Slobodan Despot: Pijana terevenka na srpskom groblju

Koliko li je cinizma i neukusa potrebno da bi se iz groba prizivao blagoslov mučenika – zaklanog oca sopstvenog oca, radi prekrajanja razmera zločina.

Autor: Sestra Marija, monahinja manastira Jasenovac

Kada prolazim autoputem pored Jasenovca, ja ugasim radio, prekrstim se i pomolim za mučenike koji počivaju u tom mulju. Nikad se ne pitam koliki im je broj. Kad je nekom majka umrla od tumora, ne pitam ga da li je bio sitan kao ribizla ili krupan kao orah.

Međutim, brojevi su istoričarima važni. Oni daju razmere zbivanja, često pomažu da se razlikuje stihijski zločin od planskog. Zato je veoma nesuvislo, i nesmotreno, sporiti koliko je Jevreja ubijeno u nacističkim logorima. Ubijeno ih je dovoljno da bi se dokazalo postojanje plana o genocidu.

U slučaju NDH, cifre ne govore o nameri, pošto je ona bila izričita, glasno iskazana pa i zakonski regulisana. Cifre govore samo o stepenu organizovanosti ustaške države u izvođenju usvojenog plana – često na užas italijanskih i nemačkih okupatora, t.j. u ovom slučaju saveznika. Da je ličko i slavonsko zemljište bilo granitno, alpsko, a ne kraško s toliko zgodnih špilja i jama, krvoločna rulja možda ne bi uspela da likvidira toliko Srba na licu mesta, te bi morala da primeni složenija rešenja ili da gradi još koji logor. Ili bi se pak usled tih konkretnih teškoća zamorila, obeshrabrila, pa tek streljala onoliko šizmatika koliko dopušta pun šaržer.

Logor Jasenovac zimi (Foto: Između sna i jave)

Ugledni francuski katolički istoričar Ksavije de Monklo u studiji Hrišćani naspram nacizma i staljinizma (1) piše o uništavanju pravoslavnih Srba od strane hrvatske klerofašističke države. Plan i nameru ne osporava, čak ih jasno izlaže, no u ciframa je veoma oprezan. U njegovom radu ne smetaju umanjene cifre, već neka čudno, a možda i nesvesno, iskošena lestvica vrednosti. U toj knjizi o sudbini svih hrišćana pred totalitarističkim režimima, više se mesta poklanja, recimo, lelujavom mirotvorstvu pape Pija XII, nego organizovanom genocidu čitavog naroda na verskoj bazi uz pomoć značajnog dela hrvatskog katoličkog klira. Autor se opširno bavi administrativnim nedaćama nemačkog biskupa koji se protivio abortusu pod nacistima, ali ne spominje da su dve glave SPC – patrijarh  Gavrilo i episkop Nikolaj Velimirović – bile zatočene u logoru Dahau. Istoričar nije nepošten. Možda ništa i ne zna o tome. Ili smo mu previše daleki, drugi svet. Kao da se istočno od Beča ljudska sudbina vrednuje drugim aršinima.

Na sličan način se u zapadnim medijima i udžbenicima zasluga za pad Hitlerovog režima uporno pripisuje američkom iskrcavanju u Normandiji, iako je ključni prodor neosporivo ostvarila Crvena armija zauzevši Berlin.

Šta hoću time da kažem? Da je sećanje o tom u velikoj meri nekažnjenom genocidu veoma krhko i da, poput jermenskog pomora u Turskoj, počiva ne na međunarodnom konsenzusu, već pre svega na pamćenju i trudu naroda-žrtve i njegovih zastupnika. U takvom slučaju zadatak srpskih institucija – na primer ministarstva kulture – jeste upravo da s najvećom opreznošću razmatraju istorijsku debatu o tom pitanju i usvajaju samo ono što je u najvećoj mogućoj meri provereno otvorenom stručnom raspravom.

U takvim okolnostima, jedna odgovorna institucija bi se ogrešila o buduće generacije kad bi svojim autoritetom dala pokriće ekstremnim i nepotkrepljenim tezama jednog ili drugog tabora. Postoje ne samo naučni i etički već i razumni realpolitički razlozi za oprez u ovakvom slučaju.

Zato me je polemika o „cenzurisanju“ knjige g. Goldštajna od strane Ministarstva kulture silno začudila. Niko valjda ne može da primorava ministarstvo  da obavezno otkupi određenu knjigu uprkos mnjenju nadležne komisije i samog ministra bez ubedljivih dokaza da je to Ministarstvo u krivu. Cenzurisanje bi, po definiciji iz Vikipedije, značilo da se knjiga autoritarno zabranjuje. Ko je ikad pomislio da zabrani tu knjigu u Srbiji? (A reciprocitet se neizbežno nameće: ko bi ikad pomislio da prodaje srpsku tezu o Jasenovcu u hrvatskim knjižarama, a kamoli da je „blagoslovi“ državnom dotacijom?)

Ivo Goldštajn (Foto: NSPM)

Zanimljivo je da se u ovom slučaju cenzura sprovodi u obratnom smeru. „Ograničavanje ili zabrana javnog izražavanja mišljenja ili ideja“ se primenjuje upravo prema Ministarstvu kulture od strane „nevladine vlade“ – onog dela beogradske inteligencije koji se sistematski i predvidljivo poput švajcarskog sata protivi svakoj politici, ideji ili kulturnoj inicijativi koja ide u smislu odbrane nacionalne suverenosti, identiteta i dostojanstva srpskog naroda – sve to u ime viših, građanskih „svetskih“ principa. A koja u tom svom kolektivnom nastupanju ni po kakvom drugom pitanju nema ništa da kaže ili predloži.

Autošovinistički krugovi i lobiji postoje u većini evropskih sredina. „Drugošvajcarci“ su u ime sličnih „univerzalnih“ principa i prava kivno napadali svoje sugrađane što 1992. nisu izglasali pristupanje EU, prorokujući im neminovan ekonomski krah, kulturno zaostajanje i opštu regresiju. Švajcarska je danas najprosperitetnija država Evrope i niko više i ne pomišlja da se pripoji Briselu – sem ovih istih koji se, s izuzetkom sedih dlaka i nešto žučnijeg tena i glasa, ni u čemu nisu promenili.

Zanimljiva odlika sebemrzačke inteligencije u svim sredinama jeste njena visoka vodootpornost ka tokovima istorije i neposrednoj svetskoj stvarnosti, kao i odsustvo ličnog stava i pogleda na svet njenih protagonista. Svaki njihov nastup se sastoji u prepričavanju s lokalnim koloritom uvek istog apstraktnog katihizisa o „svetskom“ građanstvu zapadnog tipa i njegovom etosu. U odbačenoj, izolovanoj i „svetski“ izbombardovanoj Srbiji, to prizivanje milosrdnih anđela liči na slepu ostrašćenost žrtava štokholmskog sindroma.

Ne budimo naivni – sigurno je da mnogi od tih kiselih Katona ne bi tako grmeli bez stranih podrški i dotacija i nade da će, uz dovoljno rovarenja, i sami jednog dana sesti na fotelje koje danas glođu – pa makar one tada usled njihovih dabarskih veština bile svedene na šamlice.

Stoga se ne bih mešao u ovaj pavlovljevski eksperiment da se ne radi o najvećoj tragediji našeg tragičnog HH veka, a istovremeno o kristalno čistom autoportretu jednog nedovoljno istraženog vida palanačke filozofije.

Predvodnik i tribun ove anticenzorske cenzure naime važi za pisca i „istaknutog intelektualca“ srpskog jezičkog područja. Zanimalo me je da pročitam zašto se on tako protivi odluci ministarstva. Zagrcnuo sam se pri samom naslovu prve iz njegovih kolumni – „Slovo unuka zaklanog Srbina“. Koliko li je cinizma i neukusa potrebno da bi se iz groba prizivao blagoslov mučenika – zaklanog oca sopstvenog oca, radi prekrajanja razmera zločina. Ko tom unuku jemči da je hrvatski istoričar nesumnjivo u pravu? Ko mu jemči da u toj igri brojkama i njegov zaklani deda neće na kraju iščeznuti iz spiskova, udžbenika i ljudske svesti? Da li je on kao pisac uopšte upregnuo trunku mašte i psihološke intuicije da sebi dočara lik i misli tog dede – u smislu: da li bi ga njegov zaklani predak blagoslovio ili prokleo za takvo prozivanje — ili u njegovoj glavi i srcu postoji samo metež sopstvenog ega? I u čemu bi moja osuda takve zloupotrebe predaka bila legitimnija ako bih naveo činjenicu da sam poluhrvat i da mi je kumovao sin ustaškog krvnika?

Svetislav Basara (Foto: Danas)

S mukom sam se dovukao kraja prvog, pa drugog od tih „jasenovačkih razmatranja“. Nigde ni traga nekog principijelnog stava – samo napad na čoveka, bez ikakvog obzira na opšti interes naroda i države koje taj čovek zastupa. Sve to uz bujicu prljavih psovki i nedoličnih reči koje ne bih mogao ni da izgovorim a kamoli prepišem. Ne vidim kako se jedna tako bolna tema može uopšte spominjati s takvom kafanskom bahatošću. Na kraju sam osetio gnušanje, kao da je neko ušao na groblje s limenkom piva i počeo da glasno psuje, podriguje i pljucka.

Autor se poziva, naravno, na „evropsku naučnu javnost“ kao apsolutni zakon, te navodi nekog Francuza, te se zgražava nad „balkanskom fukarom svih narodnosti i boja“. Kao da on, molim vas, nema nikakve veze s tim divljim sojem. A samim tonom i rečnikom, samovoljom, odsustvom svakog ukusa, takta i obzira prema pokoju mrtvih samo dokazuje da on sam od te fukare nije ni za pedalj odmakao. Čitajući ga, činilo mi se da slušam pijanduru kako bulazni o alkoholizmu. „Ma vidi ti to! Sve same ispičuture oko mene!“

Ne dao Bog da se tako osion i neobuzdan čovek dočepa ikakve vlasti! Za takvo građansko ponašanje ne postoje reči u jeziku Monteskjea, Karla Popera ili Džordža Sorosa, niti „evropske naučne javnosti”, već samo u rečniku turcizama. Tu ima izbora: harambaša, kabadahija, bilmez. Ili po seoski: džulov.

Slobodan Despot

Građanstvo sveta nije stvar političkog režima ni životnog standarda, već vaspitanja. Još više od ovog jarcanja nad jasenovačkim stratištem, zapanjila me je činjenica da se niko iz „prosvećenog” tabora nije ogradio od ovog besomučnika. Što kažu Francuzi: Qui se ressemble s’assemble. Slični idu sa sličnima. Znak da taj nesrećnik i oni koji ga podržavaju ne samo što ne znaju o čemu govore, već da pod maskom apstraktne „prosvećenosti“ i neproživljenog „evropejstva“ provlače uporno odbijanje da uvide i preobrate svoj neotesani, ćoravi provincijalizam.

Napomena

1. Xavier de Montclos, Les chrétiens face au nazisme et au stalinisme. L’épreuve totalitaire, 1939-1945, Editions Complexe, 1991, pp.151-179.

Oprema: Stanje stvari

(Pečat/Fejsbuk stranica Slobodana Despota, 30. 8. 2020)