Приjе 16 година, 24. марта, снаге Нато савеза почеле су бомбардовање тадашње Савезне Републике Југославиjе, а одлука jе донесена без одобрења Савjета безбjедности УН, што jе био преседан.
Према процjени Владе Србиjе, у бомбардовању jе погинуло наjмање 2.500 људи (према поjединим изворима укупан броj погинулих био jе готово 4.000), а рањено jе више од 12.500 особа.
Подаци говоре о 1.008 убиjених воjника и полицаjаца, а према неслужбеним подацима, теже и лакше jе рањено око 6.000 цивила, међу коjима jе 2.700 дjеце, док jе укупна материjална штета проциjењена тада на 100 милиjарди долара.
Ратни губици Нато савеза у људству и техници никада нису обjелодањени, али су тадашње власти у Београду тврдиле да jе оборено више десетина летjелица. Наjпознатиjа летjелица – такозвани невидљиви авион Ф-117, оборен jе код Буђановаца.
Нато jе за 79 дана агресиjе лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 „касетних бомби“, од коjих jе погинуло око 200 особа, а рањено jе више стотина њих, и употриjебио забрањену мунициjу са осиромашеним ураниjумом. Посљедице гађања том мунициjом по људе никад нису званично обjелодањене.
Уништена jе трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су двиjе рафинериjе у Панчеву и Новом Саду, а снаге Алиjансе су први пут употриjебиле и такозване графитне бомбе за онеспособљавање електроенергетског система.
Наредбу за ваздушне ударе издао jе тадашњи генерални секретар Нато савеза Хавиjер Солана команданту савезничких снага, америчком генералу Веслиjу Кларку, коjи jе касниjе у своjоj књизи „Модерно ратовање“ написао да jе планирање ваздушне операциjе Југославиjе већ увелико било у току jош у jуну 1998. године, а завршено краjем августа те године.
СР Југославиjа jе нападнута под изговором да jе крива за „хуманитарну катастрофу на Косову и Метохиjи и за неуспjех преговора у Рамбуjеу и Паризу о будућем статусу њене покраjине“.
Након што jе одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србиjе, коjа jе предложила да снаге УН надгледаjу мировно рjешење сукоба на Косову, Нато jе 24. марта 1999. у 19.45 часова започео ваздушне ударе крстарећим ракетама и авиjациjом, на више подручjа Србиjе и Црне Горе.
Деветнаест земаља Алиjансе почело jе бомбардовање са бродова у Јадрану и из четири ваздухопловне базе у Италиjи, подржане стратешким оператерима коjи су полетjели из база у западноj Европи.
Готово да нема града у Србиjи коjи се током 11 недjеља напада бар неколико пута ниjе нашао на мети.
У бомбардовању jе уништено и оштећено 25.000 стамбених обjеката, онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга, оштећено jе и 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечjих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док jе 38 мостова разорено.
Током агресиjе извршено jе 2.300 ваздушних удара на 995 обjеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало jе близу 420.000 проjектила укупне масе 22.000 тона.
Послиjе више дипломатских притисака, бомбардовање jе окончано потписивањем Воjно-техничког споразума у Куманову 9. jуна 1999. године, да би три дана потом почело повлачење снага СР Југославиjе са Косова и Метохиjе.
Пошто jе генерални секретар Нато савеза 10. jуна 1999. издао наредбу о прекиду бомбардовања, посљедњи проjектили пали су на подручjу села Кололеч, недалеко од Косовске Каменице, у 13.30 часова.
Тог дана jе Савjет безбjедности УН усвоjио Резолуциjу 1244, а на Косово jе упућено 37.200 воjника Кфора из 36 земаља, са задатком да чуваjу мир, безбjедност и обезбиjеде повратак избjеглих, док се не дефинише наjшири степен аутономиjе.
Неколико година послиjе тога, Косово jе jеднострано прогласило независност, на хиљаде Срба jе протjерано, посебно у мартовском погрому, а ни до данас им ниjе обезбиjеђена сигурности слобода кретања, као ни повратак у разрушене домове.
Ово jе било друго важниjе воjно уплитање Нато савеза након бомбардовања Републике Српске 1995. и наjвећи воjни сукоб на простору Србиjе и Црне Горе од времена Другог свjетског рата.
Везане виjести:
БАШТИОНИК: Позив на молитвени помен за жртве НАТО бомбардовања
СЈЕЋАЊЕ НА ДАН ПОЧЕТКА АГРЕСИЈЕ НАТО-а НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