SKUPŠTINA CRNE GORE SPREMNA DA UKINE I 13. JUL, DAN USTANKA PROTIV FAŠIZMA

U Crnoj Gori, posle brisanja jednog od najslavnijih perioda njene istorije – herojske borbe crnogorskih junaka u Prvom svetskom ratu protiv Austrougarske, uz prethodno izvojevane pobede protiv dugovekog Otomanskog carstva, a u tim borbama crnogorski narod podneo je ogromne žrtve, i posle neki dan u Skupštini Crne Gore izglasane odluke da se poništi odluka crnogorske Skupštine o prisajedinjenju sa Srbijom i ulaska u Kraljevinu SHS, 1918. godine – javljaju se ideje da sadašnja Skupština Crne Gore proglasi ništavnim 13. jul 1941, Dan ustanka crnogorskog naroda protiv fašizma.

A sve zbog želje da se čim pre uđe u Evropsku uniju. U koju su po zaista hitnim i prekim postupcima primljene zemlje koje su bile na strani fašista u Drugom svetskom ratu: uz Nemačku i Italiju, tu su Estonija, Letonija, Litvanija, Mađarska, Finska, Norveška, Rumunija, Bugarska, Hrvatska…

Dok države jedinih dvaju naroda – Rusa na jednoj i Srba i Crnogoraca na drugoj strani, koji su odmah ustali protiv fašizma i u odnosu na broj stanovnika podneli apsolutno najveće žrtve u pobedi nad tom strašnom aveti 20. veka, nisu u tom kolu, odnosno u Evropskoj uniji. I, gotovo je sasvim sigurno da nikad u to kolo neće ni biti primljene. Za razliku od Rusije, Srbija i Crna Gora uprežu se iz petnih žila kako bi što brže savladale taj put koji su gore navedene države s lakoćom prošišale.

Ali, sve što vredi za Srbiju, za Crnu Goru izgleda da neće vredeti. Crna Gora je ušla, bez referenduma, u NATO, pa joj je put u EU mnogo svetliji. Da bi taj put bio još prosvjetljeniji, da bi se što pre stiglo, počelo je da se najpre odbacuje sve što je bilo kada imalo bilo kakve veze sa Srbijom i srpskim narodom. Iako su i Crnogorci Srbi, ali s tim da su se neki odrekli pripadanja srpskom narodu, odrekli se svojih slavnih predaka, svoje istorije. A sve zarad tog puta… Kuda? U šta?

Da bolesne ambicije jednog diktatorskog, krimogenog režima nemaju granica, živi je dokaz vladajući crnogorski režim Mila Đukanovića. Po svemu sudeći doživotnog naizmeničnog predsednika Crne Gore i predsednika njene vlade – onaj ko ponekad nije u toku, može lako da se zbuni i da mu – u navođenju toga šta je tog trenutka – zameni te dve funkcije.

Režim Mila Đukanovića počeo je da menja istoriju crnogorskog naroda, da briše pojedine događaje, datume… Nije prvi i jedini u istoriji čovečanstva da to čini, da se to događa. Pa se sada mogu čuti glasovi, mišljenja, ideje… da se i 13. jul 1941, Dan ustanka naroda Crne Gore poništi. Da ga Skupština ove države proglasi da nije ni postojao, da se to nije dogodilo. Može se lako desiti da se Musolinijevi fašisti, a Crna Gora je bila okupirana od italijanskih fašista, proglase za prijatelje, oslobodioce, imajući u vidu upravo izglasanu odluku o poništenju Skupštine, održane 1918. godine.

Može se takođe desiti da se donese odluka da se Crnogorci nisu borili na Sutjesci, Tjentištu, da se nikad nisu borili protiv Nemaca, Italijana, hrvatskih ustaša, srpskih četnika…

Može se desiti da se Milovan Đilas, do 1953. godine desna ruka Josipa Broza, proglasi iskljičivo Srbinom… Može se svašta desiti.

Kao što se može desiti, ali s mnogo manje verovatnoće nego u Crnoj Gori, da nemački Bundestag donese odluku i poništi Hitlera – nije ga ni bilo. Da donese odluku po kojoj 22. juna 1941. godine nije bilo napada nemačkih fašista na Sovjetski Savez, da 6. aprila 1941. godine nije bilo bombardovanja Beograda i tako dalje.

Svašta se danas u toj Evropskoj uniji i oko nje može desiti.

Danas po uzoru na Crnogorce.

A sutra?

(J. Š. Intermagazin)