Slobodan Antonić: Halal-Srbi završavaju posao Bošnjacima u propagandnom ratu u BiH

Paradoksalno je da halal-Srbi i ovdašnji „čistači sopstvenog dvorišta“ sebe predstavljaju kao bogzna kakve pacifiste – no, oni su tek propagandni bašibozuk.

Privukao me je naslov na sajtu N1: „Arsenijević: Autošovinizam je lingvistički besmislen pojam koji ne znači ništa“. Pogledah tekst, kad ono Vladimir Arsenijević tvrdi da, takođe, „u isti takav korpus termina koji ne znače ništa, spadaju i kovanice `druga Srbija` i `krug dvojke`“.

– Eto šta znači nedostatak formalnog obrazovanja, pomislih. Arsenijević i sam kaže da „od zvaničnih diploma ima samo onu na kojoj piše kuvar tehničar“, pa je prirodno što ne zna da reči imaju značenje čak i kada ništa u realnosti ne denotiraju (poput „jednoroga“ ili „babaroge“).

A autošovinizam i te kako denotira jedan realno postojeći fenomen. Onaj kada se, recimo, Arsenijević diči: „Činjenicu da sam Srbin osećam samo po sramoti od te činjenice. Nesrećan sam što sam se rodio ovde i to je nešto s čime čitav život na različite načine moram da se borim“.

Ili kada hvali prijatelja što je martinkom gazio napis kojim se apeluje na očuvanje ćirilice.

Pošto pišem za sajt Sve o Srpskoj, hoću još jednom, baš na primerima iz Srpske, da ukažem na važnost prepoznavanja ovog fenomena i na neke njegove prilično opasne političke funkcije.

U tome će mi pomoći tekst Gorana Gavrića „Renesansa Alijinih Srba“. Tu Gavrić podseća da je muslimanskoj eliti zvaničnog Sarajeva „cilj cijela Bosna, naša, samo za nas, pod našom kontrolom, gdje će drugi nastaviti da se krune i iseljavaju, a mi ćemo im u tome pomoći“.

No, unitarizacija BiH nemoguća je sve dok postoji Republika Srpska. Zato je neophodno prikazivati Srpsku kao genocidnu tvorevinu, a njene tvorce i branioce kao „četnike“ i „fašiste“. Stigmatizacija Srpske i dehumanizacija Srba za Gavrića je tek deo propagandnog rata kojim se priprema stvarni rat za uništenje Srpske – jer ona može biti ukinuta samo ratom.

U tom propagandnom ratu, ukazuje Gavrić, od posebnog značaja su Srbi koji neprestano ponavljaju mantre bošnjačkog šovinizma: „genocidna tvorevina”, „četnici“, „fašisti“…, pozivajući, u krajnjem, i na ukidanje Srpske. „Trik je u tome da Srbinu koji širi mržnju prema Srbima ne možeš prigovoriti da je, recimo, bošnjački ekstremista“.

Na primer, Dragan Bursać: „Šta je Republika Srpska? Tvorevina koja je uspjela u tri decenije napraviti genocid, masovne zločine, totalno etničko čišćenje i nacifikaciju preostalog stanovništva“; „nastala u genocidu od Prijedora do Srebrenice, na vatri živih ljudskih tijela u Višegradu, u agoniji masovnih silovanja po istočnoj Bosni, u ubijanju djece, masovnom protjerivanju, etničkom čišćenju“.

Ili Srđan Šušnica: „Genocid ima svoje političko ime i prezime, a to je `Republika Srpska`. (…) Dodik i dio rusofilske elite u Banjoj Luci i Beogradu upravo na temelju uspješnog genocida i etničkog istrebljenja nesrba sa ovih prostora učvršćuje režim i poziciju RS-a kao paradržavne tvorevine. (…) To je politika apsolutne negacije genocida i politika očuvanja RS-a (…). Građani u RS-u su potpuno pod indoktrinacijom i nisu u stanju odvojiti sebe od zločinačkog političkog poduhvata kakav je RS“.

Kao što se vidi, nije samo Srpska „zločinačka“ i „genocidna“, već je i celo njeno stanovništvo – koje Bursać pogrdno zove „republikosrbijancima“ – „ indoktrinirano“, „nacifikovano“ i „nije u stanju da se odvoji od zločinačkog poduhvata“.

„Niko od Bošnjaka takve gadosti o Srbima ne bi smio da napiše kao što to Bursać, Šušnica ili Puhalo sebi dozvoljavaju“, kaže Gavrić. „I tako, prosječan Bošnjak sluša kako su Srbi zločinci, četnici, fašisti… a sve to mu pričaju sami Srbi. Pa, ako oni pričaju, valjda znaju sami sebe“.

Dodatna funkcija ovih „halal-Srba“ je, kaže Gavrić, i povratna radikalizacija Bošnjaka. „Ako pogledate komentare ispod fejsbuk objava, tvitova i slično, Bursaća i Puhala, to su uglavnom oduševljene reakcije Bošnjaka. Ne mora niko od Bošnjaka da širi mržnju prema Srbima među Bošnjacima – trpjeli bi sankcije, političke, pravne, moralne. A i zašto bi, kad to savršeno radi Bursać“.

Kao ilustraciju, navešću tek neke od naslova Bursaćevih tekstova sa sajta Al Džazire: „Naci-žurka u slavu tvorevine nastale na genocidu i zločinima“; „Genocidna tvorevina protiv Srđana“; „Izvinite se Srbima što su vas ubijali u Prijedoru“; „Banjaluko, sramiš li se četničkog fašističkog marširanja? “; „Genocidna ruka oko Melihinog vrata“; „Poruka Dodiku: Republika Srpska nije trebala postojati“; „Kako su četnici postali dobri momci u pola BiH“; „Sjećanje na srpske zločine neodvojivo od srpskog identiteta“; „Božićni trijumf genocida“; „Srpskim stazama genocida“…

A onda, posle Bursaća, Šušnice i Puhala, lepo dođe Reuf Bajrović i mirno zaključi: „Naši svjetovi su nepovratno sukobljeni i dugoročno nema mjesta na ovom komadu planete zemlje da oba ta svijeta prežive. Zero sum game. Ili će (BiH) biti država kako mi hoćemo – dakle dominacija većine – ili će biti po njihovom, tj. nas neće biti. ‘Pomirenje’ samo otupljuje oštricu realnosti“.

Satanizacija Srpske kao „genocidne tvorevine” i njenog stanovništva kao „indoktriniranog“ i „nacifikovanog“ realno je poziv na njenu likvidaciju uprkos legitimitetu koji proizlazi kako iz međunarodnog prava (Dejtonskog sporazuma), tako i iz demokratske volje njenog stanovništva. I dok se glumi „čišćenje sopstvenog dvorišta“, zapravo se u celosti staje na stranu bošnjačkog šovinizma i svojski se podupire njegov projekat unitarizacije i majorizacije bh. društva.

Zaboravlja se da su govorni akti sastavni deo činidbe: čim neko kaže „Srpska ne treba da postoji“ ili „Stanovništvo Srpske je nacifikovano“ on je time već otpočeo akte agresije i dehumanizacije, koji se po pravilu završavaju proterivanjem ili genocidom.

A ako mislite da Gavrić i ja preterujemo, evo izvatka iz teksta Dragana Bursaća, čiji je naslov „Lična karta Republike Srpske“, a jedan od međunaslova „Zločinačka za sva vremena“:

„Nastala sam u planski pripremanom, elitocidu, urbicidu i na koncu genocidu. Nastala sam na domovima protjeranih nesrba od Novog Grada do Trebinja. Nastala sam na dimu iz autobusa i kamiona, koji su `humano premiještali` svakog ko se drugačije zvao i prezivao. Naselila sam tuđe kuće, tuđu zemlju, tuđe posjede, nekim drugim ljudima, samo zato što su se Srbima zvali. Prije toga, u logore sam strpala svakog ko mi se nije htio pokloniti. Čuli ste za Omarsku i Trnopolje, čuli ste za planska masovna silovanja, čuli ste za žive lomače. E, to sam ja, to je moj identitet, to je moja narav. Srebrenica je moje genocidno ishodište. O da, to sam ja, Republika Srpska, kako me ne prepoznajete?“

A u drugom tekstu Bursać, prizivajući Oluju, predviđa i za BiH nove „kolone srpskih izbjeglica (…) na traktorima“, uz opasku da će „sa sobom ponijeti dio BiH samo koliko se zakači na opanak, cipelu i traktorsku gumu“, a „i to je previše“.

Ovo je u toj meri huškačka i šovinistička propaganda, da nije ni čudo da takve autore Aleksandar Lambros naziva „autonacošima“ i „Srbima-ustašama“ – „oni koji srpsku državu nazivaju genocidnom uprkos činjenici da počiva na neprebrojanim jamama punih kostiju zaklanih Srba, uprkos činjenici da je u Sarajevu bilo oko 93.000 Srba a da ih je danas desetak hiljada (a u FBiH ih je manje za 420.000! – S. A)… Čudan neki genocid“.

Da, baš čudan, te u „genocidnoj“ Republici Srpskoj Hrvata i Muslimana danas ima 17%, naspram samo 2% Srba u „multikulti“ FBiH-u.

Naravno da „halal Srbima“ tercira celo mnoštvo „čistača sopstvenog dvorišta“ iz Beograda, koji Srpsku proglašavaju ne samo za „epicentar rasizma i šovinizma“, već i za pretnju miru, jer „naoružava narod uz pomoć Srbije i Rusije“ (!?). A pošto zvanični Beograd, prema tvrdnji ovdašnjih autošovinista, „gleda na Srbe u susednim državama kao na Sudetske Nemce“ (!?), logično je, valjda, da se i sudbina tih Srba reši na isti način – trajnim proterivanjem.

Ali, to ne može biti bez novog rata. Stoga sve ovo huškanje liči na klasičnu propagandnu pripremu obračuna. Paradoksalno je da halal-Srbi i ovdašnji „čistači sopstvenog dvorišta“ sebe predstavljaju kao bogzna kakve pacifiste. A oni su tek propagandni bašibozuk, prethodnica poslata da telima popuni ratne rovove, kako bi preko njih mogla da prođe prava vojska.

Dobro je da toga postanemo svesni. Ne samo da bismo znali s kim imamo posla, već i šta i ko nastupa odmah iza propagandnih postrojbi.

Jednom smo zbog naivnosti kostima napunili vrtače. Zato sad samo možemo da budemo viši prijatelji.

Oprema: Stanje stvari

(Sve o Srpskoj, 27. 6. 2020)