Slavko Vasić iz Adaševaca, preživeli zatočenik Jasenovca

Pokušaćemo da iznesemo potresni deo jedne životne istorije, kratku istinu čoveka koji pune tri godine nije nosio zvučno ime – čovek – jer to nije bio – ne svojom krivicom.

Živeo je pod okolnostima gde se ljudski život nije cenio – bio je bezvredan. Nosio je samo broj kao zatočenik Jasenovca.

Spasao se poslednjeg dana iz „fabrike smrti“, iz strašnog pakla, 1945. godine, ispred poslednjeg krvavog obračuna ustaša nad preostalim zatočenicima, pred njihovo bezglavo povlačenje i izbezumljeno bekstvo sipred jedinica Narodnooslobodilačke vojske. Hteli su svaki trag i svedoke da unište, što im je samo delimično uspelo.

Slavko Vasić, ćurčija u krojačkoj zadruzi u Šidu, pričajući otresnu priču o užasnim nedelima u logoru, koje je svojim očima gledao, često je zastajkivao oduzbuđenja na sećanja iz tih dana, kojih se nerado seća i koje ne može nikada zaboraviti.

Kako Slavko priča, danas ima samo 130 registrovanih preživelih jasenovačkih logoraša. Ako se zna da je u ovom zloglasnom logoru uništeno preko osam stotina hiljada života, ondaj e 130 preživelih vrlo potresan broj. To jedino potvrđuje da je ovaj logor bio fabrika smrti koja je neprekidno i bez milosti danonoćno radila.

Jednog septembarskog dana 1942. godine, Slavko se obreo u ustaškom kamionu, ruku vezanih žicom. Istog dana se našao u Šidu sa još 147 svojih meštana, koji su u jednoj iznenadnoj raciji pohvatani…

U MARVENIM VAGONIMA

Nekoliko dana kasnije, u dugačku kompoziciju teretnog voza, ugurali suu marvene vagone preko 1.200 ljudi. U jednom vagonu je bilo i do devedeset ljudi, iako bi jedva moglo, pod normalnim okolnostima, stati ok otridesetak. Putovali smo za Jasenovac. Ovo mučno putovanje, stojeći, sabijeni, bez vode, bez hrane i vazduha trajalo je tri dana i tri noći. Ustaše su bile razjarene, likovali su. Vikali su iz sveg glasa na nas i pretile uperenim oružjem. Pucali su panično, iz svih mogućih oružja, na koga, gde – niko nije znao. Minuti su prolazili kao godine. U vagonima je bila paklena vrućina. Pružali sm oruke kroz rešetke, molili da nas pustem barem radi najosnovnijih potreba napolje. Odgovori su bili psovke, kundačenje i smeh. Neki su u vagonima počeli vikati, neki su već poludeli, a dosta ih je još na putu umrlo. Mrtve su preuzeli grobari u Jasenovcu. Nas žive su preuzeli naši budući dželati, okićeni rekvizitima svog zanata: bombama, mašinkama i kamama.

U LOGORU SMRTI PRESTAJEMO BITI LjUDI

Najzad smo stigli u logor smrti – našu grobnicu opasanu bodljikavom žicom preko tri metra visokom. Postrojili su nas i počeli pljačkaški posao. Nastalo je pretraživanje po džepovima, torbama, zavežljajima. Sve su nam oduzeli govoreći: „Neće vam to više nikada trebati“!.

Oko nas stražarnice sa uperenim mitraljezima. Prestajemo biti ljudi. Sada smo samo jedna gomila, spremna za likvidaciju. Nekoliko dana nismo ništa dobijali za hranu. Inače, režim ishrane je bio: vruća obojena voda – za doručak, isto to sa nekoliko neoljuštenih krompira ili zrna pasulja – za ručak, za večeru isto, često ništa. Počeo je pasji život. Prvo smo stekli vaši. U početku smo ih se grozili a kasnije se čovek navikne…

Bilo nas je oko dve hiljade u logoru. Ceo logor imao je samo nekoliko trulih baraka i logor zvani „IIIc“. Mi smo bili u ovom poslednjem; to je bila obična poljana, bez drveća i bez bilo kakve zaštite. Tu smo provodili dane i noći, na suncu i kiši…

Pre nas u logor je doterano dve stotine i četrdeset Cigana iz Adaševaca. Svi su streljani, osim njih desetak koji su bili pošteđeni. Oni su ustašama svirali nekoliko dana dok su ovi orgijali sa prisilno dovedenim ženama.

Kada su se nasitili i muzike – streljali su i preostale Cigane.

METODE UNIŠTAVANjA LjUDI U „FABRICI SMRTI“

Radili smo na nasipu pored rečice Lonje. Bio je to ropski rad. Nikada se nije cela grupa vratila sa posla… Mnogi su zauvek ostali na nasipu. Kada bi neko pao od iznemoglosti – dobio bi od stražara metak u potiljak. Sahranjen je, bolje reći zatrpan zemljom, na samom nasipu. Nasip je bio naše radno mesto a i naše groblje…

Za nekoliko dana logoraši iz jedne grupe su nestali; pomrli su ili su bili ubijeni na radilištu. Na njihova mesta dolazili su novi…

Krađa hrane u logoru kažnjavana je smrću. Neposlušnost takođe smrću, nerad istom kaznom. Za pokušaj bekstva – smrt itd.

