Senka Stevana Švabića

Mariborom maršira 150 Srba, pod šajkačama, uz pratnju češke muzike, dok oficir Majster sanja severnu granicu države Slovenije

DOK su poslednji ostaci nekada silne i moćne Austro-Ugarske monarhije nestajali u strašnoj i krvavoj sumaglici Prvog svetskog rata, kada je svima bilo jasno ko taj rat dobija a ko ga gubi, trećeg novembra 1918. godine, u četiri sata ujutro, major poražene vojske, Rudolf Majster, menja stranu i počinje s operacijom otimanja Maribora iz nemačkih ruku.

Prethodnih dana stupio je u kontakt s nekoliko skupina Srba, pristigih u Sloveniju iz nemačkog zarobljeništva. Moli ih, i oni pristaju, njih 150, da u uniformama, obavezno sa šajkačom na glavi, marširaju mariborskim ulicama, uz pratnju jednog češkog orkestra. Cilj je bio da se ohrabre Slovenci a uplaše Nemci. Zašto Srbi i šajkače? Zato što je do Slovenije već došla priča o veličanstvenoj, pobedničkoj Srpskoj vojsci koja nakon proboja Solunskog fronta nezaustavljivo napreduje prema Alpima.

Nemci beže, Majster preuzima Maribor, formira Narodnu stražu, s velikim brojem Srba u njoj, i utvrđuje severnu granicu buduće Slovenije.

Sedam dana kasnije u Ljubljani, opet iz nemačkog zarobljeništva stiže 1.270 srpskih vojnika, među kojima čak 470 oficira. Predvodi ih potpukovnik Stevan Švabić. Na sastanku u jednoj kući nedaleko od ljubljanske železničke stanice, predstavnici slovenačkog Narodnog veća u očajanju mole Srbe da im pomognu da se odbrane od pretećeg nadolaska novoformiranih armija Mađarske i Austrije. Postojala je realna opasnost da ceo prostor današnje Slovenije (a isto tako i današnje Hrvatske) bude podeljen između Italije, Austrije i Mađarske. Švabić uspostavlja vezu s pukovnikom Srpske vojske, Milanom Pribićevićem, koji je već u Zagrebu, te traži, i dobija, odobrenje da formira srpsku vojnu jedinicu i brani teritoriju predviđenu da uđe u sastav države Srba, Hrvata i Slovenaca. Vojska Italije prelazi demarkacionu liniju kod Vrhnike i napreduje prema Ljubljani. Švabić ih odbacuje nazad.

Narodno veće formira “slovenačku vojsku” i upućuje je na Korušku gde doživljava slom u sudaru sa austrijskom armijom. Anton Korošec preklinje Srbe da pomognu. Srpska vrhovna komanda šalje tri pešadijska puka, s artiljerijom, pod komandom generala Krste Smiljanića. Srbi zaustavljaju Austrijance, kreću u kontraofanzivu i prodiru u Korušku. Nekako u isto vreme srpski naučnik Mihajlo Pupin, veliki prijatelj američkog predsednika Vilsona, uspeva da na mapi buduće Jugoslavije, Bled otme od Italije i granicu buduće države, danas Slovenije, pomeri u dolinu reke Soče.

Čemu ovo podsećanje? Povodom apela predsednika Slovenije, Boruta Pahora, od pre neki dan, da sve zemlje regiona što pre priznaju nezavisno Kosovo. Znam da od gore napisanog nema nikakve koristi, ali nema ni štete.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović