Славко Голдштајн: Каква срећа, отићи у смрт уздигнута чела

Од укупно нешто више од 9000 Жидова с подручjа тадашње НДХ коjи су преживjели Холокауст, готово половица спасила се као припадници антифашистичког покрета. Пропорционално то jе наjброjниjе судjеловање Жидова у покретима отпора у Европи.

Аутор: Славко Голдштајн

У доба кад су политички односи између социjалистичке Југославиjе и државе Израел били на врло нискоj точки и дипломатске везе диjелом замрзнуте, године 1978., тадашњи израелски предсjедник Јицхак Навон jедноj jе делегациjи Жидова из Југославиjе изjавио: “Без обзира на садашње међудржавне односе, жидовски народ остаjе заувиjек захвалан jугославенским партизанима под водством маршала Тита што jе 5000 наших сународњака дошло у могућност да се честито боре против наjвећег зла коjе нас jе икада снашло.”

Индиректно, овом изjавом предсjедник Навон назначио jе и разлику између организираног отпора нацифашизма у коjем су судjеловали Жидови на тлу бивше Југославиjе и спорадичних жидовских устанака и побуна у гетима и концлогорима у Пољскоj, Литви, Латвиjи, Бjелорусиjи, Молдавиjи и Украjини. Устанак и jедномjесечни отпор СС-овским убоjицама у Варшавском гету у прољеће 1943. био jе jединствен jуначки чин у обрани људског достоjанства циjелог jедног народа коjем jе било намиjењено да покорно нестане, али то jе уjедно био и очаjнички чин на прагу транспорта у смрт. Чин траjног симболичног значења, почињен у безнађу и безизлазу, пред неумитним избором: одлазак у смрт смjерно оборене главе или – такођер у смрт, али храбро уздигнута чела. Од око 65.000 становника, колико их jе након дотадашњих транспорта у логоре jош било преостало у гету на дан почетка опћег СС-овског напада 19. травња 1943., краj рата и ослобођење дочекало их jе jедва око 200, коjи су се успjели сакрити код приjатеља или припадника потаjног пољског покрета отпора у самоме граду Варшави или у околици.

Жалосне биланце побуна

Још су жалосниjе биле биланце побуна у другим гетима и концентрационим логорима. Жртве су додуше биле малоброjниjе, jер малоброjни су били и побуњеници, али спашених jедва да jе било. У побунама унутар концентрационих логора Собибор, Треблинка, Аусцхwитз, Понарy и Келмно ниjе се спасио нитко. Из гета у Ковну, Вилниусу, Бjалистоку и Минску, можда из jош неких, поjединци су се успиjевали пробити до слабашних одреда локалних партизана у оближњим шумама, али нису посвуда били добро примљени. Неке мале партизанске групе из разних су разлога одбиjале примити жидовске бjегунце у своjе редове. У литванским и бjелоруским шумама Жидови су успjели формирати неколико мањих партизанских одреда, али само су изнимно могли рачунати на сурадњу или помоћ локалнога сељачког становништва: у некима од тих краjева jош jе живио стари антисемитизам, у осталима владао jе страх од окупаторских репресалиjа, коjе су управо за сваку помоћ Жидовима биле наjдрастичниjе. За жидовске партизане у тим краjевима, осамљене и малоброjне, наде да ће дочекати побjеду и спас биле су минималне, ако их jе уопће било.

Два спасоносна пута

Сасвим су друкчиjе биле прилике за биjег и отпор коjе су се угроженим Жидовима пружале у већини подручjа бивше Југославиjе. Већ од љета 1941. године ту jе постоjао организирани покрет антифашистичких партизана, коjи су – предвођени комунистима – у свом програму између осталог имали и помоћ прогоњеним Жидовима: “Фашистички осваjачи помоћу усташа увели су у нашу домовину некултурну тековину тзв. новога реда, антисемитизам, тj. убиjање, пљачкање, изругивање и прогањање Жидова… Наша jе дужност да се одупремо терору и прогањању Жидова”, писало jе у “Платформи” Покраjинског комитета КПХ за Далмациjу у руjну 1941. године.

