Slađana Stanković – besmrtna niška heroina

U vremenu koje slavi razne starlete, estradne umetnice i rijaliti zvezde, teško je skrenuti pažnju na istinske heroje.

Kroz svoju dugu i burnu istoriju grad na Nišavi kao svojevrsna kapija između istoka i zapada bio je poprište svih većih istorijskih događaja na Balkanu. Rušen, paljen,  pljačkan, kroz vekove uvek je velikim naporima uspevao da vaskrsne i izdigne iz pepela. Svako vreme imalo je svoje heroje, koji su besmrtnim delima velike ljubavi prema ovom gradu ostavljali budućim pokolenjima nadu i putokaz u bolje sutra.

U velikoj krizi, koja je dovela do pada sistema vrednosti, malo je onih koji su očekivali da se pojavi neko ko će, i u ovom našem vremenu, svojim životom pokazati i svedočiti sve one najuzvišenije vrline koje definišu one najbolje koje je ova zemlja dala. Na našu sreću sudbina nam je dala Slađanu Stanković, prvog niškog ženskog doborovoljca, koja je otišla u rat na Kosovu i Metohiji.

Vladika Njegoš u svom nenadmašnom delu „Gorski vijenac“ piše:

U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci.

Tako je bilo i u vreme kada su se mnoge Nišlije skrivale po gradu, bežeći od mobilizacije i izvršenja svoje dužnosti. Slađana je, iako joj to nije bila dužnost, čvrsto rešila da ode u rat i pomogne srpskom narodu i srpskoj vojsci na Kosovu i Metohiji koji je u vihoru rata proživljavao svoju tragičnu sudbinu.

Otišla je kao bolničarka, pomažući ranjenim srpskim vojnicima. Po svedočenju porodice, prvi put se javila nakon mesec dana provedenih u ratu. Saopštivši im da se udala za ruskog dobrovoljca Jurija Osipovskog, obećala im je da će 2. juna doći sa njim u Niš. Ipak, menjajući se sa jednim drugim borcem, koji je umesto nje otišao na odsustvo, ona je ostala.

Tog kobnog 5. juna, u jeku krvavih borbi, u vidno obeleženom kamionu Crvenog krsta putujući kako bi pomogla srpskim ranjenicima, teško je povređena kada je kamion pogodila minobacačka granata. Ipak, Slađana je ostala živa. Njen suprug, teško ranjenu, nosio ju je do Prizrena i doveo je do lekara albanske nacionalnosti koji, grubo kršeći Hipokratovu zakletvu, nije hteo da joj pomogne, pa je nakon nepunih sat vremena izdahnula.

Slađana je odlikovana za svoje zasluge u odbrani domovine

Nakon toga, njeno telo je u limenom sanduku preneseno u Niš. Tuga, šok i neverica za celu porodicu. Niko nije mogao da veruje da je junačko srce Slađane Stanković prestalo da kuca. Na sahrani pored građana Niša, Slađanu su otpratili u večnost i ruski dobrovoljci na čelu sa njenim mužem Jurijem.

Nakon njene smrti, grad Niš nije pokazivao nikakvu inicijativu kako bi se odužio Slađani za sve ono što je ona uradila za ovaj grad i državu. Porodica je tri godine skupljala novac kako bi joj napravili spomenik, a dugogodišnja inicijativa Udruženja boraca da joj se dodeli ulica u Nišu, konačno je urodila plodom, pa će uskoro jedna ulica nositi njeno ime. Ostaje gorak ukus u ustima, znajući koliko je godina prošlo i koliko truda je uloženo da bi Slađana konačno dobila počast kakvu je svojim životom zaslužila.

U vremenu koje slavi razne starlete, estradne umetnice i rijaliti zvezde, teško je skrenuti pažnju na istinske heroje. Neka nam ovaj tekst služi kao opomena i nauk da je vreme da mlade generacije svoje uzore traže u bogatoj istoriji našeg naroda koja je, na našu sreću, puna velikih ljudi.

Piše: Igor Stevanović

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG