Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века – други део

Тек 1990. год, пред педесету годишњицу од страдања у Независноj Држави Хрватскоj, српски народ jе почео да са херцеговачких jама скида бетонске оклопе, коjе jе почетком шездесетих година поставила титовска власт, у намери да прикриjе усташке злочине. Из jама су биле извађене кости око 4000 Срба, страдалих у усташким погромима од 1941. до 1945. године.

Дана 24. новембра 1990. године у Пребиловцима пред школом били су пренесени костурни остаци извађени из Јаме Голубинка и jош неколико jама. Опело jе тада служио Митрополит Дабробосански и епископ Захумско-херцеговачки високопреосвећени Владислав. Тада jе академик Милорад Екмечић коjи jе рођен у Пребиловцима одржао Слово у коjем jе између осталог рекао: „Не зовите ово дивљаштвом! Jер тиме ћете увриjедити све праве дивљаке у Амазониjи. Тамо се jош кољу и истребљуjу, али ниjе забиљежено да су прекршили златно правило живота: да се не убиjаjу жене и дjеца, jер су они извор обнове и опстанка. Заборавити не можемо, опростити не смиjемо, а осветити се – не желимо. Освета за злочин jе људски гриjех колико и он сам.“

У jамама jе испод гомиле камења коjе су усташе гурале за жртвама нађени су поред костура и предмета жртава са доказима мучења и свирепости џелата: бодљикавом жицом, ланцима са катанцима, ексерима и др. У Капавици на дну jаме идентификовани су остаци свештеника Душана Манастирлића, коjи jе први гурнут на челу низа везаних Срба, уз усташко церекање: „Хаjде, попе, поведи Србе у цркву“.

Када су с jесени 1990. кости мученика извађене, опране и пренесене у Пребиловце, десило се да jе Трипко Екмечић препознао међу костима ланчић своjе супруге, убиjене у другом месецу трудноће. Кажу, истог тренутка срце му jе препукло, па се деда Трипко сматра „накнадном“ жртвом усташког терора.

Дана 4. августа 1991. године, пред сам почетак рата, Срби из Пребиловаца и осталих делова Херцеговине су сакупљене кости око 4.000 своjих предака из забетонираних jама, у близини Госпе од Међугорjа, сахранили у крипти спомен цркве у Пребиловцима. Чинодеjствовао jе његова светост Патриjарх Павле, уз служење Епископа Иринеjа (Буловића) и Атанасиjа (Јевтића), и свештенства. Темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургиjе и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађаjу присуствовало jе око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине, али и из осталих српских краjева: Босне, Србиjе и Црне Горе. Тада jе блаженоупокоjени патриjарх српски Павле над костима мученика рекао и ово:“Ако по каквоj невољи будете морали да бирате, да друге гурате у jаму, или да ви будете у њу гурнути, боље вам jе да ви будете гурнути у jаму, него да у њу друге гурате“.

У jедном тексту, коjи jе изашао у Новинама Српске Патриjаршиjе „Православље“, Миле Пребиловић jе написао: “Српске жртве из двадесeтог века не само да се игноришу, него се и само њихово помињање и откривање краjем прошлог века, у знатном делу београдске jавности, сматра ратним хушкањем, коjе jе изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославиjе!? По њима jе, родбина усташких жртава, коjа jе 1990/91. године отворила jаме и из њих извадила, а потом и достоjно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме коjи су после довели до крвавог распада Југославиjе!? Значи да jе кости требало заборавити у jамама, како су то и усташе одредиле!?“

Ови догађаjи откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независноj Држави Хрватскоj, чиjу су обнову многи тада спремали. Кости из jама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни.

