Славко Голдштајн: Хрватску ће избацити из ЕУ настави ли десница с изгредима

Једина точка коjа може угрозити милениjски мир у Еуропи jест наше подручjе. Хрватска jе у ЕУ примљена с мисиjом да смируjе таj канцерогени пункт. Овим догађаjима ставља под сумњу своjу способност да постане битни фактор мира за циjелу запаљиву региjу 

Књига Славка Голдштаjна »1941 – година коjа се враћа«, након што jе доживjела два хрватска и jедно српско издање, те након пет освоjених награда, доживjела jе и – за хрватске прилике – незабиљежено међународно признање: почетком студенога обjављен jе њезин енглески приjевод у издању наjпознатиjега свjетског књижевног часописа New York Review
of Books.

Тако jе Славко Голдштаjн постао првим хрватским писцем чиjа jе књига обjављена код тог свjетски угледног издавача. (Готово истовремено, обjављено jе и шпањолско издање те књиге.) Амерички новинар Адам Кирш (Adam Kirsch), у првоме приказу након обjављивања америчкога издања, устврдио
jе како jе риjеч о »наjвредниjоj књизи о Холокаусту посљедњих година«. Позитивне рецензиjе обjавили су и угледни амерички писци и знанственици. Чарлс Симић(Charles Simic), познати амерички пjесник српског подриjетла, књигу jе први приказао у New York Review of Books, а таj jе текст касниjе тискан и као предговор енглескоме приjеводу. Књигу су с великим похвалама рецензирали повjесничари Иштван Дек (Istvan Deak) са Свеучилишта Колумбиа и  Тимотѕ Шнаjдер(Timothy Snyder) са Свеучилишта Јеjл, обоjица истакнути стручњаци за еуропску повиjест. Књигу jе на енглески превео Михаел Габл (Michael Gable), а на приjеводу jе сурађивала угледна и награђивана преводитељица и редакторица  Дренка Вилен(Drenka Willen), коjа jе рођена у Хрватскоj, у Глини, а у САД jе стигла с двадесет година.

У поводу обjављивања америчкога издања његове књиге, Голдштаjн jе, на позив америчког издавача, половином студенога боравио у САД, гдjе jе одржао шест промоциjа. Била су то престижна мjеста књижне продукциjе: вашинктонска књижара Politics and Prose, у коjоj се редовито одржаваjу промоциjе озбиљне литературе; књижара Barnes and Noble у средишту Њуjорка, гдjе jе разговор водио Чарлс Симић(Charles Simic); The Community Bookstore u Brooklynu, гдjе jе разговор с Голдштаjном водио угледни ирски писац Colm Toibin; у Центру за еуропске студиjе Свеучилишта Харвард; у књижари Свеучилишта Харвард, те у њуjоршком Музеjу жидовскога насљеђа, гдjе jе с разговор водио амерички писац  Даниjел Менделсон(Daniel Mendelsohn). Сва три модератора Голдсштаjнових наступа одликовани су Пулицеровом наградом. Непосредно након повратка с десетодневног боравка у САД, Голдштаjн у интервjуу за наш лист говори о доjмовима, те казуjе што jе америчку публику наjвише занимало.

  Посjећене промоциjе

Кажите нам, приjе свега, како се догодило да jе Неw Yорк Ревиеw оф Боокс превео и обjавио »1941 – годину коjа се враћа«. Како су дознали за њу?
– Случаjно. Главни уредник Роберт Силверс, коjи уређуjе часопис од његова оснивања приjе пола стољећа до данас, допутовао jе у Хрватску са супругом, коjа jе подриjетлом из Дубровника. Застали су у Загребу, гдjе његова супруга има рођака, угледног кирурга Мишу Вирага, коjи jе Силверсу похвалио књигу и препричао му њен садржаj. Силверс се заинтересирао, позвао ме на дуљи поподневни разговор у Хотел Еспланаду, рекао да ће књигу дати на читање некоме упућеном и наjавио могућност да буде приказана у New York Review of Books.
И дао jу jе Цхарлесу Симицу.
– Точно. Симић jе редовити сурадник Неw Yорк Ревиеw оф Боокс. Књига га се доjмила, и написао jе приказ. На темељу тога чланка, књигу jе прочитала и Дренка Вилен. И ње се доjмила, можда jош више, jер она има и особна сjећања на те догађаjе: у првоме етничком чишћењу у Глини, описаном у моjоj књизи, страдала jоj jе обитељ. Када су се, дакле, Симић и Дренка похвално изразили, New York Review of Books одлучио jе обjавити »1941«.

