Simbol nestabilnog života

Od našeg specijalnog izveštača

Donja Bačuga – Hram Svetog Stevana u Donjoj Bačugi na Baniji podignut je 1846. Od tada do danas, oko njega se bar dva puta godišnje okuplja narod. S prekidima, čiji su razlozi uglavnom bili ratovi. I posle poslednjeg rata, u kojem su Srbi iz sela s ovih prostora oterani u velikom zbegu, prestalo je zborovanje kod crkve. Prva okupljanja retkih povratnika događala su se upravo oko nje. I ove godine održan je zbor, kako se vekovima nazivao skup pored hrama, koliko su se ovde i sastajali Banijci iz okolnih sela.

Prema legendi, prilikom završetka hrama, kad je hteo da postavi krst na njegov visoki toranj, onesvestio se sin majstora koji je izradio versko obeležje. Pre toga je doviknuo ocu da ne vidi pripremljenu rupu u koju je trebao da postavi versko obeležje, a ovaj je počeo da zapomaže.

– Smutilo mu se u glavi i on će pasti! – zavapio je otac. To se i dogodilo. Iza građevine i danas se naziru obrisi kamenog groba, za koji tvrde da je u njemu sahranjen nesrećni mladić, pa ceo događaj možda i nije legenda.

Tih godina kad je podignut hram u njegovoj blizini izgrađena je i škola, pa hram nije bio usamljen ni onda kad baš i nije bilo preporučljivo da se dolazi u njegov obilazak. Sveti Stevan, ovde se ovo ime mnogo više upotrebljava nego Stefan, u bačuškom hramu obeležava se dva puta: na dan prenosa njegovih moštiju – 15 avgusta, kada je i hramovna slava, a narod se ovde okuplja i na dan stradanja sveca, 3. januara. Letnji Stevan privlačio je više slavljenika jer je bilo pogodnije vreme, a zimski je bio više oslonjen na školu, pošto se tada odvijala nastava, nije bilo raspusta, pa su đaci sa sveštenicima priređivali prigodne programe. Sve to pre Dugog svetskog rata.

U Drugom svetskom ratu crkva je teško oštećena. Najpre su ustaše mučile paroha Gligorija Živkovića, koga su i vernici i nevernici zbog njegove dobrote zvali pop Glišica. Pošto su ga izmrcvarili i spalili mu bradu, mučitelji su sveštenika zavezali za zaprežna kola. Dok je mogao, on je trčao uz kola, onda je pao pa su ga vukli. Ne zna se gde je i kada tačno skončao. Posle rata, ali ne odmah, podignut mu je spomenik na seoskom groblju, ali tu nema njegovih posmrtnih ostataka. Oni su možda ostali u Jasenovcu, ali se to ne računa. Nije imao urednu propratnu dokumentaciju. Na obeležju koje je dugo ležalo u travi ne piše ko je Gligorije Živković ni kako je stradao. Isti je slučaj i sa spomenicima mnogobrojnim seoskim žrtvama koje su stradale širom NDH, a među njima je najviše dece, žena i staraca, odnosno civila. Tamo su i sahranjivani u zajedničkim grobnicama. Kud su stradali nevini, da ne bi bili zaboravljeni njihova rodbina je podizala spomenike, na seoskom groblju upisivala njihova imena, ali bez mesta i načina stradanja, jer to zbog tadašnje politike nije bilo dozvoljeno. Sada lokalne vlasti donose uredbe po kojima se plaća održavanje groblja po osnovu grobnog mesta, odnosno natpisa na spomeniku, pa se može dogoditi da se plaća porez na praznu grobnicu ili da se spomenici uklone.

A crkvu su oštetili partizani kad su hteli da isteraju ustaše koje su u njoj imale svoju utvrdu. Hram je granatiran i mitraljiran hiljadama hitaca. Protivnici komunizma tvrdili su da su sa svakim pogotkom partizani imali dvostruki učinak: potiskivan je ratni neprijatelj i gađane su za komuniste neprijateljske ideologije – vera i pravoslavlje. Crkva je kraj rata dočekala potpuno devastirana, ali i tako ogoljena građevina na banijskom proplanku s koga se vidi pet sela bila je izuzetno lepa. Oko nje su posle rata počeli da se okupljaju vernici, ali u sve manjem broju. Država je širila propagandu da su za sve krivi popovi, a pošto je ovo partizanski kraj, u socijalizmu je za pravoslavnu crkvu bilo malo prostora. Deci iz obližnje škole odlazak u hram nije bio preporučljiv. Na zimskog Stevana učenici bi virili kroz prozore i gledali one koji su pohodili crkvenu službu, posle koje bi se mladi hvatali u kolo i, uz usnu harmoniku ili dvožicu, ovde nekada omiljene instrumente, igrali udvoje sving, drmeš i polku. Hram, naravno, nije obnavljan, pa se ukazivalo i na opasnost od obrušavanja kamena s zidina. Ipak, đaci su decenijama preskakali ograde i jurili se oko crkve. Nikad niko nije stradao. Ni kad je jednog dana, pre oko četiri decenije, toranj pao. Srećom, bila je nedelja, ogroman udarac izazvao je potres u celoj Donjoj Bačugi, a iz Gornje Bačuge, Luščana, Grabovca, pa i Čuntića i Prnjavora, videlo se kako se ceo dan iz crkve izvijala pečurka od prašine kao da je tu pala razorna bomba.

Prašina se stišala, vlast je prema crkvi postala tolerantnija, iznad zidina je postavljen venac da se ne obrušava kamenje. Najavljeno je i podizanje novog tornja. Stizale su nemirne godine, narod se više okretao veri. Za letnjeg Stevana dolazilo je na stotine meštana iz cele parohije. Počeli su da nastupaju orkestri i pevaljke, razapinjale su se šatre. Tako je bilo do zbega, a onda su, deceniju posle njega, povratnici ponovo počeli da dolaze na Svetog Stevana do svog hrama. Najpre stidljivo, a onda sve slobodnije.

– Borimo se da opstanemo – kaže mladi paroh Saša Umićević. Sada se ponovo razapinju šatre. Bačužana se vratilo malo. Danas je među njima pedesetak Srba, a pre rata bilo ih je pet stotina. Na zbor dolaze Banijci iz drugih sela, iz opštine Glina i Petrinja. Među njima i Hrvati, što je u mirna vremena bila česta pojava. Tako se ove godine na derneku ispod šatora pojavio momak u majici hrvatske reprezentacije, sa crveno-belim šahovskim poljem. Veselio se s prijateljima Srbima i na kraju, da ne bi više provocirao, skinuo majicu i ostatak noći proveo go do pojasa. A bilo je hladno.

Autor: Đuro Đukić

Izvor: Politika