Синиша Шешлија: О НАМА И НАШЕМ ИДЕНТИТЕТУ

Пред вама је детаљан и емотивно снажан приказ нове српске националне читанке „Ја знам ко сам“ аутора професора Рада Р. Лаловића, која кроз пажљиво одабране књижевне текстове и духовне вертикале постаје кључни путоказ у изградњи и очувању идентитета код најмлађих нараштаја.

Наћи се у улози аутора једне Националне читанке није нимало једноставан и лак задатак. Још ако је та читанка намјењена ђацима нижих разреда основне школе илити малишанима, задатак постаје још сложенији.

Прије свега треба добро одвагати и одмјерити садржај једног таквог уџбеника или да га назовемо, можда је боље, приручника у настави Српског језика. А да би се то успјешно урадило, треба прије свега дати појашњење шта је разлог за писање једног таквог уџбеника. И аутор, професор Раде Р. Лаловић је то одлично урадио. Сам аутор каже да је циљ објављивања једног оваквог уџбеника развијање љубави према породици, традицији, обичајима, језику и писму, нашој ћирилици и најзначајнијим личностима из историје нашег, српског народа, као и спознаја о нашим најважнијим грађевинама, споменицима и манастирима.

Зашто национална читанка и зашто данас?

Ако је икада било потребно да се одрасли, својом мудрошћу и искуством „умијешају“ у начин васпитања и образовања дјеце, онда је то данас. Данас, када се кроз медије, а посебно путем интернета, бар се нама тако чини, све окреће против традиције, моралних назора, па чак и породице, потреба да се најмлађим ученицима јасно покаже шта је то љубав према свом народу, готово је насушна потреба. Нешто што се, једноставно речено, мора — намјерно не желимо рећи треба — урадити. Све што нам се дешава у нашем најближем окружењу, сви могући насртаји и покушаји да се сврстамо на страну гдје не желимо, не остављају други начин него да се одговорно умијешамо у васпитавање и развијање националне свијести код Српчади.

У ауторовој биографској цртици на крају овог уџбеника јасно стоји да је дугогодишњи професор Српског језика, али такође и вишедеценијски надзорник за исти предмет. Ко ће онда боље од њега (аутора) знати како и на који начин да се приреди и објави један овакав уџбеник. Огромно и богато искуство и као наставника и као надзорника, и као аутора и коаутора уџбеника за српски језик, и те како је показано и доказано кроз вертикалу која се пружа кроз овај рукопис, при чему се јасно могу издвојити цјелине књижевних текстова: школа – породица – језик и писмо / ћирилица – обичаји и традиција / празници – знамените личности – знамените грађевине.

Када се заврши ишчитавање свих текстова, у петом разреду основне школе, ђаци ће јасно и гласно моћи рећи: „Ја знам ко сам!“. Имајући то у виду, Раде Р. Лаловић започиње путовање страницама националне читанке Десанкином пјесмом „О пореклу“. Као да наговјештава крајњи резултат ишчитавања, као да јасно исказује планирани и остварени исход – знати ко си, ко су ти преци, којим језиком збориш и пишеш, коме се молиш, кога поштујеш, коме се дивиш и ко ти је узор.

Разумијевање дјечијег свијета

У свакој цјелини је јасно исказана љубав и разумијевање према нашим најмлађим ученицима и потребна вјештина за разумијевање и, само условно речено, тумачење књижевних текстова. Аутор и те како разумије и зна да дјеци, ученицима нижих разреда основне школе, не могу бити блиски појмови као што су књижевна дјела, стилске фигуре, мотиви и сви они тешко схватљиви књижевно-теоријски појмови. Али, оно што сигурно зна, јесте да чињеница да ће свако дијете радо читати и учити напамет стихове о школи, о љепоти дружења у школи, стицању нових другара и нових вјештина. Знајући колико је важна и битна улога школе, аутор и бира текстове који ће сваког ђака првака још више привући школи, учитељу, његовим другарима. Како лијепо зазвуче Ршумовићеви стихови када их говори ђаче прваче:

Ау, што је школа згодна,
лечи лењост и самоћу.
Ко да ми је кућа родна,
штета што не ради ноћу.

Сличан је начин компоновања и осталих књижевних текстова: о родитељима и најужим члановима домаћинства у коме живимо, односно о породици. Свима је јасно колико важну улогу има у животу сваког човјека породица, а посебно они најближи: мајка, отац, браћа и сестре, дједови и баке. Прве кораке, прве ријечи, основ културе и понашања дијете прави, изговара и учи управо у окружењу своје породице:

Највећа је срећа
Моја породица.
Пред спавање увече
Видим драга лица.

Значај породичних празника и традиције

Важну и битну улогу у животу сваког човјека, посебно дјетета, имају породични празници. Тада се сви чланови породице окупљају, влада нека несвакидашња свечана атмосфера, сви су срећни, насмијани и дијете то доживљава као посебну радост у свом животу, свом дому и окружењу. Зато је битно да дијете научи значај тих породичних окупљања, односно обичаја свога народа. Да разумије и схвати вриједност и значај очувања традиције и обичаја. Чак и наш велики Вук Стефановић Караџић, знајући битност обичаја и традиције, у своме Рјечнику из 1818. године поред назива празника или неког обичаја наводи и опширније тумачење истог.

Тако слично ради и аутор ове читанке, настојећи да код дјеце још више побуди љубав према породичним празницима, а самим тиме и очувању обичаја и традиције. Зато су, са пуним правом, у ову читанку сврстани и текстови који говоре о најважнијим породичним празницима: Бадње вече, Божић, Васкрс, породична/кућна слава. Дијете ће их учити, тумачити, разговарати о њима са својим укућанима, родитељима и још више развити у себи љубав према своме народу и својој вјери. Стихови пјесме „Бадњи дан 2013“ јасно говоре о томе:

А Бадње вече нек миром украси
сваки кутак у дому твом,
док поноћ долази, песму анђела
све јаче чуј у срцу свом.

