ŠKRBA: Sarajevo je imalo 200 džamija, a Srbi nisu gađali ni jednu!

Dušan Škrba negirao da je vatra – u slučaju Marakala 2 – mogla da bude otvarana iz miniobacača 120 mm jer su svi minobacači velikog kalibra bili izmešteni na 20 kilometara izvan zone Sarajevsko-romanisjkog korpusa, gde su bili pod kontrolom Unprofora

Govoreći o ciljevima Sarajevsko-romanijskog korpusa, bio je kategoričan: da je cilj bio isključivo zaštita svoje linije fronta na etničkim srpskim prostorima i da se spreči proboj Prvog korpusa Armije BiH iz muslimanskih delova grada Sarajeva

NOVU hašku nedelju, u nastavku izvođenja svedoka odbrane Radovana Karadžića, otvorio je komandant Mešovitog artiljerijskog bataljona Vojske Republike Srpske u Lukavici Dušan Škrba.

Pred većem sudije O-gon Kvona. Škrba je negirao da je njegova jedinica ikada gađala džamije i Gradsku biblioteku u Sarajevu u avgustu 1992. godine i da nikada nije koristila avio-bombe. Štaviše, svedok je bio odlučan da srpska strana nije ni postavljala teško oružje u civilne zone – jer se plašila odmazde.

Kao i predhodnih dana, otpuženi je u svojstvu branioca pročitao sažetak iskaza svog svedoka, nakon čega je tužilaštvo Tribunala učinilo sve da te navode ospori. Škrba je, pored toga što je govorio o svojim saznanjima pre početka rata, tvrdeći da je u oktobru i novembru 1991. godine, video formiranje Zelenih beretki u Sarajevu, i da je imao saznanja da je Patriotska liga održala smotru u oktobru 1991, objasio veću da ga je JNA, tek 15. marta 1992. godine pozvala da se javi u kasarnu u Lukavici, gde je dobio zaduženje da popuni formacijsku jedinicu

– Već 4. aprila otpočeo je pešadijski napad muslimanskih jedinica na kasarnu. U napadima koji su se ponavljali svakoga dana, muslimani su koristili sve vrsta oružja – čitao je Karadžić.

Škrba nije negirao da je – kad su muslimanske snage zauzele kasarnu Maršal Tito – dobio naređenje da otvori vatru na te jedinice kod Marin Dvora. Kasnije, tokom unakrsnog ispitivanja od strane tužioca, svedok je ostao dosledan da nikada nije pucao na bolnice na Marijin Dvoru i na Koševu, iako je iz njihove blizine Armija BiH otvarala vatru.

Opisujući formiranje Prve mehanizovane sarajevske brigade 27. marta 1992, Škrba je naglasio da je ona uglavnom imala neophodna sredstva, ali ne i dovoljno ljudi, zbog čega je postao prvi komandant mešovitog artiljerijskog bataljona. U njegovoj zoni odgovornosti bio je prostor od mosta Bembaše do starog aerodroma i reke Željeznica.

– Već 1. jula posmatrači UN razmešteni su na njegovom komandnom mestu i tamo su ostali do kraja rata. On je redovno raportirao pripadnicima UN, o svakom slučaju kad je došlo do otvaranja vatre, a kako kaže, posmatrači UN nikada mu se nisu požalili zbog njegovih izveštaja, niti na njegov rad ili delovanje njegovih jedinica – preneo je optuženi svedokove reči.

Govoreći o ciljevima Sarajevsko-romanijskog korpusa, Dušan Škrba je kategorički posvedočio da je njihov cilj bio isključivo i samo da se zaštiti svoja linija fronta koja je bila na etničkim srpskim prostorima i da se spreči proboj Prvog korpusa Armije BiH iz onih delova grada Sarajeva koji su bili pod muslimanskom kontrolom. Kako je pročitano, u toku rata SRK je vodio isključivo defanzivne operacije, a jedini izuzetak je bila operacija Lukavica (1992. g.) čiji je cilj bio da se korpus pripoji Hercegovini, prema planimama.

