Slučaj jedne tužbe

Radi se o sporu koji je maja prošle godine pokrenulo sedam osoba pred Okružnim sudom u Čikagu tražeći za žrtve, njihove naslednike i rodbinu odštetu u visini od 3,5 milijardi dolara

Hrvatskoj je krajem februara uručena grupna tužba za naknadu štete koju su Srbi, Romi i Jevreji pretrpeli na području NDH tokom Drugog svetskog rata. Radi se o sporu koji je maja prošle godine pokrenulo sedam osoba pred Okružnim sudom u Čikagu tražeći za žrtve, njihove naslednike i rodbinu odštetu u visini od 3,5 milijardi dolara. Reč je o naknadi, ne samo materijalne štete, vezane uz oduzetu imovinu, nego i nematerijalne štete koju su pretrpele žrtve ustaških logora.

Kao što se i očekivalo, tužena država osporava osnovanost tužbe jer današnja Hrvatska nije pravna naslednica NDH, pa ne može ni odgovarati za štetu koja je počinjena pod tim režimom, što je vidljivo iz „izvorišnih osnova ustava“ u kojima se izričito navodi da Hrvatska počiva „na temeljima suverenosti izraženim u odlukama ZAVNOH-a“.

Vest o ovoj tužbi preneli su svi mediji u regionu a i van njega. Od svih tužilaca poznavao sam jedino Bogdana Kljaića, koji živi u Čikagu i koji je, u vreme dok je bila aktuelna tužba Krajišnika protiv američke kompanije MPRI pred istim sudom, bio predsednik Sabora krajiških Srba.

Istog dana, u kasnim popodnevnim satima, dobio sam poruku od Bogdana u kojem me obaveštava da ni on ni Lizabet Lalić, prva među tužiocima, nisu nikome dali ovlašćenje da u ime njih podnese ovakvu tužbu i da će svakako reagovati na sve strane kako bi se njegovo ime skinulo sa spiska tužilaca, a sve u cilju da zaštiti sebe i članove svoje porodice od eventualne „osvete“ poštovalaca NDH, kakvih je mnogo i u Čikagu.

Izgleda da su i mediji u Hrvatskoj od svih tužilaca samo njega znali, pošto su ga drugog dana žestoko isprozivali kao čoveka koji od Hrvatske traži milijarde dolara, istovremeno objavljujući i njegove fotografije, video-snimke i kontakte.

Narednog dana mediji su pod oznakom „senzacionalno“ preneli i Kljaićevu izjavu da on nije podnosilac tužbe već da mu je „ukraden identitet“, o čemu je obavestio i sud i hrvatskog konzula u Čikagu.

Javio se i advokat Džonatan Levi, pojasnivši da njegovi klijenti „Lalić i Kljaić ne žele tužiti Hrvatsku, koja je država naslednica (Socijalističke) Federativne Republike Jugoslavije na osnovu međunarodnog prava. Oni već sudeluju u procesu s Vatikanom oko ustaškog blaga, koji će sad, nadamo se, „Hrvatska podupreti“. Navodi i kako su najmanje tri druga tužioca preminula, te pretpostavlja da ni ostali ne znaju za tužbu.

Video sam medijske napade na Kljaića u Hrvatskoj i nimalo nisu prijatni (znam iz sopstvenog iskustva jer sam sa njim napadnut u istom paketu kao „četnički aktivista“), i potpuno razumem njegov strah. Mada, po meni, podjednako treba „strahovati“ i zbog tužbe protiv Vatikanske banke kojom se traži ustaško blago.

Istoga dana kada su mediji prenosili izjave Kljaića i njegovog advokata, gostovao sam na jednoj beogradskoj televiziji u emisiji u kojoj se pričalo o pravnim, političkim i moralnim dometima ove tužbe.

Nakon emisije pozvao me Miodrag Gaković predstavivši se kao brat Roberta Predraga Gakovića, jednog od sedmorice tužilaca „čikaške“ tužbe. Njihov otac Bogoljub je bio sveštenik na službi u Gornjokarlovačkoj eparhiji sa sedištem u Plaškom, gde je 17. jula 1941, sa episkopom Savom (Trlajićem), sveštenicima Đurom Stojanovićem i Stanislavom Nasadilom i sa još trinaest uglednih Srba, uhapšen i zatvoren u štalu domaćeg ustaše Josipa Tomljenovića. Posle mučenja, ustaše su ih vezale u lance i 19. jula odveli u Gospić. Tu su mučeni sve do polovine avgusta, kada su sa još 2.000 Srba odvedeni na planinu Velebit na kojoj su mučenički i postradali.

Miodrag je kao četrnaestogodišnjak bio svedok hapšenja, mučenja i odvođenja plaških sveštenika i uglednih Srba. Tada je poslednji put video oca.

Do rata devedesetih, Miodrag je živeo u Sarajevu, gde je i penzionisan kao univerzitetski profesor. Poučen iskustvom iz Plaškog 1992. godine, beži u Srbiju, ostavljajući sve što je u životu imao i stekao.

– Moj brat Robert Predrag je bio živ u vreme podnošenja tužbe. Umro je pre pola godine. Iza njega su ostale dve kćeri i dve unuke, koje žive takođe u Čikagu. Ako oni neće, spreman sam preuzeti bratovljevo mesto i pridružiti se ostalim tužiocima. Ova tužba ne sme pasti zbog formalnih razloga. Neko mora odgovarati za smrt episkopa Save, potonjeg sveštenomučenika, mog oca Bogoljuba i svih ostalih mučenika ustaškog režima. Molim vas, ovu moju poruku prenesite celom svetu.

(Istraživačko-dokumentacioni centar „Veritas“)

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti:

Hrvatska da prekine sa oživljavanjem ustaštva | Jadovno 1941.

Srbin iz Čikaga: Nisam tužio Hrvatsku zbog zločina NDH …

Čedomir Antić: Srbija mora biti istrajna u dokazivanju …

Evropska Hrvatska plaća za Pavelićeve zločine | Jadovno 1941.