Откад су у српњу истога љета у Хрватскоj и Босни (на териториjу под контролом усташке НДХ) почела масовна одвођења Жидова у концентрационе логоре, за Жидове су постоjала два главна пута за спашавање живота: биjег у диjелове земље коjи су били под контролом Италиjе или биjег к партизанима, у њихове одреде или на териториj под њиховом контролом. Талиjани као власт на анектираним или окупираним подручjима Хрватске и Херцеговине држали су жидовске избjеглице под строгом контролом, затим су их и интернирали у неколико логора, али нигдjе их нису убиjали. Голи живот избjеглицама ниjе био угрожен, па jе стога већина Жидова, коjи су на вриjеме бjежали из Загреба, сjеверне Хрватске и Босне, из обитељских, политичких или других разлога године 1941. и 1942. бирала прибjежишта у приобалним талиjанским зонама, док се релативно мањи броj већ у то вриjеме прикључио партизанима. Тек кад jе у руjну 1943. капитулирала Италиjа, велика већина жидовских избjеглица из Хрватске и Босне спашавала се борећи се у партизанским редовима или склањањем у села под партизанском контролом.

Пописи жртава и судионика НОБ-а

Наjприближниjе податке о судjеловању Жидова у партизанима и опћенито у НОБ-у дугуjемо др. Јаши Роману, ветеринару из Лознице (Србиjа), партизанском пуковнику. Двадесетогодишњим радом (1960. – 1980.), пописивањем у свим jугославенским жидовским опћинама и анкетирањем судионика и обитељи погинулих прикупио jе 4572 имена и презимена жидовских бораца Народноослободилачке воjске и других учесника у НОБ-у. Након обjављивања тих података у Романовоj књизи Јевреjи Југославиjе 1941-1945 – Жртве геноцида и учесници Народноослободилачког рата (издање Савеза Јевреjских општина Југославиjе, Београд 1980., страница 592) на основи пристиглих примjедби и других провjера могло се установити да jе попис приближно комплетан, уз вjероjатно jош око 5 до 10% непописаних учесника и око 5% неточности у подацима.

Према др. Роману, у Краљевини Југославиjи уочи рата живjело jе 82.242 Жидова, у коjу jе броjку укључио и 15.399 особа коjе нису биле на попису чланова жидовских опћина, али су страдале на основи расних закона. Краj рата дочекало jе 14.394 jугославенских Жидова, па jе према томе 67.248 страдало у холокаусту, 81,76% од укупног броjа. Од 4572 жидовска судионика у НОБ-у у Југославиjи погинуло их jе 1318, краj рата дочекало jе 3254.

Пропорционално, у односу на укупни броj Жидова и свеукупни броj становништва наjброjниjе жидовско учешће у антифашистичком отпору у jугославенским и опћееуропским размjерима било jе на териториjу усташке НДХ, приjе свега Жидова из Босне, али готово толико и из Хрватске.

То се претежно може тумачити тадашњим околностима: талиjанска окупациjска зона била jе дохватна, у блискоме сусjедству, а партизански покрет у Хрватскоj и Босни био jе релативно наjстабилниjи, с ослобођеним териториjем прилично компактним и организациjски релативно сређеним, особито у средишњоj Хрватскоj, гдjе се наjвећи броj неборачких жидовских избjеглица био склонио и преживио.

Прва хапшења и одвођења у логоре

У Босни и Херцеговини било jе уочи рата око 14.000 чланова жидовских опћина, а рат jе преживjело 4000, дакле у холокаусту и рату изгубило jе животе око 71,5%. На подручjу данашње Хрватске било jе 1940. године око 25.500 чланова жидовских опћина, а рат jе преживjело око 5500, што значи да jе у холокаусту изгубило животе приближно око 79%. У Босни и Херцеговини у антифашистичком отпору судjеловало jе 1406 Жидова, дакле око 10% од укупног жидовског становништва. Укупно их jе погинуло 479. С подручjа данашње Хрватске у антифашистичком отпору jе судjеловало 1737 Жидова, дакле близу 7% од укупног жидовског становништва. Укупно jе с подручjа данашње Хрватске у антифашистичком отпору погинуло 325 припадника жидовских заjедница.

