Šimonovo bekstvo iz nemačkog logora i dug put do Srbije

Ratna ispovest šabačkog berberina Stevana Šimona, koji je 1941. godine zarobljen i odveden u Nemačku, potom je uspeo da se u bekstvu domogne rodnog Šapca, da bi ponovo bio uhapšen i poslat u radni logor u Nemačkoj.

Šabački berberin Stevan Šimon je u aprilskom ratu 1941. godine, kao vojnik Kraljevine Jugoslavije, sa svojom brigadom zarobljen u Sarajevu. Sa ostalim vojnicima i oficirima sproveden je u zarobljenički logor Osnabrik, na granici sa Holandijom.

Posle šest nedelja provedenih u logoru, zarobljenici su podeljeni za rad na selu. Ko je želeo da se spasi gladi, prihvatao je rad. Tako je i Šimon, sa nekolicinom oficira prihvatio da radi u jednom nemačkom selu.

A mogao je Stevan Šimon još u Sarajevu da bude oslobođen da je izjavio da je Mađar, što je po nacionalnosti i bio. On je pak, ponosno rekao da je Šapčanin i Srbin, te britvu zamenio ašovom, ralom, vilama…

Jednog majskog dana 1942, Šimon je odlučio da pobegne. Pred seoskom kafanom, video je kamion sa ciradom, pod kojom su bile bačve piva. Rešio je da uđe u kamion i sakrije se među bačvama. Cele noći je putovao, a probudila ga je škripa tramvaja. Kada je pogledao kroz rupe na ciradi, shvatio je da se nalazi u fabrici piva u Dortmundu. Odjednom, kao spasenje, čuo je sočnu psovku na srpskom jeziku.

– Ej , brate Srbine! – pozovem. Kad čovek priđe, upita: „Ko si ti ? Otkud ovde ? – Zarobljenik. Bežim. Neznanac je posle nekog vremena rešio da pomogne Šimonu. Dali su mu civilno odelo, nešto novca i kartice za hranu. Iste noći, odveli su ga do železničke stanice i posavetovali ga : „Kad te budu legitimisali, samo kaži da si se zagubio od transporta radnika, koji su upućeni za Beč, pa si zbog toga bez ikakvih isprava.“

Tako je počelo Šimonovo dugo i samotno lutanje. Strahovanje, neizvesnost, skrivanje, saslušavanje, hapšenja…

„Dva meseca sam lutao po Nemačkoj. Spavao sam po vagonima. Dok spavam, voz krene. Odjednom se nađem negde. Uhapse me i stave u stanični zatvor. Saslušavaju me. Ja sve isto. Ostao za transportom… Bilo je veoma teško snalaziti se, jer nisam znao nemački jezik.“ Najzad, jednog dana, Šimon se našao u vozu za Beč. Sada je osećao da je bliži cilju. Šabac je još bio daleko. Iz Beča je krenuo pešice za Maribor. Danju je pešačio, noću spavao u senicima.

U Mariboru se prijavio komisiji za repartriranje zarobljenika. Oni su ga uhapsili i sproveli u logor za zarobljenike u Dugom Selu kod Zagreba. U logor je jednog dana stigla mađarska komisija za repartriranje. Tu je Šimon zamolio jednog čuvara da ga prime kod njih. „Pošto mi je majka iz Bačke Palanke, a ima rodbinu u Mađarskoj, prijavim se na njihovo ime. Međutim, muke moje, jer ne znam mađarski jezik. Smejali su mi se, ali su me primili, valjda zbog prezimena.“ Tako se Stevan Šimon u mađarskom transportu dokopao Bačke Palanke. Jedno vreme se krio kod tetke. Međutim, posle nekoliko dana, brat od tetke mu je rekao da su naredili da se prijavi vojnom refrerentu, drugim rečima, da se sprema da obuče nemačku uniformu sa mađarskim oznakama i krene na Istočni front.

Kad je to saznao, pozajmio je od brata nešto novaca i otišao za Novi Sad, gde je skelom hteo da pređe Dunav. Na skeli je bio legitimisan, a potom i uhapšen. Na saslušanju je izjavio da je iz Sremske Mitrovice. Policija ga je tamo sprovela i na garanciju rođaka iz Mitrovice, oslobodila. Iz Sremske Mitrovice je krenuo vozom do Klenka, sela koje je naspram Šapca. Na mostu preko Save je bila straža, pa je rešio da na obali traži čamac ili neko drugo plovilo da bi se domogao Šapca.

„Nije bilo drugog izbora nego da zaplivam. Cipele sam vezao oko vrata i ušao u brzu i hladnu Savu. Bio je 21.oktobar. Plivam koliko imam snage. Jedva sam isplivao na desnu obalu, negde ispod fabrike „Zorka“. Izvukao sam se iz vode samo do pola i zagrlio zemlju. U jednom trenutku, podigao sam pogled. Preda mnom su stajala dva para nemačkih vojničkih čizama.“ Posle toliko muka, samovanja, gladovanja, napora, opet u rukama Nemaca. „Naredili su mi da skinem odelo, i onako u gaćama, košulji i bosonog, poterali prema gradu. Pred kućama su izašli neki moji poznanici i prijatelji. Na njihovu molbu, svratili smo u klanicu, gde su mi dali da jedem i da se obučem. Odatle su me sproveli u zatvor.“ Posle samo deset dana, specijalni stražar sproveo je Stevana Šimona ponovo u Nemačku, u radni logor.

Tamo su ga slikali i kao čudaka pokazivali oficirima i nemačkim vojnicima. Čoveka koji je dve hiljade kilometara prevalio da bi došao do zavičaja, gotovo do kuće, da bi sve bilo uzalud. Stevan Šimon je dočekao kraj rata i u oslobođenu zemlju i svoj Šabac vratio se kad i ostali zarobljenici. Vratio se i svom berberskom zanatu. Kao berberin i kao čovek, bio je i ostao legenda.

Ne samo po njegovom čuvenom bekstvu, već po gospodskom ponašanju, učtivosti, humanosti. Njegovo ime stariji Šapčani i danas sa poštovanjem izgovaraju.

(rasen.rs)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Zlatko Vajler: Moj boravak u paklu i bekstvo iz njega | Jadovno …

Beg iz ustaškog pakla | Jadovno 1941.

Tihomir T. Prodanović: Sećanja na ustaški logor „Danicu …