Село Пребиловци у Херцеговини - српска Голгота двадесетог века
Приредио: Дарко Милојковић
Први део
Од 64 милиона људи, колико jе у целом свету страдало у Другом светском рату, на српски народ отпада више од jедног милиона. Према његовом укупном броjу, само су Jевреjи страдали горе од нас. Да подсетимо, у Првом светском рату Србија je од 4.500.000 становника изгубила 1.200.000, што је тада било 56,7 процената мушког становништва. Колико би данас било Срба да се ово није десило?
Координате 43° 06′ 36" СГШ и 17° 41′ 60" ИГД, су на први поглед као и сваке друге. Међутим, ове координате на карти показују једно мало место са бурном историјом и много страдања. Вихор смрти више пута је опустошио ово село - Пребиловце. Августа 2012. смо се сусрели са пребиловачким мученицима. Eво њихове приче...
Село Пребиловци у Херцеговини је у прошлом веку постало симбол страдања и мучеништва. У свести сваког национално свесног Србина име Пребиловци је дубоко урезано. У њему су живели побожни и вредни становници. Било је у то време 1941. год. једно од највећих и економски најјачих српских села у Херцеговини. Усташки злочин у августу 1941. год. у том селу је без примера и један од најсрамнијих догађаја у људској историји. Тада су усташе, од око хиљаду становника села у 120 домаћинстава, зверски убиле и у јаме бациле 830 Пребиловчана, углавном жена, деце и стараца. Тада је страдало око 150 деце млађе од 15 година. Страдање је преживело само 172 становника. Потпуно су уништене 52 фамилије, а 36 огњишта је угашено. Само из српске породице Булут је страдало 149 , а из породице Екмечић 78 чланова. Судбину као Пребиловци у Другом светском рату доживело је само село Лидице у Чешкој. Јапански дневник Тhе Asahi Shimbun (Токио) уврстио је ово село међу четири најстрадалнија села, у Другом светском рату, на нивоу планете.
Да се тај злочин десио на неком другом месту у Европи и неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету, попут Дахауа, Аушвица или Хирошиме. Светски и домаћи медији би се утркивали и о томе навелико и нашироко причали. Овако, пошто се то десило српском народу, о томе се ћути и гледа се да се заташка и заборави. Не само од разних, тобоже не пристрасних, медија и невладиних организација, него на жалост и од самих појединих Срба.
Село Пребиловци се налазе у Доњој Херцеговини, у близини границе са Далмацијом, на самом ободу долине Неретве, код Чапљине. Од Мостара је удаљено 33 km, а од мора 20 km. Лежи на кањону реке Брегаве, у непосредној близини њеног ушћа у реку Неретву.
Дана 3. августа 2012. год кренули смо на поклоничко путовање у Пребиловце, поводом обележавања 71. годишњице страдања Пребиловачких и других мученика. Да се помолимо и присетимо ових несретних душа. Организатор путовања, седми пут за редом, било је Српско Национално Друштво „Пребиловци“ из Београда.
Из Новог Сада смо кренули око 12 часова. Ишли смо прво до Руме где смо се спојили са путницима који су кренули из Београда. Ишао је један аутобус. Путовали смо преко Шапца, Лознице, Зворника, граничног прелаза „Каракај“, Власенице, Хан Пијеска, Соколца, горе Романије и Сарајева. Прошли смо кроз тунел „Иван седло“ и из Босне ушли у Херцеговину. Даље смо наставили преко Коњица, Јабланице и Мостара до Пребиловаца.
У Пребиловце смо стигли око 22 сата. Сачекало нас је скоро пола села. У Пребиловцима данас живи око 65 становника. Ко је имао у Пребиловцима родбину и пријатеље сместио се код њих. Ми остали смо се сместили у обновљеним повратничким кућама и у Дому културе.
