Силан јунак да је човјек такви

Владика Данило I Петровић Његош

Последњу похару Цетиња и Цетињског манастира починио jе Махмут-паша Бушатлиjа, силник и горопадник коjем ни султан ниjе могао доћи главе.

 Те 1697. го­ди­не на вла­ди­чан­ски трон на Це­ти­њу сту­па мла­ди jе­ро­мо­нах Да­ни­ло Пе­тро­вић. Не зна се си­гур­но ко­ли­ко jе го­ди­на имао, али jе сва­ка­ко био ве­о­ма млад и зна се да му jе кр­ште­но име би­ло Ни­ко­ла – Ни­ко­ла Шћеп­чев Ера­ко­вић, по оцу Шћеп­цу и за­се­о­ку Ера­ко­ви­ћи на Његушима у ко­jем су жи­вjе­ли Пе­тро­ви­ћи:

– Да­ни­ло jе убр­зо оти­шао у Пе­чуj у Ма­ђар­ску – ка­зу­jе исто­ри­чар Пре­драг Ву­кић – гдjе се у изгнан­ству на­ла­зио из­бjе­гли пећ­ки па­три­jарх Ар­се­ни­jе Тре­ћи Чар­но­jе­вић, ина­че и сам ро­дом са Це­ти­ња. Он га jе ту у Пе­чу­jу 1700. го­ди­не ру­ко­по­ло­жио за ми­тро­по­ли­та Цр­не Го­ре, бр­да и примор­jа. Том при­ли­ком му jе из­дао „син­ђе­ли­jу“ ко­jом jе од­ре­дио да се под jу­рис­дик­ци­jом његовом, осим ста­ре Цр­не Го­ре, на­ла­зе jош и обла­сти Гр­бља, Па­штро­ви­ћа, Лу­шти­це, за­тим Бар, Ул­цињ, Ска­дар, Под­го­ри­ца, Ку­чи, Пи­пе­ри, Бра­то­но­жић, Бjе­ло­па­вли­ћи, Мо­ра­ча и Ров­ца.

Вла­ди­ка Да­ни­ло jе убр­зо по­том об­но­вио Це­тињ­ски ма­на­стир, али на но­воj, са­да­шњоj ло­ка­ци­jи, на ко­jоj се, не­сум­њи­во, ра­ни­jе на­ла­зио двор Ива­на Цр­но­jе­ви­ћа, у на­ро­ду по­зна­ти­jег као Иван – бег. Об­но­ва jе тра­jа­ла три го­ди­не, у раз­до­бљу из­ме­ђу 1701. и 1704.

Бо­сан­ски ве­зир Ах­мед-па­ша Шав­ча­ли­jа ће, ни де­сет го­ди­на ка­сни­jе, 1712, по­но­во по­ха­ра­ти Цетињ­ски ма­на­сти­р, али мно­го ве­ћу по­ха­ру jе дви­jе го­ди­не по­том из­вр­шио бо­сан­ски ве­зир Нуман па­ша Ћу­при­лић (био jе, ина­че, ал­бан­ског по­ри­jе­кла, прим Б.С). Он jе у ок­то­бру 1714. годи­не пре­га­зио Цр­ну Го­ру и те­мељ­но опу­сто­шио Це­ти­ње и Це­тињ­ски ма­на­стир. Вла­ди­ка Данило jе бла­го­вре­ме­но из­бjе­гао и пред том си­лом се пр­во скло­нио у Мле­ци­ма, а ода­тле jе потом оти­шао у Ру­си­jу…

Це­тињ­ски ма­на­стир ће опет те­мељ­но би­ти об­но­вљен тек де­сет го­ди­на ка­сни­jе, а по пе­ти, и послед­њи пут, ову све­ти­њу ће jош jед­ном по­ха­ра­ти Бу­ша­тли­jе. По­ред то­га што га jе Су­леj­ман-па­ша Бу­ша­тли­jа два пу­та ха­рао и ра­за­рао (1685. и 1692), по­ход на Це­ти­ње jе го­то­во сто го­ди­на ка­сни­jе пред­у­зео и Мах­мут-па­ша Бу­ша­тли­jа, та­ко­ђе да­ле­ки по­то­мак Скен­дер-бе­га Бу­ша­тли­jе, од­но­сно по­тур­че­ног Ста­ни­ше-Стан­ка Цр­но­jе­ви­ћа.