Као и ови стихови:

Слави живот и радуј се,
Христос Васкрсе! – кажи свима.
Васкрснуће сваки онај,
Ко у себи Христа има.

Пратећи развој дјетета преко љубави према породици, обичајима и традицији, слиједе текстови о завичају, својој републици, односно држави / ентитету. Треба такође развијати љубав према завичају, широј околини као и својој Републици Српској. Да разумију и схвате важност завичаја као и љепоту и милину коју човјек осјети при помену ријечи – завичај. Како то лијепо каже Марија Милојевић:

„Завичај се не купује, не позајмљује. Њега добијеш по рођењу, као што добијеш оца свога и мајку своју, тако ти је и завичај одређен и само твој.“

Исто тако треба разговарати о важним обиљежјима једног народа, тј. државе (у нашем случају ентитета). Дјеца треба да знају значај химне, заставе и грба / амблема за један народ. Да поразговарају о томе са својим учитељима и учитељицама, родитељима као и својим другарима. Да знају и да пјевају стихове химне, како Републике Српске:

У срцу мом само је један дом
У срцу велика моја република
У срцу мом најљепша звијезда сја
Моја република, Република Српска.

тако и Републике Србије:

Отаџбину српску брани
петвековне борбе плод
Боже спаси, Боже брани
моли ти се српски род.

Језик и ћирилица као темељи опстанка

Једна од, можемо слободно рећи, најважнијих одредница једног народа, једне нације јесте језик. Којим језиком говориш и пишеш, то те и одређује као припадника тог народа, те културе, те књижевности. Дјеца треба да знају да су Срби, православци, светосавци, да говоре српским језиком и да пишу српским писмом, српском ћирилицом. Нажалост, огромна већина ученика старијих разреда, а посебно средњошколаца и студената, при кориштењу новијих, технолошки напреднијих средстава комуникације (мобилни телефони, таблети и рачунари) користе латиницу као своје основно писмо. То је донекле оправдано чињеницом да су тастатуре тих уређаја највише прилагођене кориштењу латинице, али то не мијења ту поразну чињеницу.

Зато је код најмлађих ученика и те како потребно развијање љубави према кориштењу ћирилице и схватања да је то писмо, наша српска азбука, једино право српско писмо. Зато су и уврштени стихови баш о ћирилици и љубави према истој:

Ћирилица, српско писмо,
Једно слово – један глас,
Врло лако за учење,
Српској деци то је спас.

А на истој равни налазе се и ријечи Мила Медића из Немањине Повеље о језику:

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу? Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.“

Великани и духовне вертикале

Нису заборављени, и не смију ни бити, они без којих не би постојао српски народ. Великани српске мисли, науке, државности, као ни они који су својим личним чином допринијели да истим сјајем сија бакља слободе српског народа. Дјеца ће разговарати, тумачити књижевне текстове о великом и непоновљивом Светом Сави и радо пјевати стихове:

Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Српске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава.

Осим о Светом Сави, учиће и у мјери која одговара њиховом узрасту упознаће се са најважнијим личностима српског народа. Са Његошем, Вуком, Теслом, Пупином, Миланковићем. Разумјеће и схватити колико је велик њихов значај, не само за српски народ него и за цјелокупно човјечанство. И не само разумјети него се и поносити што баш они припадају народу који је дао такве великане књижевности, науке, православља.

А исто тако ће научити и с поносом изговарати имена као што су: Стефан Немања, кнез/цар Лазар, Карађорђе, војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић, Петар Бојовић. Схватиће, можда, да њихова улица, школа, спортски клуб носе назив по овим великанима. И још више ће бити поносни што су ђаци једне такве школе, становници једне такве улице или спортисти једног таквог клуба.

Гдје је присутна прича о народу, о породици, о обичајима и традицији, о писму и култури, о одбрани слободе, о значајним личностима једног народа, мора бити присутна и прича о појму који све то повезује у једну велику складну цјелину. Појму који све набројане појмове држи заједно, као карике једног снажног нераскидивог ланца. У случају српског народа, то је наша православна црква, наше православље и наше светосавље. То нам је извор и ријека, вертикала која у себе окупља све горе набројане ријеке, носиоце нашег националног идентитета.

Зна то добро и аутор Раде Р. Лаловић и посебну пажњу, краћим текстовима и лијепо изабраним фотографијама, посвећује нашем духовном богатству, најважнијим српским црквама и манастирима. Фотографије Манасије, Жиче, Храма Светог Саве и других, на најбољи начин показују дјеци сву љепоту православља и светосавља. Дјеца ће разговарати, тумачити, бити подстакнута да још више сазнају о тим великим грађевинама српске духовности, истраживати и своје завичајне цркве, лакше разумјети и још више завољети своју вјеру, свој завичај, своје обичаје и свој народ.

Интердисциплинарност и закључак

Оно што даје посебну драж, али и значај овој националној читанки, јесте лакоћа мултимедијалности, тј. повезаности предмета: српски језик, познавање друштва (историја) и вјеронаука. А та три предмета чине и окосницу националних предмета било ког народа, па тако и српског. И ако остали народи имају предмете попут националне историје и националне књижевности, мислимо да је крајње вријеме да се и ми, Срби, угледамо на те и такве народе и за почетак објавимо један овакав уџбеник / приручник као што је српска национална читанка.

Синиша Шешлија

---

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА