Selo Prebilovci u Hercegovini – srpska Golgota dvadesetog veka – drugi deo

Datum objave: ponedeljak, 13 marta, 2017
Veličina slova: A- A+

Tek 1990. god, pred pedesetu godišnjicu od stradanja u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, srpski narod je počeo da sa hercegovačkih jama skida betonske oklope, koje je početkom šezdesetih godina postavila titovska vlast, u nameri da prikrije ustaške zločine. Iz jama su bile izvađene kosti oko 4000 Srba, stradalih u ustaškim pogromima od 1941. do 1945. godine.

Dana 24. novembra 1990. godine u Prebilovcima pred školom bili su preneseni kosturni ostaci izvađeni iz Jame Golubinka i još nekoliko jama. Opelo je tada služio Mitropolit Dabrobosanski i episkop Zahumsko-hercegovački visokopreosvećeni Vladislav. Tada je akademik Milorad Ekmečić koji je rođen u Prebilovcima održao Slovo u kojem je između ostalog rekao: „Ne zovite ovo divljaštvom! Jer time ćete uvrijediti sve prave divljake u Amazoniji. Tamo se još kolju i istrebljuju, ali nije zabilježeno da su prekršili zlatno pravilo života: da se ne ubijaju žene i djeca, jer su oni izvor obnove i opstanka. Zaboraviti ne možemo, oprostiti ne smijemo, a osvetiti se – ne želimo. Osveta za zločin je ljudski grijeh koliko i on sam.“

U jamama je ispod gomile kamenja koje su ustaše gurale za žrtvama nađeni su pored kostura i predmeta žrtava sa dokazima mučenja i svireposti dželata: bodljikavom žicom, lancima sa katancima, ekserima i dr. U Kapavici na dnu jame identifikovani su ostaci sveštenika Dušana Manastirlića, koji je prvi gurnut na čelu niza vezanih Srba, uz ustaško cerekanje: „Hajde, pope, povedi Srbe u crkvu“.

Kada su s jeseni 1990. kosti mučenika izvađene, oprane i prenesene u Prebilovce, desilo se da je Tripko Ekmečić prepoznao među kostima lančić svoje supruge, ubijene u drugom mesecu trudnoće. Kažu, istog trenutka srce mu je prepuklo, pa se deda Tripko smatra “naknadnom” žrtvom ustaškog terora.

Dana 4. avgusta 1991. godine, pred sam početak rata, Srbi iz Prebilovaca i ostalih delova Hercegovine su sakupljene kosti oko 4.000 svojih predaka iz zabetoniranih jama, u blizini Gospe od Međugorja, sahranili u kripti spomen crkve u Prebilovcima. Činodejstvovao je njegova svetost Patrijarh Pavle, uz služenje Episkopa Irineja (Bulovića) i Atanasija (Jevtića), i sveštenstva. Temelji crkve i kripta su osvećeni, i mošti mučenika su, posle Liturgije i opela, položene u veliki mermerni ćivot u kripti. Ovom dirljivom događaju prisustvovalo je oko 10.000 Srba, pretežno iz Hercegovine, ali i iz ostalih srpskih krajeva: Bosne, Srbije i Crne Gore. Tada je blaženoupokojeni patrijarh srpski Pavle nad kostima mučenika rekao i ovo:“Ako po kakvoj nevolji budete morali da birate, da druge gurate u jamu, ili da vi budete u nju gurnuti, bolje vam je da vi budete gurnuti u jamu, nego da u nju druge gurate“.

U jednom tekstu, koji je izašao u Novinama Srpske Patrijaršije „Pravoslavlje“, Mile Prebilović je napisao: “Srpske žrtve iz dvadesetog veka ne samo da se ignorišu, nego se i samo njihovo pominjanje i otkrivanje krajem prošlog veka, u znatnom delu beogradske javnosti, smatra ratnim huškanjem, koje je izazvalo građanske i verske ratove na prostoru bivše Jugoslavije!? Po njima je, rodbina ustaških žrtava, koja je 1990/91. godine otvorila jame i iz njih izvadila, a potom i dostojno sahranila kosti mučenika, podstakla sve balkanske nacionalizme koji su posle doveli do krvavog raspada Jugoslavije!? Znači da je kosti trebalo zaboraviti u jamama, kako su to i ustaše odredile!?“

Ovi događaji otkrivali su, dotle sakrivenu ili zamagljenu istinu o užasnom stradanju Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, čiju su obnovu mnogi tada spremali. Kosti iz jama su upozoravale da bi takvi planovi bili, ne samo nepravedni nego i opasni.

Samo nekoliko stotina metara od jame Golubinka u selu Šurmanci nalazi se Međugorje. Dana 24.06.1981. godine, u tom susednom siromašnom selu Međugorje grupi dece „ukazala“ se Gospa. Od tada veliki broj hodočasnika iz celog sveta obilazi ovo mesto. Oko milion rimo-katoličkih vernika dođe godišnje u ovo selo. Mada se zvanična rimokatolička crkva u Hrvatskoj ogradila od kulta Međugorja. Meštani Međugorja su se obogatili od verskog turizma, a stradanje i patnja njihovih komšija nedužnih žena i dece u jami Golubinka, nikom nije važno. Nema opravdanja za neznanje, naročito za ugledne ljude iz celog sveta, koji imaju uticaj na mlade ljude.

Tada 1990 god. tek razvijenom kultu Međugorja, odjednom je zapretila sramota. Ispalo je da se mnoštvo hodočasnika iz celog sveta klanjalo selu čiji su meštani, u jami pored sela, zatrli sve majke sa decom jednog drugog sela, samo zbog razlike u veri, a još su Anti Paveliću dali 80 ustaških starešina i najokrutnije koljače u logoru Jasenovac.

Prebilovci su stradali i u poslednjem ratu 1992. god. Istina, narod je izbegao i spasao se, ali su u toku leta 1992, u ofanzivi „Čagalj“, koja se danas proslavlja kao „Lipanjske zore“ hrvatske Hercegovine, snage Republike Hrvatske, HVO i HOS, pod komandom generala Janka Bobetka izvršile genocidno etničko čišćenje Srba, u ovom području. Tada su ubili veliki broj civila, uništivši sve do poslednje srpske kuće. Uništili su i crkve, manastire, spomenike i druge objekte.

U samim Prebilovcima su velikim delom razorile i seosko groblje, i iz grobnica vadili pokojnike, spalili ih ili razneli. U selu je ponovljen zločin, kada su iz patološke mržnje i želje da se sakriju zločini ustaša, eksplozivom uništene kosti žrtava. Spomen crkvu i kosti žrtava iz 1941. su minirali postavljenim eksplozivom. Miniranje je izvršeno tri puta. U kriptu su čak ubacili avionske bombeu, takozvane „krmače“, jer drugačije nisu mogli da je razruše. Eksplozija je bila tako snažna da su se kosti i zubi utisnuli u kamen temelja crkve, a kamen, cigle i malter leteli više od 150 metara. Posle miniranja, mesto gde je bila Crkva je poravnato. Teren je raščišćen od šuta, a u kriptu je nasut pesak i šljunak. Tu je zasnovana deponija smeća (uklonjena 2002). Posle istraživanja, urađenih 2007/08 godine, u ruševini hrama je nađeno oko 4% smrvljenih kostiju, od oko 4000 žrtava, koje su tu sahranjene 4. avgusta 1991. god. Tako su, na srpsku i ljudsku sramotu uopšte, prebilovačka deca i drugi mučenici iz jama, ponovo pali u ruke ustaških zločinaca, ovoga puta unuka onih koji su ih, jednako bespomoćne, bezdušno bacili u jamu pre pola veka.

