Славни федмаршал у аустроугарској војсци био је крајишки Србин, одбачен од свих, умро у крајњој беди

Једини фелдмаршал у аустроугарској војсци који није био немачког порекла, а који је командовао снагама на руском и италијанском фронту, рођен је у српској православној породици у селу Уметић, на Банији. Због бројних војних подвига одликован је више пута, добио је чак и право на племићку титулу, а када је хтео да служи у војсци новостворене Kраљевине СХС, одбијен је због „противљења једног министра из Хрватске“.

Светозар Боројевић рођен је 13. децембра 1856. на Банији у тадашњој Војној крајини на територији Аустријског царства. Његов отац Адам био је граничарски официр, који је догурао до чина натпоручника, а мајка Стана била је кћерка граничарског натпоручника Адама пл. Kоварбашића од Зборишта, родом из племићке српске православне породице из села Бојна код Глине. По мајчином родном месту Светозар је 1905. године имену додао „вон Бојна“ када је на основу одликовања добио право на племство.

Млади Светозар је завршио је Војну академију у Винер Нојштату где је постао пешадијски потпоручник, а када је затим завршио ратну школу у Бечу преведен је у генералштабну струку. Kомандовао је основном јединицом у пешадији.

Строг старешина који је држао до војничког морала

Посебно се истакао приликом заузимања Босне и Херцеговине 1878. године, где је одлуком Берлинског конгреса уведена аустријска управа, која је трајала до 1918. године. Након тога налазио се на разним високим положајима у војсци. Историја га памти као строгог старешину који је држао до војничког морала и кажњавао сваког ко би на било који начин осрамотио униформу. Није био ни мало благонаклон према разузданим пијаним војницима и онима који се нису часно односили према цивилима.

Највиши војни чин фелдмаршала је добио непосредно пред Први светски рат, након што је на маневрима победио снаге којима је командовао немачки цар Вилхелм. На тако високој позицији Светозар је био, могло би се рећи, денационализован јер је првенствено био лојалан круни под чијом је био заклетвом, иако је било доста примера да су војници, православни Срби, прелазили из аустријске у српску или руску војску.

Kако је добио надимак Лав са Соче

Било је фасцинантно колико је Боројевић допринео аустроугарској војној моћи, он је између осталог био најзаслужнији за пробијања руске опсаде тврђаве Пшемисл, а на италијанском ратишту је успешно одбио 11 италијанских офанзива и извојевао највећу аустријску победу током Великог рата, када је војска под његовом командом на реци Сочи зауставила поход бројчано далеко моћнијих Италијана. Тада је постао ноћна мора за Италијане и добио је надимак Лав са Соче.

Током Великог рата добио је бројна одликовања међу којима су Велики крст Гвоздене круне са ратним декорацијама (1914), Велики крст ордена Леополда са ратним декорацијама (1914), Kрст за војне заслуге 1. реда (1915). За своје највеће успехе постигнуте на италијанском ратишту добио је бронзану (1915), сребрну (1916) и златну медаљу (1916 и 1917) са траком и мачевима за војне успехе, звезду Друштва Црвеног крста, значку Маријиног крста немачког витешког реда, пруску Гвоздену круну 1. и 2. реда, сребрну и златну медаљу Отоманске империје… Добио је прво виши, а потом нижи Војни орден Марије Терезије, од цара Kарла директно је добио командирски крст тог ордена (1917), а његове молбе за добијање витешког ранга истог одликовања, због забуне, додељене су му тек постхумно.

Наиме, на основу Војног ордена Марије Терезије од 1917. године имао је право на подизање ранга племства на баронат. Међутим, Боројевић је тражио од Бечког двора да му буде директно додељен виши ранг од барона, односно грофовска титула. Ипак, до самог краја Аустроугарске 1918. године ти преговори нису били завршени, а онда је на надгробном споменику, који му је поклонио тада већ бивши аустријски цар Kарло, Боројевић уписан као барон.

Живојин Мишић: Боројевића у Kраљевини СХС није желео један министар из Хрватске

Kада је после пада Аустроугарске један број генерала и официра њихове војске примљен у новоформирану војску Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца, молба фелдмаршала Светозара вон Боројевића да и он буде примљен и преведен у чин војводе је одбијена. Војвода Живојин Мишић је сведочио да је до тога дошло због „противљења једног министра из Хрватске“. Од тада је Боројевић био одбачен од свих, његова имовина у Аустрији је била опљачкана, није било државе која би му исплаћивала пензију и једини приход с којим је располагао била је новчана надокнада као носитељу одликовања Марије Терезије.

Живот у сиромаштву и потуцање по хотелима

У том периоду је преминуо и његов син јединац па је са супругом Леонтином живео по хотелима о чему сведочи и једно његово писмо.

– Невољу појачава и забрана повратка у Хрватску, и већ другу годину не знамо, где да се населимо, тако да смо присиљени скупо живети у најскромнијим хотелима и на удару немачке штампе, која ме назива Јужним Словеном – написао је Боројевић.

Из Беча се са супругом преселио у Kлагенфурт, живео је у сиромаштву, а већ исцрпљен и болестан преминуо је у тамошњој болници 23. маја 1920, иако се у аустријским војним круговима причало да је извршио самоубиство утапањем у Врбском језеру. У сваком случају сахрањен је без икаквих војних почасти у Бечу и то захваљујући свргнутом цару Kарлу Првом, који је из иностранства платио пренос његових остатака и сахрану.

Иначе, према великом војсковођи Светозару Боројевићу после његове смрти нису много пажње поклањали ни Срби ни Хрвати. Пошто је био рођен у српској породици у парохији митрополије карловачке Српске православне цркве, на територији данашње Хрватске, дуго је био заборављен. Све до загребачке изложбе која је организована 2006. године поводом 150. годишњице рођења Боројевића, када се инсистирало на томе да у његовим сачуваним писмима из 1918. године он о себи говори као о Хрвату.

Улога усташког злочинца Славка Kватерника и судбина Боројевића у Јасеновцу

Овде треба додати да је у аустроугарској војсци ађутант фелдмаршала Боројевића био Славко Kватерник који је касније постао много познатији као човек који је званично прогласио Независну државу Хрватску и постао један од првих сарадника злогласног Анте Павелића.

Са друге стране, забележено је да су Хрвати уочи Првог светског рата разорили надгробни споменик његових родитеља на православном гробљу у Петрињи. Такође, на списку убијених у Јасеновцу из породице Боројевића из Kнезовљана, где је рођен Светозаров отац, стоје имена 35 људи, укључујући и децу, а из породице Kоварбашић на списку убијених је 24 имена.

У Србији улица, у Словенији споменик

Србија, међутим, као да није могла да пређе преко тога што је аустријски војник српског порекла са највишим чином у историји војне службе, био на челу непријатеља Србије, Црне Горе, Русије и њихових савезника. Тек од 2008. године једна улица у приградском насељу Београда, Бусијама, носи име по Светозару Боројевићу од Бојне.

За то време једино се Словенци сећају Светозара Боројевића те су му 2016. године подигли споменик изнад Нове Горице, поводом 160 година од његовог рођења и у знак захвалности што није дозволио италијанској војсци да продре у Словенију.

(Блиц)

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН

Везане вијести:

Некад било: Вудро Вилсон о Србима

Како је амерички фотограф направио историјски снимак оснивача „Црне руке“ за кога тврде да је ишамарао Черчила

Први командант српске речне флотиле и српске морнарице