Следећег дана, у суботу 4. августа 2012. године у Пребиловцима код рушевина Спомен-храма смо присуствовали Светој Литургији и парастосу жртвама пострадалим у усташким злочинима у Другом светском рату на простору јужне Херцеговине. Свету литургију је служио архимандрит Данило Павловић, игуман манастира Житомислић, уз саслужење архимандрита мр Лазара Лазаревића - ректора Богословије Свети Петар Дабробосански у Фочи са још пет свештеника из околних места.
Парох Чапљински отац Данило Боро је тада поручио да што пре треба обновити Спомен-храм, порушено и попаљено село, и успоставити достојанствен однос према жртвама српског народа и према Пребиловцима.
Светој Литургији и парастосу је присуствовало неколико стотина Срба и најближих сродника жртава. Присуствовао је и Душан Басташић председник Удружења Јадовно 1941.
После Литургије и парастоса смо сви отишли у Дом културе на трпезу љубави. После подне део поклоника је посетио село Клепци, родно место Светог Вукашина Јасеновачког и храм Преображења Господњег. Слободно време смо провели на отвореном купалишту природног језера Шкрка које је удаљено око 1,5 km од центра Пребиловаца.
У недељу 5. августа смо присуствовали Светој Литургији у храму Вазнесења Господњег у Чапљини коју је служио парох чапљински јереј Данило Боро.
Како се десило страдање 1941. год?
У зору, 4. августа 1941. год., усташе су са становницима из околних села, поступајући по брижљиво припремљеном плану, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села је ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца су се вратили својим кућама, не очекујући да ће и они бити мета напада. Пошто су раније у неким селима усташе хватале само мушкарце. Тако су несрећни очеви, не слутећи у шта ће се све „изродити“, жене и децу враћали у село. Право у смрт.
Усташе прикупљају жене са децом и затварају их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батинање, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубијали старице које нису могле да пешаче. Оне који су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседном селу Тасовчићи, који је тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за јаме.
Поподне 4. као и 5. августа ујутро, усташе по Пребиловцима хватају и доводе у школу преостале жене и децу којима говоре да ће их преселити у Србију. Јадан народ је у ово поверовао па су се облачиле у најлепше што су имали, носећи са собом завежљаје. Ова група била је изложена стравичнијем иживљавању, посебно над девојкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убијани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убијенa је и сеоска учитељица.
Ова група је 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где је потом довезена и група из силоса.
Бездушно и садистички, ова нејач, њих око 500, на температури од око 40 степени, потрпана је и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до јутра, 6. августа.
При одвођену на стратиште Пребиловчане су зауставили на километар од јаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У јаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела јаме, широког око 4 метра. Оне који си се у очају хватали за камене ивице ударили су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чији је вертикални пад отвора 27 метара, да би се после спиралне стрмине јама завршила великом галеријом, на дубини од 66 метара од отвора.
Већина њих је преживела пад, са преломима или без њих. После тога усташе су брдо камења гурале у јаму. Наиме, пребиловачка нејач је падала на гомилу лешева претходно бачених сарајевских Срба, што је ублажавало удар чије су последице лакше преживљавала деца. Усташа Иван Јовановић, звани Црни, је сутрадан бацио две бомбе у јаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово је свакако било без ефекта, јер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло јаме, па су се јауци из ње чули још 7 дана. Онако сломљени у јами умирали су данима у највећим мукама.
Неке старије људе и бебе су убијали где су их затицали. Бебе су хватали за руке и ноге и "лупали" их о зид школе. Девојке су силовали пред мајкама. О свим зверствима су сведочиле Јока Екмечић, мајка Миленка Јахуре и Мара Булут, мајка Младена Булута.
Злочини су углавном извршени у две јаме, које су и два највећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и јами Бивоље брдо, која је и примила највише жртава.
У овом крају, на подручју Чапљине, Стоца, Љубушког, Метковића и Неума, у току 1941. убијено је око 4000 потпуно недужних Срба, у јамама и другим стратиштима.