Како су изгледале промоциjе?
– Четири промоциjе организиране су у водећим књижарама, коjе његуjу институциjу представљања књига. Све су промоциjе биле унаприjед наjављене, а њуjоршко представљање у Barnes and Noble наjавио jе и Неw Yорк Тимес међу догађаjима дана. Књига jе већ приjе обjављивања била приказана, не само у Неw Yорк Ревиеw оф Боокс, а наjвећи издавачки часопис Publishers Weekly истакнуо jу jе као избор тjедна. Промоциjе су, могао бих рећи, биле солидно посjећене, гледалиште jе углавном било попуњено, а у Бруклину људи су и стаjали. Организатори су ми рекли да jе риjеч о натпросjечном интересу. Потписивао сам примjерке и дао неколико интервjуа. Промоциjа у Центру за еуропске студиjе на Харварду била jе наjмање посjећена, с око 25 судионика, али вjероjатно наjзанимљивиjа, jер jе риjеч о људима коjи се баве нашим подручjем, коjи су поставили и наjвише питања. Говорио сам око пола сата, а потом jе разговор траjао jош сат и пол, уз озбиљна и зналачка питања. Посљедња промоциjа била jе у Музеjу жидовскога насљеђа, камо су дошли углавном људи подриjетлом из наше региjе. Била jе ондjе и жена коjа jе 1941. имала пет година, и у то вриjеме боравила на истим мjестима коjа описуjем у књизи: у Краљевици, на Рабу, на Кордуну… И она, као и jа, моj брат и маjка, преживjела jе на партизанском териториjу.
Какав jе опћи доjам? Како сте дочекани ви, а како књига?
– У уредништву NYRB примљен сам приjатељски и срдачно, а организациjа моjих наступа била jе изврсна. Било jе много питања, укупно можда стотињак, а око половине односило се на хрватско-српске односе.
Какву су врсту интереса та питања одражавала?
– Стекао сам доjам да људе занима што се то овдjе и зашто догодило и што ће се jош догодити у нашоj региjи. И могу рећи да jе било прилично сумњичавости, иако провокативних питања готово уопће ниjе било.

Сумњичавост и опрез

Док сте били у Америци, ситуациjа се у Хрватскоj нагло погоршала. Јесте ли и о томе говорили?
– Људи су ме углавном питали повиjесно опћенито, о посљедицама Другога свjетског рата на рат 1991-1995, и о посљедицама овога посљедњег рата. У Америци jош нисам знао колико се разбиjање латинично-ћириличних плоча разбуктало. Када сам одлазио у САД, чинило се да ће се то и смирити. Одговарао сам да су се посљедице 1941. jако осjећале у рату 1991. и неколико година послиjе тог рата и да jе озбиљниjа нормализациjа тих односа почела с наступима Стjепана Месића као предсjедника. Та се нормализациjа донекле наставила и с владама ХДЗ-а, али иде врло полагано, с повременим застоjима и инцидентима и малим експлозиjама. Таj процес већ сада траjе близу петнаестак година и jош jе далеко од комплетирања, али с уласком Хрватске у ЕУ и с почетком преговора Србиjе за учлањење, процес би могао добити убрзање. А наду пружаjу и трговачке, културне и спортске везе, коjе се интензивно обнављаjу и прошируjу.
Какве су биле реакциjе на те ваше ставове?
– Осjећао сам сумњичавост, резерву и опрез, и то због НДХ. Ваља имати на уму да jе Хрватска због НДХ jош увиjек под лупом. Код диjела мjеродавних људи, коjи имаjу jак утjецаj на формирање jавног мишљења, постоjи увjерење да превелики дио хрватског jавног живота ниjе адекватно рашчистио своj однос према усташкоj НДХ. Сваки инцидент, попут ових актуалних, коjи изазове такву сумњу, за Хрватску jе краjње неугодан и штетан. То погубно квари виђење о Хрватскоj, репутациjу Хрватске. Та ми jе сумњичавост разумљива, jер релевантни повjесничари сматраjу опћеприхваћеним да jе НДХ била наjвjерниjи сателит нацистичког Трећега Реицха, а усташка идеологиjа и пракса наjближа Хитлеровом СС-у. Обично сам одговарао да jе у усташкоj НДХ на власти заиста био покрет коjи jе бруталним односом према мањинама, па и идеологиjом, међу свим сателитима био наjближи нацистичком СС-у, али jе истовремено у Југославиjи, а посебно у Хрватскоj, био на дjелу и отпор коjем по снази ниjе било премца у окупираноj Еуропи, а такав моj одговор био jе редовито добро примљен.

