Сјена негдашњег живота

Велики Шушњар живио jе пуним животом и дисао пуним плућима. Село jе броjало више од педесет нумера, у сваком домаћинству наjмање шест – седам чланова

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 27. октобра 2015.године.

Нема тог повратника коjи, када се одлучио вратити на родно огњиште, ниjе осjећао страх и зебњу. Но како би нетом након повратка дани пролазили, зебња и страхови врло брзо би заувиjек нестаjали, замиjењени бригом и свакодневном борбом за опстанак, обновом куће, остваривањем социjалних и других права.
Тек риjетки, негдjе дубоко у срцу, jош увиjек осjећаjу зебњу коjа тиња и никако да се угаси, премда jе кров над главом сигуран, глади нема, примања су таман довољна, а здравље како, тако служи. Управо тако живи и осjећа Евица Рашић из Великог Шушњара у срцу Баниjе, старица коjа готово да нема проблема, али тињалица страха, дубоко негдjе у души и срцу, никако да се угаси.
Евицу и њеног мужа Мирка Олуjа jе одувала у Србиjу, недалеко Лознице, гдjе су се некако снашли, преживљавали на туђем, али стално размишљали о Великом Шушњару и његовим живописним засеоцима. Нису двоjили да ће вратити у Баниjу, чекао се само повољан тренутак. Наду, размишљање и радовање повратку затамнила jе прича коjа jе четири године касниjе стигла до њих и следила им крв у жилама. Наиме, неколико дана након што су, почетком коловоза 1995., брже, боље напустили село, догодио се злочин. Времешна сусjеда Ката Рашић коjа jе остала у селу, данас покоjна, своjим очима видjела jе како jе неколико људи мучено и убиjено. Била jе свjедоком када су воjници мjештанина Мирку Маричићу окрутно мучили, затим њега и сусjеда Драгана Давориjу повели низ пут и непосредноj близини Евичине и Миркове куће обоjицу устриjелили.
– Таман се приближавао тренутак да се вратимо у Баниjу, вршили смо задње припреме и повадили потребне документе, кад jе до нас дошла прича о злочину у селу. Те људе смо познавали, били су нам сусjеди, диjелили смо с њима добро и зло, помагали jедни другима, а нетко их уби, ни криве ни дужне. Како сада да се вратимо? Што ће бити с нама? Све jе то бруjало у главама мога мужа и мене. И униjело страх коjега се jош увиjек, ево већ више од петнаест година након повратка, нисам ослободила. Прошло jе неколико бесаних ноћи, а онда jе моj Мирко донио одлуку: враћамо се, па што буде! И зеца свуда отjераjу, па се он увиjек врати своме брлогу. – присjећа се Евица Рашић.
У прољеће 1999. Мирко и Евица вратили су се у Баниjу, своjоj кући у заселак Рашићи Великог Шушњара. Кућа оштећена и опљачкана до темеља, у засеоку нигдjе никога и нигдjе ничега. Мирко jе убрзо остварио мировину jер jе приjе рата радио као цестар. Чекаjући обнову провели су двиjе године у некаквоj дрвеноj потлеушици у дворишту у коjоj су некад одлагали пољопривредне алатке. Ту и тамо долазили су људи из УНПРОФОР-а, доносили нешто уља и макарона, а jедном згодом у дворишту су истоварили крмачу и живот jе полако почео ићи своjим током. Тако jе било све до приjе три године када jе Мирко умро. Од тада jе Евица сама па растеже наслиjеђених 1000 куна Миркове мировине, сналази се како зна и умиjе, али се не жали.
– Увиjек се може преживjети ако пазиш на сваки динар. Једноставно стиснеш. Прво платим режиjе па ми остане двадесетак куна дневно за трошак. Довољно. Трговина jе далеко, па ми jедан младић петком довезе крух и jош понешто ако ми треба. Без њега не знам што бих и како бих. Имам десетак кокошиjу, али броj им се миjења jер вребаjу лисице и куне. Коке снесу понеко jаjе, обрађуjем врт, све jе пуно воћа и глади нема. Е, да, имам тамо у шупи jедан циркулар, аjде молим те, напиши да га jефтино продаjем, можда нетко налети. Здравље ме како, тако служи, jедино што ми двиjе ствари свакодневно тешко падаjу. Прва jе сазнање да се недалеко моjе куће догодио злочин и да су убиjена два сумjештана коjе сам добро познавала. Сваког дана прођем краj тог мjеста и увиjек ме нешто зазебе у срцу. Друго што ми тешко пада jе самоћа. Риjетко тко залута у оваj заселак, а jа сам жељна чељадета. Сузе ми навру на очи кад се сjетим како jе овдjе некада било. Под оваj кров дошла сам 1955. кад сам се удала за Мирка. Велики Шушњар живио jе пуним животом и дисао пуним плућима. Село jе броjало више од педесет нумера, у сваком домаћинству наjмање шест, седам чланова, па ви броjите. Дjеца су ишла у школу, људи су се женили, заjедно се радовали и туговали. Сада jе ово пустиња с неколико стараца и то jе све. А, и нас ће убрзо нестати. – вjеруjе Евица Рашић.

Ништа без Жарка

Без Жарка Вуjаклиjе из Беговића, Евици Рашић било би тешко. Наиме, оваj младић запослен jе у jедноj приватноj пекари у Петрињи и свакога петка Евици доноси крух за циjели тjедан. Ако Евица наручи, Жарко купи млиjеко, уље, шећер и све што треба.
– Ниjе мени тешко помагати баки Евици, али то ми у доброj мjери отежаваjу лоши сеоски путеви о коjима нитко не води бригу. За ових кишних дана jедва се пробиjем до њене кућа, а назад морам пар стотина метара возити у ‘рикверц’. Ниjе ми jасно, ако већ у Петрињи знаjу да овдjе има живих људи, да повремено не наспу путеве коjи су пропали. У прољеће и jесен готово jе немогуће проћи. Што да, не даj Боже, затреба санитетско возило? – пита се Жарко.

И сам повратник, Жарко врло добро разумиjе тешкоће и проблеме у овим баниjским краjевима. Не вjеруjе да ће се више итко вратити у напуштене куће. Напротив, вjеруjе да ће, ако већ ниjе, започети одлазак и оних коjи су се вратили. На срећу, нашао jе сталан посао па га то држи али, како каже

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ

Везане виjести:

Tристo гoдинa црквe у Сjeничaку

Не могу нам покрасти сjећања

Два лица Олуjе у Ракитићима

Оружано и бирократско насиље