Сви чланови породице Трипка Ћирића страдали су од усташке руке. Супруга Стана и десеторо деце. Девет кћери и син. Мајка је са ћеркама жива бачена у Шурманачку јаму, а отац је заклан у долу, под селом, са трогодишњим сином у наручју.
Иван Јовановић, звани Црни, један од вођа усташа из тог дела Херцеговине, који је учествовао у овим злочинима био је познат по убијању и бацању у јаму деце. Он се годинама скривао у Србији код једне породице у окoлини Суботице. Ухваћен је тек 1956. године.
Приликом спровода Срба на стратишта и везивања жицом, неким Србима је пала капа са главе. Кад су тражили да им се капе врате, усташе су почеле да им се гласно смеју и подругују: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“
Мештани причају о Илији Шакоти заборављеном српском хероју. Када је дошао на ред да и њега баце у јаму 1941. год , у њему се пробудила мисао Обилића и Синђелића. Када је код отвора јаме међу крвницима препознао Меху Делића, друга из војске, није тражио милост, већ је гласно позвао Меху да се “опросте”. Изненађен, Мехо му је пришао, а Илија га ухвати за каиш и повуче са собом у јаму. Усташе су тада прекинули ликвидацију и сутрадан тражили начин да извуку Меху из понора. Ипак, нису у својим редовима нашли јунака који би се спустио, па је Мехо остао међу својим жртвама. Са усташом-јамарем Мехом Делићем је у јаму упала и његова пушка. Та пушка је нађена у јами у доњим слојевима костију, приликом ексхумације 1990. год. Илији Шакоти се после тога, исте 1941. године родио син јединац, коме су као посмрче дали очево име.
Убрзо после ових стравичних злочина 1941. године италијанска фашистичка војска је поново окупирала Херцеговину, што је, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом крају. Италијани нису желели устанак Срба на свом окупираном простору и нису желели да се усташки злочини припишу њима. Када су Италијани чули за усташке злочине и када су их видели, они су спашавали Србе и у другим деловима тадашње Југославије: Далмацији, Лики... који су били под италијанском окупационом зоном.
После покоља 6. августа 1941. у куће Пребиловчана усташе су населиле хрватски и муслимански живаљ, а насеље преименовали у Ново Село. Они су ту били до септембра 1941. год. када се враћају преживели Срби. Све до средине 80-тих ка њему, као попришту страшног злочина, није указивао никакав путоказ.
На неколико штампаних географских карти сам тражио где се налазе Пребиловци. Нашао на картама и села са много мање становника, али Пребиловци нису уписани.
Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добијали су другу децу. Због лажног „братства и јединства“, прву децу нису смели да ваде из јаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а "титовци" су им разним реформама и арондацијама одузели најбољу земљу.
После рата у Пребиловцима се догодило чудо: старци су почели да се жене. Проговорила jе земља. Проговорио jе живот. И стари Душан Шарић покушао jе немогуће. Хтео jе да рађа. Да има наследника. Да му неко сачува име. Да га продужи.
Старци су рађали децу. Али нису били срећни. За њима jе остао повелик комад живота. Па су новорођеноj деци давали имена своjих закланих првенаца. И у новоj деци препознавали су побиjене дечаке и девоjчице.
Кад би могао неки сценариста и редитељ да сниме филм о Пребиловцима ’41 али и ’45, ’46 кад су се “старци женили”.
После пропасти усташке државе Титов режим је заташкао злочине и забетонирао јаме у којима је од усташког ножа и маља страдало на хиљаде Срба. Већина јама је 1961. године забетонирана, а поред њих је Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на којима је писало да су ту убијене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броја и националности жртава, чак ни села из којих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из јама и људски и хришћански сахране. Умногоме, Савез комуниста био је на линији усташких циљева, прилагођених времену.
Од 1974. године, родбина жртава је почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећује јаме. Ипак, од 1947. до 1990. године, није дозвољавано свештеницима да на јамама служе парастосе.
Крај првог дијела
Повезане вијести: