Слободан Антонић: Да имамо своје име за Геноцид почињен над Србима од стране НДХ, не бисмо 22. април звали речју која се уопште не односи на нас

Лењи смо и завидни. Све чекамо да неко други нешто уради. А кад други крене да ради, учињеном послу налазимо сто мана – све бојећи се да ће туђе заслуге некако да умање наш значај.

Напомена: Преносимо део текста из прилога Слободана Антонића: Јасеновац у Београду објављен 19. маја 2020. на порталу СТАЊЕ СТВАРИ .

Узмимо, рецимо, иницијативу да се геноцид над Србима у 2. св. рату, по угледу на јеврејски Холокауст и ромски Порајмос, назове Покољ. Потребу за таквим, једноставним и карактеристичним, именовањем сувишно је образлагати: да имамо своје име, не бисмо 22. април звали речју која се уопште не односи на нас.

Али, управо они који се институционално баве геноцидом над Србима у НДХ нашли су се некако увређени тим предлогом. Као да тиме неко хоће да им узме хлеб.

Почели су да му изналазе сто мана. Те не види се из назива да је реч о геноциду, те не уочава се системски карактер погрома, те иницијатива није добро образложена (чувено „а где ти је печат“), те ово, те оно… (види, рецимо, овде; један од могућих одговора овде).

Но, све мане које се проналазе „Покољу“ важе и за називе попут „Холокауст“ – Жртва паљеница, или „Шоа“ – Пропаст, или „Порајмос“ – Исецање.  Ни та имена не денотирају геноцид, систематичност, бла, бла… А она већ деценијама одлично функционишу као јасна лична имена за једну историјску појаву.

Можда се може смислити боље име него што је Покољ, не знам. Али, ако може, сада је прави тренутак за то. Не нађе ли се, нека остане Покољ.

Јер, заиста, одавно је примећено да је хрватски геноцид над Србима јединствен у 2. св. рату. Извршен је ножевима, секирама, маљевима, чекићима, клиновима, срповима, пијуцима, као и специфичним хладним оружјем – србосеком и србомлатом (врстом буздована).

Такав вид погрома практикован је не само по селима, где су се често укључивале и комшије из суседних места (такозване „дивље усташе“), већ и у хрватским државним логорима.

Једини случај у Европи донекле сличан овом јесте геноцид над Пољацима у Украјини (1943; овде и овде).

Али, украјински националисти највише што су институционално имали била је сеоска милиција. Она је дигла сељаке да покољу пољске комшије. Хрватски националисти, пак, имали су комплетну државу. Стога су могли правити и државне логоре смрти. Но, чак и у њима, више су волели „мануелни рад“ хладним оружјем него индустријско истребљење.

Зато Покољ.

Обрада: Јадовно 1941.

Извор: СТАЊЕ СТВАРИ – део текста из прилога Слободана Антонића: Јасеновац у Београду објављен 19. маја 2020.