Odmah po ulasku u selo, u leto 1992. god., okupator je skoro ritualno spalio Prebilovce. Na fasadi poslednje kuće, palikuća iz nekakve trogirske bojne, zvane „Mravojedi“, ostavio je grafit: „Sredija sam što sam stiga“. Na zidu je napisao i broj Vojne pošte. Lako im je bilo da obave zločinački posao u napuštenom selu, koga je ostala da „brani“ samo baba Draginja Medić, stara 64 godine, jedna od četiri prebilovačke devojčice koje su preživele pokolj 1941. godine. Odbila je da napusti Prebilovce, u kojima je ponovo oplakala majku i sestre, stradale u Šurmanačkoj jami. Mučenički je stradala od unuka onih od kojih je 1941. godine izbegla, a za grob joj se još ne zna.

Može se reći da su ova dešavanja 1992. god u selu Prebilovci zapravo: „Rat protiv mrtvih“. Među mrtvima su bila i nevino postradala deca i njihovi zemni ostaci. To najviše i govori čega se plaše neprijatelji srpskog naroda. Zato je naša najbolja odbrana utvrđivanje i objavljivanje istine o stradanju, očuvanje uspomene i obnova svih uništenih spomen obeležja žrtvama hrvatskog zločina genocida.

U toku poslednjeg rata, od strane hrvatske vojske, iz tog dela doline Neretve, je proterano preko 50.000 „Nepoželjnog naroda“. Danas u dolini Neretve, na levoj obali živi manje od 10.000 Srba.

Srbi iz Prebilovaca i Hercegovine su 30. maja 2007. godine, posle 15 godina od nad njima izvršenog zločina, započeli raščišćavanja ruševina Spomen crkve u Prebilovcima i pri tom došli do dokaza o stravičnom zločinu nad kostima 4.000 Srba žrtava ustaškog terora. Otkopavanje hrama je započeto uz punu saglasnost i blagoslov Preosvećenog Episkopa Zahumsko-hercegovačkog i primorskog g. Grigorija, a pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika Republike Srpske iz Banja Luke.

Već sledećeg dana 31. maja 2007. god. tužilaštvo BiH, odeljenje za ratne zločine, je izdalo naredbu za obustavljanje započetih radova, zbog navodne nedozvoljene ekshumacije. Iako, očigledno nije reč o ekshumaciji, već o raščišćavanju ruševina crkve. Istog dana su u Mostar, u Agenciju za istrage i zaštitu BiH, privedeni nadležni pravoslavni sveštenik, arheolog Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Trebinja i predstavnik Srpskog Nacionalnog Društva Prebilovci, radi saslušanja gde su pokušali da ih zastraše, i zapretili su im krivičnim gonjenjem. Kasnije je ipak nastavljeno okopavanje porušenog Hrama.

Kosti oko 4000 žrtava su ekshumirane 1990/91 god. iz 13 jama i tri velika stratišta. Precizan broj, pošto su savremene ustaše uništile kosti, više nije moguće utvrditi.

Godine 2011. u Prebilovcima je obeleženo 70 godina od stradanja 4.000 nedužnih Srba sa područja južno dela Hercegovine. Tada je liturgiju i parastos služio vladika zahumsko-hercegovački i primorski Grigorije i tom prilikom u besedi rekao: “Prebilovci su mjesto opomene, uspomene i stradanja, gdje je na najbezočniji i najstrašniji način izvršen pokolj nad nedužnim mještanima ovoga kraja. Danas je teže, ali mnogo bolje biti brat, potomak i sunarodnik onih koji su ubijeni, nego onih koji su ubijali“.

U nedelju 5. avgusta 2012. god. smo krenuli nazad za Beograd i Novi Sad, puni utisaka i zahvalni tim divnim ljudima iz Prebilovaca koji su nas lepo primili i ugostili.

U povratku smo posetili srednjevekovni manastir Žitomislić i poklonili se svetim Žitomislićkim mučenicima. Godine 1941. ustaše su pobile svih osam monaha manastira Žitomislić i bacili ih u Vidonjsku jamu, koja se nalazi u blizini, na desnoj obali Neretve. U februaru 1991. god., u spomen kosturnici manastira Žitomislić, sahranjene su mošti žitomislićkih novomučenika, uz sasluženje Patrijarha Pavla. U junu 1992. god. Hrvati su spalili i do temelja srušili manastir Žitomislić, zajedno sa konacima i spomen kosturnicom žitomislićkih monaha novomučenika. Manastir je počeo da se obnavlja u aprilu 2003. god. a osveštan je 2005. god. uz prisustvo Patrijarha Pavla.

