих, изгледа, ниjе био достоjан да говори на промоциjи Славкове
књиге. Поред Латинке и Голдштаjна, у Коларцу jе седео Теофил Панчић. Као да jе промоциjа
зборника Хелсиншког одбора. Због чега jе „Службени гласник“ испунио такве Голдштаjнове
жеље? Да ли има у томе некакве поруке, симболике?
Кад смо већ код „Службеног гласника“ ниjе згорега подсетити да jе та државна кућа
обjавила и мемоарску грађу Абдулаха Сидрана, сабрану у књизи „Откуп сирове коже“.
Маjсторско jе то штиво, његову литерарну вредност ниjе могуће оспорити, као што
jе ван сваке сумње да jе Сидран ову књигу вешто искористио да у Србиjи – кад га
већ српски државни издавач хоће – пласира теориjу о „агресиjи Србиjе на Босну и
Херцеговину“; о Београду из коjег jе кренуло зло у Босну. Само кад спомиње своjе
приjатеље из ђачких и студентских дана, Срби су за Сидрана Срби. У свим другим случаjевима
и ситуациjама оваj писац употребљава поjам четници. Прилично мучно генерализовање.
Зашто jе Голдштаjн такав какав jе – можемо да нагађамо; у случаjу Сидрана све jе
jасно, али ниjе баш jасно због чега „Службени гласник“ неким Србима из Хрватске
и Босне, даровитим писцима, историчарима, не понуди могућност њиховог виђења догађаjа
о коjима пишу Голдштаjн и Сидран?

Извор: ПЕЧАТ

Пише: Ратко Дмитровић