– Он ће – ка­же Пре­драг Ву­кић – у jу­ну 1785. го­ди­не са ве­ли­ком воj­ском кре­ну­ти на Цр­ну Го­ру, а основ­ни циљ му jе био да по­па­ли Це­ти­ње и по­ха­ра Це­тињ­ски ма­на­стир. Вла­ди­ка Пе­тар Пр­ви Пе­тро­вић Ње­гош ни­jе у том тре­нут­ку имао сна­ге да се од­у­пре Мах­мут-па­ши­ноj си­ли па jе он лако оства­рио своj на­ум.

На Це­ти­њу jе на­пра­вио пу­стош. За­др­жао се све­га три да­на, од 24. до 27. jу­на 1785, а он­да у поврат­ку пре­га­зио и Па­штро­ви­ће, ко­jи су у том тре­нут­ку би­ли под мле­тач­ком вла­шћу. Спр­жио их jе и под нож ста­вио све што се на ври­jе­ме ни­jе скло­ни­ло пред ње­го­вом ор­ди­jом, чак и дjе­цу, жене и стар­це.

Тра­ге­ди­jа по­па Ра­да Ан­дро­ви­ћа

По­што jе спа­лио Це­ти­ње и ра­зо­рио Це­тињ­ски ма­на­стир, Ка­ра­мах­мут Бу­ша­тли­jа, ка­ко jе се­бе нази­вао због сво­jе крв­не ве­зе са Цр­но­jе­ви­ћи­ма (Тур­ци су и Цр­ну Го­ру зва­ли Ка­ра­даг или Карада­гли­jа), од­лу­чио jе да се у Ска­дар вра­ти пре­ко Па­штро­ви­ћа и Спи­ча. На пле­мен­ском скупу, на ко­jем су Па­штро­ви­ћи у стра­ху од ска­дар­ског зу­лум­ћа­ра ви­jе­ћа­ли шта им jе ра­ди­ти, глав­ну ри­jеч jе, на­рав­но, имао наj­ум­ни­jи и наj­у­ти­цаj­ни­jи ме­ђу њи­ма, поп Ра­де Ан­дро­вић. У jедном тре­нут­ку он jе осjе­тио да ме­ђу пле­ме­ни­ци­ма по­сто­jи не­ко по­до­зре­ње пре­ма ње­му, а онда му jе jе­дан отво­ре­но ре­као:

– Про­суо се по пу­ку глас као да си ти у не­ка­кве таj­не до­го­во­ре с па­шом и да нам ку­ћа го­ри изнутра…

– Да­вам ви jем­ца Бо­га да ћу сад по­ћи па­ши под ша­тор и ако не шће про­ћи мир­но, хо­ћу му, скоту, крв по­пи­ти, па ће­те ви­ђе­ти jе­сам ли Оби­лић или Бран­ко­вић – пла­нуо jе Ан­дро­вић.

Кад jе де­ле­га­ци­jа Па­штро­ви­ћа на че­лу са по­пом Ан­дро­ви­ћем, на­рав­но без оруж­jа, до­шла под па­шин ша­тор и за­мо­ли­ла га да на­ре­ди воj­сци да на­ро­ду па­штров­ском не чи­ни ка­квог зу­лу­ма, без­ду­шник миг­нуо jед­ном од сво­jих до­глав­ни­ка и на ал­бан­ском на­ре­дио да из­ве­де по­па и његове пле­ме­ни­ке и све их по­би­jе. Ка­ко jе поп, из­гле­да, знао не­што ма­ло ал­бан­ски ра­за­брао jе шта jе ве­зир на­ре­дио, па исти час из по­та­jе тр­гао дви­jе „шпа­га­ри­це“, дви­jе ку­бу­ре на кре­мен:

– А ђе ти jе вjе­ра, псе­то бе­за­ко­но! – брек­нуо па­ши и упе­рио му ку­бу­ре у пр­си, али обjе за­ка­жу. При­ско­чи он­да па­ши­на прат­ња и на мjе­сту га уби­jе…
Сjутра: ЧОВЈЕК КОЈИ НИЈЕ ИМАО МИЛОСТИ

Извор: Дан

Везане виjести:

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу I

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу II

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу III

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу V

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу VIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IX

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу X

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XI

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу XIII

Фељтон: Трагом необичног крштења на Цетињу IV