Nakon posete Žitomisliću, pohodili smo sabornu Crkvu u Mostaru. Sagrađena je 1873. godine i predstavljala je jedan od simbola grada Mostara. Crkva posvećena Svetoj trojici bila je jedan od najviših i najlepših pravoslavnih hramova na Balkanu. Hram je u junu 1992. granatiran, a onda zapaljen, a nedugo potom miniran i srušen. U toku je obnova. Zidovi su trenutno podignuti na visinu od oko 12 metara. Takođe smo posetili i stari hram Presvete Bogorodice i celivali mošti mučenika Leontija (Radulovića) Mitropolita Zahumsko – hercegovačkog.

Nastavili smo put uz huk Neretve koji nas je pratio preko Romanije, pa do Beograda i Novog Sada.

Prebilovački mučenici, dva puta ubijani, i dalje su ratna meta, sada preko prikrivanja istine i negovanja zaborava žrtava. Time bi i konačno trebalo da budu ubijene. Zato smo se mi 4. i 5. avgusta 2012. god. okupili u Prebilovcima da odslužimo parastos i da se molitveno prisetimo 4000 Srba iz tih krajeva koji su nevino stradali. Rodbina žrtava, nada se da će uskoro početi izgradnja novog Hrama. Istovremeno, se nada da će se ostaci od ostataka kostiju mučenika, koji sada počivaju u sedam sanduka smeštenih u jednu prostoriju Doma kulture, ponovo po treći put da se dostojno sahrane. Svaka Golgota ima svoje Vaskrsenje, te će ako Bog da svoje Vaskrsenje dočekati i stradalni Prebilovci.

Od jedne prijateljice iz Novog Sada, koja je rodom iz Čapljine, sam čuo da se organizuje pokloničko putovanje u Prebilovce. Nisam se odmah prijavio. Mislio sam, zbog drugih obaveza, i da ne idem. Nakon čitanja priče „Nikoljdan u Prebilovcima“ predomislio sam se i čvrsto sam rešio da prvi put posetim selo Prebilovce. Preporučujem i vama da pročitate priču, koju je napisao Mitar Šarić iz Prebilovaca, jedini preživeli član porodice, koji je tad imao 12 godina. Priču možete naći na adresi: http://www.prebilovci.net/cirilica/stampa/dijaspora.php

I dok smo se mi molitveno prisećali Prebilovačkih mučenika, paralelno se u Čavoglavama u Hrvatskoj okupilo 70.000 ljudi da akciju “Oluja” proslavi kao “dan pobjede”, uz koncert Marka Perkovića Tompsona, koji je publiku pozdravio porukom “Za dom spremni”, i ustaškog evergrina:

U Čapljini klaonica bila,
puno Srba Neretva nosila
Oj Neretvo teci niza stranu,
nosi Srbe plavome Jadranu.

Ovo svedoči da „kada srce kaže more“, nije NI tako lepo, NI tako blizu.

Na kraju bi citirao vladiku Atanasija (Jeftića): „Mi ljudi često nismo ni svesni koliko je velika stvar pamćenje, i naše, a pogotovo Božije. Zato je razbojnik na krstu i rekao Isusu Hristu, umesto svega drugoga: “Seti me se, Gospode, kada dođeš u carstvu Tvome” .

Priredio: Darko Milojković

Povezane vijesti:

Selo Prebilovci u Hercegovini – srpska Golgota dvadesetog veka

Jadovničani i Prebilovčani

04.08.2012. Prebilovci, parastos Prebilovačkim novomučenicima

GODIŠNjICA STRADANjA SRBA IZ PREBILOVACA

USPOSTAVITI DOSTOJANSTVEN ODNOS PREMA PREBILOVAČKIM ŽRTVAMA

STRANICA NA NAŠEM SAJTU POSVEĆENA PREBILOVCIMA

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top