Skromni spomenici slavnim ratnicima

Bojišta Suvoborsko-kolubarske bitke i druga mesta stradanja nedostojno obeležena. Brojne srpske žrtve nisu se uklapale u vladajuću ideologiju jugoslovenstva

Kamen, najtrajniji prirodni materijal, ljudi od iskona koriste da u njemu beleže svedočanstva o značajnim događajima i ljudima. Tako su ostavili i belege o sebi i vrednostima koje su poštovali.

Dimenzije spomenika uvek simbolizuju veličinu dela, pa su najmonumentalniji podizani u slavu branilaca otadžbine. Srbija je u 20. veku, u vremenu svog najvećeg stradanja, napravila izuzetak sudeći po skromnosti spomenika na mestima gde je u decembru 1914. odlučivana slavna Suvoborsko-kolubarska bitka.

Prvi je krst na postolju od crvenog kamena peščara podignut na vrhu Suvobora, odakle puca pogled na podrinjske planine i puteve kojima je napredovala druga austrougarska ofanziva. Ona je odatle zadržavana do poslednjeg časa. Svaki greben od Suvobora do Maljena branio se očajnički dok general Živojin Mišić nije, protivno mišljenju Vrhovne komande, povukao iscrpljene, slabo snabdevene i demoralisane srpske vojnike u rudničku podgorinu. Posle samo tri dana odmora je po mrazu, blatu i snegu, pokrenuo svoju Prvu armiju u juriš uzbrdo.

O velikim žrtvama junaka koji su branili bok Prve armije nesrazmerno svedoči mali spomenik nad kosturnicom na Belom kamenu, najnižem kosmajskom vrhu. Tu je u borbama prsa u prsa izginulo i sahranjeno 1.000 vojnika Odbrane Beograda s pridodatom Timočkom divizijom, koji su zaustavili pokušaje nadmoćnijih Austrougara da prodru u Šumadiju. Tokom Velikog rata kosti srpskih „prometeja nade, apostola jada“ kako ih je nazvao pesnik i njihovih neprijatelja ostale su izmešane i plitko sahranjene. Njihovi grobovi nisu dostojno obeleženi ni kad se rat završio jer se nisu uklapali u ideologiju jugoslovenstva. Podsećali su na žrtve koje su pale u borbi protiv sunarodnika u zajedničkoj državi, koji su bili austrougarski vojnici. U drugoj Jugoslaviji je ponižavanje branilaca Srbije nastavljeno. O tome svedoči grubo prepravljanje njihovog broja u lazarevačkoj crkvi Svetog Dimitrija, gde je spomen-kosturnica Kolubarske bitke. Uoči obeležavanja 50-godišnjice završetka Velikog rata komunističkom funkcioneru Jovanu Veselinovu nije se dopao broj od 250.000 srpskih vojnika, uklesan u kamen. Naredio je da se on smanji i urezana je nova brojka koja je trebala da uveri posmatrača da je bilo 120.000 branilaca. Međutim, stare cifre nisu dobro izbrušene i falsifikat je ostao očigledan, a kamen je sačuvao i ovo sramno svedočanstvo.

SPALjENO BRDO

SPOMEN o Suvoborsko-kolubarske bitke su i spaljene stene visa Građenika, koje od 1914. nisu ozelenele. Na njima je ginulo 500 vojnika dnevno. Tek je 2006. postavljen krst na ovom mestu gde je stradao čitav Četvrti prekobrojni puk, zahvaljujući planinaru Mladinu Draškiću koji je ustanovio i memorijalnu stazu od Ljiga preko Građenika do suvoborskog Rajca.

MIŠIĆ KRENUO U OFANZIVU

– Iako ostale srpske armije nisu bile spremne da krenu u napad, Mišić je 3. decembra krenuo u ofanzivu. Srpska vojska je brzo napredovala prema Suvoboru i to u zimsko doba i po veoma teškom terenu. Jedinice Prve armije su brzo izašle na greben Suvobora i potisnule austrougarsku vojsku. Put prema dolini Kolubare je bio otvoren. U narednih 12 dana rešena je Kolubarska, odnosno Suvoborska bitka u korist Srbije – kaže istoričar Miloš Timotijević.

Autor: Boris Subašić

Izvor: NOVOSTI