Након успостављања Независне Државе Хрватске у прољеће 1941. године, Жидовима коjи су живjели унутар њених граница постало jе врло брзо jасно да ће бити обесправљени и шиканирани, али велика већина, jош око пола године, ниjе ни слутила да ће бити убиjани. О масовним убиjањима, коjа су у логору Јадовно и на отоку Пагу почела у српњу и кулминирала у коловозу, сазнавало се поступно и требало jе неколико мjесеци док се схватило што се заправо збива. Тиме се може обjаснити што jе премного Жидова у Хрватскоj и у Босни и Херцеговини код своjих кућа дочекало да буду одведени у логоре смрти.

Кад jе поткраj српња 1941. у Хрватскоj и у Босни и Херцеговини почео широко организирани отпор усташким и окупаторским властима, добар дио борбено наjспособниjих припадника жидовске заjеднице био jе већ у затворима и логорима. Из Загреба jе посљедњих дана свибња у логор “Даница” краj Копривнице било отпремљено 165 омладинаца између 18 и 21 године, а 21. липња похапшени су и одведени у логор Јадовно чланови загребачкога спортског клуба Макаби. Три дана касниjе била jе рациjа на жидовске припаднике љевичарског удружења СБОТИЧ, а слично jе било и у другим градовима. Ипак jе, према евиденциjама др. Јаше Романа, 1941. године из Хрватске приступило у партизане или организирано с њима сурађивало 224 Жидова, а из Босне и Херцеговине 388. Већином су то били политички ангажирани људи, добрим диjелом комунисти или већ од раниjе повезани с комунистима и с другим организаторима партизанског отпора, па jе њихово приступање партизанима било барем толико на црти политичког опредjељења колико и биjег пред опасностима усташких прогона. Међу њима jе било и 15 бивших интербригадиста с ратничким искуством из шпањолскога грађанског рата, коjи су битно помогли у организациjи првих партизанских воjних jединица.

Тиjеком 1942. и у првоj половици 1943. године у НОБ jе ступило 652 Жидова, наjвише из краjева под талиjанском окупациjом, гдjе им непосредно ниjе приjетила смрт, већ конфинациjа у талиjански сабирни логор. Њихов jе одлазак у партизане, према томе, био плод добровољно донесене одлуке да своjу судбину узму у властите руке и да се боре, умjесто да смjерно и покорно чекаjу што ће други одлучити о њиховим животима. Послиjе расистичких понижења и смртоносних прогона под усташком влашћу, послиjе размjерно мањих, али ипак понижаваjућих дискриминациjа у талиjанским зонама, Жидови у партизанима опет су били слободни људи, ослобођени од било каквих прогона и понижења. Враћало им се људско достоjанство, осjећаj да су равноправни свима осталима. Били су распоређивани по борбеним jединицама и у помоћне службе, већ према животноj доби и способностима, и у великоj већини настоjали су савjесно испуњавати своjе воjничке или помоћне обавезе.

Ослобођење логораша с Раба

Наjброjниjа приступања Жидова хрватским партизанима услиjедила су послиjе капитулациjе Италиjе, кад су ослобођени талиjански концентрациони логори: 1203 Жидова из Хрватске и 868 из Босне и Херцеговине укључило се у НОВ у раздобљу од руjна 1943. до краjа 1944. године. Далеко наjвећа била jе скупина из логора на отока Рабу, у коjем jе уочи капитулациjе Италиjе било нешто више од 3000 Жидова, углавном избjеглица из Хрватске и Босне. На дан капитулациjа, 9. руjна, сами су разоружали талиjанску стражу и дио гарнизона, па су заплиjењеним оружjем формирали Рапски партизански жидовски батаљон коjем jе добровољно приступило 243 логораша. Нешто касниjе jош jе 448 бивших логораша из рапског логора било мобилизирано или jе добровољно ступило у партизанске воjне jединице, а 648 у разне помоћне службе на ослобођеном партизанском териториjу.

Пред опасношћу наилазеће офензиве њемачких трупа партизани су тиjеком jесени 1943. евакуирали с отока Раба готово све припаднике бившег жидовског логора, њих 3151, а међу њима и 1812 небораца (дjеца, маjке, стариjа годишта, болесни итд.). Око 200 бивших логораша, углавном стариjих људи, одбило jе евакуациjу, па их jе њемачка воjска похапсила и отпремила у Аусцхwитз, одакле се ниjедан ниjе вратио.

Однос према интернирцима

Евакуациjа и смjештање неборачких логораша на ослобођеном партизанском подручjу ниjе прошло без обостраних тешкоћа, али jе ипак углавном успjешно обављено. То се, на примjер, види из окружнице коjу jе таjништво ЗАВНОХ-а (с потписом таjника др. Павла Грегорића) у студеноме 1943. упутило окружним НОО-има на ослобођеном подручjу: “Поновно упозоравамо на однос према бившим интернирцима Јевреjима с отока Раба. Напомињемо да ће сваки иступ против поjединаца или против групе Жидова, коjи показуjе извjесно неприjатељство или мржњу према њима, повлачити истрагу и строгу казну…” ЗАВНОХ jе већ одлукама од 31. листопада и 13. студенога дао упуте о евакуациjи преосталих логораша с отока Раба и позвао све НОО-е “да у свему изађу у сусрет Јевреjима у погледу хране и смjештаjа, а исто тако и приjевоза, ако долази у обзир. Код тога треба показати нарочито обзир према дjеци, старцима и болеснима…” Тако jе близу 2000 Жидова-небораца размjештено по селима Лике, Кордуна и Баниjе. За смjештаj и храну коjу су добивали настоjали су се одужити како су знали и могли: плетењем, шивањем, његом рањених и болесних, разним поправцима, кухањем, све до течаjева за неписмене. Кад су наилазиле неприjатељске офензиве, бjежали су заjедно с народом и враћали се натраг у попаљена села. Од љета 1944. почела им jе преко савезничких мисиjа стизати помоћ међународних жидовских организациjа, па су се прилике донекле побољшале. Од укупно 1812 тих Жидова-небораца евакуираних с отока Раба до краjа рата, дакле тиjеком 18 ратних мjесеци, погинуло jе 126, умрло 15, дакле око 92,5% их jе преживjело рат.

У партизанским jединицама краj рата дочекало jе 2339 Жидова из Хрватске и Босне и Херцеговине, а погинуло jе 804. Истовремено, с партизанима се вратило кућама jош близу 2000 жидовских небораца, коjи су преживjели рат на партизанском ослобођеном подручjу. Према томе, од укупно нешто више од 9000 Жидова с подручjа тадашње НДХ коjи су преживjели холокауст, готово половица спасила се као припадници антифашистичког отпора и захваљуjући том отпору. Као што смо већ рекли, то jе било пропорционално наjброjниjе судjеловање Жидова у покретима отпора у диjеловима Еуропе коjи су били под њемачко-нацистичком контролом, и уjедно пропорционално наjвећи броj спашених Жидова захваљуjући антифашистичком отпору.

Жидовски лиjечници у партизанима

Посебно броjно и успjешно било jе судjеловање Жидова у партизанском санитету. Због катастрофалних здравствених прилика у Босни, њемачке и усташке власти у Хрватскоj поштедjеле су око седамдесет жидовских лиjечника од концентрационих логора и послали их 1941. године у наjзабачениjа босанска мjеста да би сузбиjали ендемски сифилис. Како су убрзо и ти краjеви били захваћени партизанским покретом, већина тамо упућених жидовских лиjечника придружила се партизанима. Тако jе 1942. године од укупно 73 лиjечника у цjелокупном партизанском санитету чак 40 било Жидова.

Послиjе капитулациjе Италиjе прикључили су им се и жидовски лиjечници ослобођени из талиjанских концентрационих логора, тако да jе у партизанском санитету на подручjу НДХ до краjа рата било близу 200 жидовских лиjечника и jош око 400 другог медицинског особља (фармацеути, ветеринари, студенти медицине, медицинске сестре школоване и приучене и др.).

Њихов ратни командант, главни организатор цjелокупног партизанског санитета и шеф санитетског одсjека при Врховном штабу, генерал др. Гоjко Николиш, у своjим jе Мемоарима записао: “…неки моjи приjатељи знали су да ми предбацуjу како jа… имам и сувише благонаклон однос према љекарима Јевреjима. Што се Јевреjа тиче, сигуран сам да нисам ни у чем погриjешио. Једноставно: њих jе било у нашим редовима у знатном броjу, они су, уз мале изузетке, били врло способни људи, добри организатори и антиjавашлиjе, и jа сам их чисте савjести истицао на одговорне дужности. Камо среће да их jе таквих било jош и више…”

Извор: Јутарњи лист