Скромни споменици славним ратницима

Бојишта Сувоборско-колубарске битке и друга места страдања недостојно обележена. Бројне српске жртве нису се уклапале у владајућу идеологију југословенства

Камен, најтрајнији природни материјал, људи од искона користе да у њему бележе сведочанства о значајним догађајима и људима. Тако су оставили и белеге о себи и вредностима које су поштовали.

Димензије споменика увек симболизују величину дела, па су најмонументалнији подизани у славу бранилаца отаџбине. Србија је у 20. веку, у времену свог највећег страдања, направила изузетак судећи по скромности споменика на местима где је у децембру 1914. одлучивана славна Сувоборско-колубарска битка.

Први је крст на постољу од црвеног камена пешчара подигнут на врху Сувобора, одакле пуца поглед на подрињске планине и путеве којима је напредовала друга аустроугарска офанзива. Она је одатле задржавана до последњег часа. Сваки гребен од Сувобора до Маљена бранио се очајнички док генерал Живојин Мишић није, противно мишљењу Врховне команде, повукао исцрпљене, слабо снабдевене и деморалисане српске војнике у рудничку подгорину. После само три дана одмора је по мразу, блату и снегу, покренуо своју Прву армију у јуриш узбрдо.

О великим жртвама јунака који су бранили бок Прве армије несразмерно сведочи мали споменик над костурницом на Белом камену, најнижем космајском врху. Ту је у борбама прса у прса изгинуло и сахрањено 1.000 војника Одбране Београда с придодатом Тимочком дивизијом, који су зауставили покушаје надмоћнијих Аустроугара да продру у Шумадију. Током Великог рата кости српских “прометеја наде, апостола јада” како их је назвао песник и њихових непријатеља остале су измешане и плитко сахрањене. Њихови гробови нису достојно обележени ни кад се рат завршио јер се нису уклапали у идеологију југословенства. Подсећали су на жртве које су пале у борби против сународника у заједничкој држави, који су били аустроугарски војници. У другој Југославији је понижавање бранилаца Србије настављено. О томе сведочи грубо преправљање њиховог броја у лазаревачкој цркви Светог Димитрија, где је спомен-костурница Колубарске битке. Уочи обележавања 50-годишњице завршетка Великог рата комунистичком функционеру Јовану Веселинову није се допао број од 250.000 српских војника, уклесан у камен. Наредио је да се он смањи и урезана је нова бројка која је требала да увери посматрача да је било 120.000 бранилаца. Међутим, старе цифре нису добро избрушене и фалсификат је остао очигледан, а камен је сачувао и ово срамно сведочанство.

СПАЉЕНО БРДО

СПОМЕН о Сувоборско-колубарске битке су и спаљене стене виса Грађеника, које од 1914. нису озеленеле. На њима је гинуло 500 војника дневно. Тек је 2006. постављен крст на овом месту где је страдао читав Четврти прекобројни пук, захваљујући планинару Младину Драшкићу који је установио и меморијалну стазу од Љига преко Грађеника до сувоборског Рајца.

МИШИЋ КРЕНУО У ОФАНЗИВУ

– Иако остале српске армије нису биле спремне да крену у напад, Мишић је 3. децембра кренуо у офанзиву. Српска војска је брзо напредовала према Сувобору и то у зимско доба и по веома тешком терену. Јединице Прве армије су брзо изашле на гребен Сувобора и потиснуле аустроугарску војску. Пут према долини Колубаре је био отворен. У наредних 12 дана решена је Колубарска, односно Сувоборска битка у корист Србије – каже историчар Милош Тимотијевић.

Аутор: Борис Субашић

Извор: НОВОСТИ