Како се, у том свjетлу, доживљаваjу инциденти попут посљедњега у Вуковару, или референдума против истосполних бракова?
– У вриjеме преговора с ЕУ, таквих jе десничарских изгреда било много мање, па се доjам о Хрватскоj битно поправио. Али унатраг неколико мjесеци, догодило се толико тога антиеуропског, да то не може остати незапажено. Сутра ће се одржати референдум коjи ниjе само антиеуропски, него jе против људских права и против поjединца. Модерна демократска држава мора штитити поjединца од државе саме. Ми сада имамо обрнуту тенденциjу – уносимо у устав нешто што jе изравно против поjединца. Потом долази инцидент с плочама, па инцидент Јоеа Шимунића с усташким поздравом, за коjи сви знаjу што то значи. По циjелоj jе Еуропи много десничарења, и ми по томе нисмо изузетак: Марине Ле Пен, Јоббик, Геерт Вилдерс у Низоземскоj, у Литви, у Грчкоj, сада и у Словачкоj… Али Хрватска jе изузетак по нечему другоме: откад постоjе ЕЗ и ЕУ, ни у jедноj чланици ниjе се догодило нешто што би могла бити назнака државнога удара.
Говорите о колони у Вуковару.
– Да. Тек смо постали чланица ЕУ, и одмах смо били први у Еуропи по томе што бих назвао малим кораком према државном удару. Неколико сати траjао jе у Хрватскоj државни удар против демократски изабране власти! Тога у ЕУ ниjе било, у Францускоj, Литви, Маџарскоj, и другим државама у коjима jе десница можда и jача од наше. А у нас? Нећу рећи да jе то био директни покушаj, али jест директна назнака спремности на државни удар. Неколико сати jе траjало обесправљење демократски изабране власти, коjоj се ниjе дозволило да врши своjу дужност и нормално ступа по хрватскоме тлу. То jе страшан знак. Ако се то буде понављало, ми ћемо бити искључени из Еуропе. Еуропа ће наћи начина да се таквог канцера риjеши, тога морамо бити свjесни. А то jе сада jош подупрто са »За дом спремни« на ногометним теренима. Допустите на наведем примjер Француске: 11. студенога они славе краj Првога свjетског рата, називаjући га Даном примирjа. Сваке jе године парада на Цхампс Éлyсéес, на коjоj судjелуjе предсjедник Републике. Ове године, 73 радикална противника Холландеа викали су, вриjеђали и пљували предсjедника. Сви су похапшени и пописани. Четворица су задржана у притвору, па пуштени, али ниjедно име ниjе обjављено. Не желе тим изгредницима дати публицитет. А ми, нажалост, имамо равноправан публицитет демократски изабраних народних представника с људима коjи су организирали први мали корак према државном удару.

 Чврсте протумjере

Штовише, моj jе доjам чак да ниjе риjеч само о равноправном третману, него да медиjи сами форсираjу стожерашке
суговорнике, сматраjући њихове ставове, из неког разлога, jако важнима.
– Такав публицитет они никако не заслужуjу. Ти су људи у jедном тренутку самовољно и протуправно преузели власт, с политичким програмом упереним против људских права мањине, чиме се приближаваjу и jедноj од компонената коjе налазимо у сваком фашизму, иако никог особно не желим етикетирати да jе фашист. Таj догађаj нас подсjећа и на Муссолиниjев Марш на Рим, премда велика већина грађана коjи су се придружили тоj колони нису знали што се заправо догађа и сигурно не сносе никакву кривицу за таj жалосни догађаj.
У тоj jе колони ходао и шеф опозициjе Томислав Карамарко.
– Да, али се у његовим недореченим накнадним изjавама у доброj мjери осjећа слутња да се отишло предалеко.

Али по моjем мишљењу и власт има своjе проблеме, jер jош нема ни jасне заjедничке оцjене у свему што се догодило, па стога нема ни jаснога плана како да према тим поjавама поступи.
– Ако се такви инциденти наставе, власт ће бити присиљена формулирати чврсте протумjере. Особно имам jаких разлога да разумиjем пиjетет према невиним жртвама, али пет година послиjе рата наjдуготраjниjи неприjатељи у повиjести Еуропе, Ниjемци и Французи, успоставили су нормалне односе међу државама и народима, а нама као да ниjе довољно петнаест или педесет година.
Али проблем jе у разлици овога десничарског вала у односу на онаj пучистички с почетка двиjетисућитих: оваj садашњи, за разлику од просвjеда у вриjеме Риве, темељи се на законским одредбама о референдуму. Има, дакле, законско покриће, и утолико jе дугорочно много опасниjи.
– Раниjе сам мислио да ће се то лако риjешити, jер ниjе jош било дошло до те краjње точке узурпирања власти, коjа се догодила у Вуковару. Али тим сам догађаjем, морам рећи, осупнут. Мислим да jавност ниjе препознала далекосежност тог догађаjа. Ако се такве ствари буду понављале, боjим се за судбину Хрватске. Хрватска jе у ЕУ примљена да смируjе региjу. Са свим њезиним слабостима успркос, Еуропска заjедница jе милениjски проjект мира. Осигурао jе скоро седамдесет година мира континенту коjи jе стољећима био жариштем сукоба по циjеломе свиjету. Та траjна вриjедност необорива jе, бар за догледно вриjеме. Једина точка коjа може угрозити милениjски мир у Еуропи jест наше подручjе. Ми смо jош увиjек буре барута. Хрватска jе у ЕУ примљена с мисиjом да смируjе таj канцерогени пункт. Она jе то била и почела, али овим догађаjима ставља под сумњу своjу способност да постане битни фактор мира за циjелу запаљиву региjу.

Извор: НОВИ ЛИСТ