Sa druge strane, kako je preneo Karadžić, Škrba je imao informaciju da se jedinice Prvog korpusa Armije BiH razmeštaju u dubini teritorije grada, što je obuhvatalo i civilna područja onih delova grada koji su bili pod muslimanskom kontrolom. Ukazao je da su „njegove jedinice i on lično uvek vodili računa da preduzimaju sve mere kako se ne bi otvarala vatra na civilne mete u gradu“, zbog čega je vatra otvarana isključivo u cilju samoodbrane, usmerena na konkretne ciljeve koji su uočeni i na vojne ciljeve, a sve to po naređenju pretpostavljane komande.

– Ni on, ni bilo koji drugi član njegovih jedinica i njegovih podređenih ili pretpostavljenih iz komande, nikada nisu imali nameru da izazovu civilne žrtve i da terorišu civile na teritoriji pod muslimanskom kontrolom ili pak da napadaju sredstva gradskog saobraćaja. Niti su izdavali niti dobili bilo kakva usmena ili pismena naređenja u tom smislu – čitao je Karadžić.

Prešavši na pojedinačne slučajeve, Karadžić je predočio veću da je Škrba, povodom incidenta sa ispaljene tri minobacačke mine koje su pale na Alipašino polje 1994. godine, utvrdio da je Butmir, što i danas smatra, najverovatnije bio mesto odakle su ta zrna ispaljena. Takođe je rekao da je vatra mogla da bude otvarana i od Knežev Bora i Alipašine ulice.

– Svedočeći o incidentu kada je minobacačka mina od 120mm pala na područje grada 4. februara 1994, Škrba tvrdi da nije otvarana vatra tog dana sa njihove strane, kao i da to nije mogao da bude slučaj – bez njegovog naređenja (koje nije izdao) i bez toga da to prethodno bude najavljeno posmatračima Unprofora.

Prisetivši se incidenta u ulici Safeta Sušića i Majerske, svedok tvrdi da ni jedna bomba nije ispaljena sa Lukavice ili drugog mesta. Kada je reč o Marakalama 2, svedok negira da je vatra mogla da bude otvarana tog dana iz miniobacača 120 mm jer su svi minobacači velikog kalibra bili izmešteni na 20 kilometara izvan zone Sarajevsko-romanisjkog korpusa, gde su bili pod kontrolom Unprofora – završio je čitanje sažetka optuženi.

Unakrsno ispitivanje Škrbe nije poljuljalo svedokov pročitani iskaz. Tužiteljka Kerolin Edžerton uporno je insistirala da svedok oceni preciznost avio-bombi.

– Nikada nisam gađao tim oružjem pa ne mogu ni da znam kakvo je njihovo dejstvo – ponavljao je svedok: – Iako je brigada imala određeni broj avio-bombi, one nikada nisu upotrebljene u zoni odgovornosti moje jedinice, pa smo na kraju rata imali njihove zalihe.

A kako ste dobili informaciju da je Gradska većnica, u kojoj je bila biblioteka, pretvorena u skladište municije? – „kopala“ je tužiteljka.

– Na televiziji smo videli snimke na kojima su prikazani ljudi sa sanducima municije ispred Gradske većnice – objasnio je Škrba, tvrdeći da njegova jedinica nikada nije gađala Većnicu, i da sumnja da je bibiloteka uopšte ikada i bila granatirana – jer je plamen goreo od poda, a ne sa krova.

A koliko je džamija bilo u Sarajevu i da li su bile aktivne? – zainteresovao se optuženi Karadžić.

– Blizu 200, uglavnom aktvnih džamija, a moja jedinica nije gađala ni jednu.

Povodom izjave svedoka da srpska strana nije postavljala teško oružje u civilnoj zoni jer se bojala odmazde i da ne bi bilo više žrtava na vatrenim položajima, dok je muslimanska strana to činila, tužiteljka je upitala Škrbu i da prokomentariše svedočenje potpukovnika Ričarda Mola:

Ovaj svedok optužbe je govoreći o granatiranju Sarajeva rekao da su mu srpski komandanti rekli da moraju da ispaljuju hice radi “zagrevanja cevi”? – pobedonosno je izjavila tužilac.

– Voleo bih da se suočim sa tim čovekom koji mi nikada nije stavio ni usmenu ni pismenu primedbu – izrazio je svoju odlučnost svedok da ne dozvoli veću da poveruje u takve izjave.

Karadžiću ove nedelje ostaje da ispita još jednog svedoka, jer Tribunal posle utorka, više neće raditi zbog praznika UN i Kurban Bajrama

Izvor: SRBIN.INFO