Logor je uvek bio pun. Svakoga dana pristizali su novi logoraši. Starije iznemogle i decu odmah su vodili na streljanje, prethodno govoreći im da ih vode na oporavak ili u bolnicu. Gubilište je bilo preko Save na takozvanoj „Gradini“. Prevozili su ih skelom koja je neprekidno radila, odnoseći nedužnu decu i starije u nepovrat.

Komandant logora Luburić, a kasnije i Ljubo Miloš, praktikovali su da postrojene logoraše pitaju: „ko je bolestan?“ ili „ko ima da se žali za nešto?“. Ako se neko javio, bio je odmah pred svima streljan. Ni ostale glavešine ovog logora – Matković, Pičili, Đerek i drugi – nisu bili bolji. Voleli su da iziđu na radilište i da se klade među sobom – ko će bolje da gađa. Mete su bili logoraši. Svakodnevna ubijanja su bila obična pojava. Borili smo se da izdržimo na polsu gladni i žedni, jer, ko posustane – bio je ubijen…

Pobeći se nije moglo. Svi pokušaji su bili kažnjavani smrću. Ukoliko nisu imali razloga za ubijanje, ustaše su ih sami nalazili, iskonstruisali. Puštali su logoraše da, navodno, idu kući i na kapiji su ih sve poubijali sa motivacijom da su pokušali bestvo. Ljubo Miloš je znao da zavlači svoju ruku u džepove logoraša kojima je prethodno naredio da svoje džepove isprazne – i izvlači novac (koji je ranije pripremio u svojoj ruci). Tako je nevine proglašavao lopovima i – na licu mesta ubijao itd.

Kada je trebalo mesta za nove osuđenike, onda su ustaše upadali u barake i pravili pokolj među logorašima; klali su i ubijali bajonetima, kamama i maljevima. Novi su dolazili i isto to doživljavali…

Logor je mogao da primi oko pet hiljada ljudi. Pošto su svakoga dana stizali novi zatočenici, a sam logor nije mogao više da primi od pet hiljada ljudi – jasno je, šta se sa ostalima zbilo.

U KREMATORIJUMU

Ustaša Pičili, po profesiji inženjer, došao je na ideju da po nemačkom uzoru napravi krematorijum. U staroj ciglani krematorijum je ubrzo izgrađen. Sada je smrt brže grabila, tiho i bez velike buke (po okolini Jasenovca se već pričalo o masovnom i bučnom streljanju logoraša). U krematorijum su obično slali žene i decu, prethodno im objašnjavajući da ih šalju u ciglanu gde je toplije, da se ne bi napolju smrzavali. Zatočenici su ove „humane“ predloge sa oduševljenjem prihvatali… kasnije su se čuli krici i jauk žena i dece… U krematorijumu je i danju i noću goreo plamen.

PRIPREME ZA BEKSTVO

Po ponašanju ustaša, njihova zbunjenost i nervoza, a čitajući i ustaške novine do kojih smo ponekad dolazili, saznali smo da se front bliži i da se Nemci povlače. Počeli smo i sami da pripremamo eventualno bekstvo. Pošto pojedinačni pokušaji bekstva nisu uspeli, počeli smo da pripremamo opšti ustanak u celom logoru. Grupe su počele da rade i bile su svaki dan sve brojnije. Svi su bili spremn ida se žrtvuju za jedini mogući izlaz i opstanak, jer se moglo nadati da će, u najboljem slučaju, bar neko biti spasen.

Pripreme su vršene u pogonu „ciglana“ i „kožara“. Ciglana je u to vreme imala oko četiri hiljade osuđenika. Sve je bilo spremno i podeljeno na udarne grupe. Za opšti napad je određen 22. april 1945. godine u 20,15 časova. Međutim, osuđenici iz „ciglane“ su počeli napad dan ranije od zakazanog. Svi su jurišali na izlaz ali su ustaše verovatno doznale za ove pripreme i sami se pripremili za ovo iznenađenje. Dočekali su pobunjenike sa teškim mitraljezima i skoro ih sve pokosili kod izlaza, na domaku slobode. Na izlazu iz logora je ležalo nekoliko hiljada leševa, na gomili. Sutradan su i logoraši iz pogona „kožare“ izvršili napad ali nisu ni oni bolje prošli jer su ustaše tada bile još više na oprezu.

Posle ovih pobuna razjarene ustaše su napravile čitavi pokolj po logoru. Klali su i ubijali sve što su živo zatekli, a sam logor su zapalili da bi uništili tragove svog zločina. Samo je neznatan broj izvukao živu glavu iz ovog pakla. Među ovim malobrojnim sam bio i ja – kaže Slavko Vasić, završavajući ovu potresnu priču, – jer sam se u opštem metežu zavukao u kanalizaciju za otpatke kože. U ovom nesnošljivom smradu, bez hrane i vode, proveo sam oko deset dana. Onda su došle jedinice Narodnooslobodilačke vojske i spasle me. Niko nije mogao od mojih spasilaca da veruje – kada sam ispričao šta se sve desilo poslednjih dana u logoru pred oslobođenje.

Sada se preživeli logoraši iz Jasenovca svake godine sastaju na dan borca – 4.jula, na mestu gde je nekada bio ovaj zloglasni logor.“
S. MIRKOVIĆ

„Sremske novine“, 29.11.1963. g.

Napomena redakcije: Hvala gospodinu Radovanu Sremcu što nam je poslao ovaj prilog.