Само неколико стотина метара од jаме Голубинка у селу Шурманци налази се Међугорjе. Дана 24.06.1981. године, у том суседном сиромашном селу Међугорjе групи деце „указала“ се Госпа. Од тада велики броj ходочасника из целог света обилази ово место. Око милион римо-католичких верника дође годишње у ово село. Мада се званична римокатоличка црква у Хрватскоj оградила од култа Међугорjа. Мештани Међугорjа су се обогатили од верског туризма, а страдање и патња њихових комшиjа недужних жена и деце у jами Голубинка, ником ниjе важно. Нема оправдања за незнање, нарочито за угледне људе из целог света, коjи имаjу утицаj на младе људе.

Тада 1990 год. тек развиjеном култу Међугорjа, одjедном jе запретила срамота. Испало jе да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чиjи су мештани, у jами поред села, затрли све маjке са децом jедног другог села, само због разлике у вери, а jош су Анти Павелићу дали 80 усташких старешина и наjокрутниjе кољаче у логору Јасеновац.

Пребиловци су страдали и у последњем рату 1992. год. Истина, народ jе избегао и спасао се, али су у току лета 1992, у офанзиви „Чагаљ“, коjа се данас прославља као „Липањске зоре“ хрватске Херцеговине, снаге Републике Хрватске, ХВО и ХОС, под командом генерала Јанка Бобетка извршиле геноцидно етничко чишћење Срба, у овом подручjу. Тада су убили велики броj цивила, уништивши све до последње српске куће. Уништили су и цркве, манастире, споменике и друге обjекте.

У самим Пребиловцима су великим делом разориле и сеоско гробље, и из гробница вадили покоjнике, спалили их или разнели. У селу jе поновљен злочин, када су из патолошке мржње и жеље да се сакриjу злочини усташа, експлозивом уништене кости жртава. Спомен цркву и кости жртава из 1941. су минирали постављеним експлозивом. Минирање jе извршено три пута. У крипту су чак убацили авионске бомбеу, такозване „крмаче“, jер другачиjе нису могли да jе разруше. Експлозиjа jе била тако снажна да су се кости и зуби утиснули у камен темеља цркве, а камен, цигле и малтер летели више од 150 метара. После минирања, место где jе била Црква jе поравнато. Терен jе рашчишћен од шута, а у крипту jе насут песак и шљунак. Ту jе заснована депониjа смећа (уклоњена 2002). После истраживања, урађених 2007/08 године, у рушевини храма jе нађено око 4% смрвљених костиjу, од око 4000 жртава, коjе су ту сахрањене 4. августа 1991. год. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из jама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних коjи су их, jеднако беспомоћне, бездушно бацили у jаму пре пола века.

Одмах по уласку у село, у лето 1992. год., окупатор jе скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске боjне, зване „Мравоjеди“, оставио jе графит: „Средиjа сам што сам стига“. На зиду jе написао и броj Воjне поште. Лако им jе било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога jе остала да „брани“ само баба Драгиња Медић, стара 64 године, jедна од четири пребиловачке девоjчице коjе су преживеле покољ 1941. године. Одбила jе да напусти Пребиловце, у коjима jе поново оплакала маjку и сестре, страдале у Шурманачкоj jами. Мученички jе страдала од унука оних од коjих jе 1941. године избегла, а за гроб jоj се jош не зна.

Може се рећи да су ова дешавања 1992. год у селу Пребиловци заправо: „Рат против мртвих“. Међу мртвима су била и невино пострадала деца и њихови земни остаци. То наjвише и говори чега се плаше неприjатељи српског народа. Зато jе наша наjбоља одбрана утврђивање и обjављивање истине о страдању, очување успомене и обнова свих уништених спомен обележjа жртвама хрватског злочина геноцида.

У току последњег рата, од стране хрватске воjске, из тог дела долине Неретве, jе протерано преко 50.000 „Непожељног народа“. Данас у долини Неретве, на левоj обали живи мање од 10.000 Срба.

Срби из Пребиловаца и Херцеговине су 30. маjа 2007. године, после 15 година од над њима извршеног злочина, започели рашчишћавања рушевина Спомен цркве у Пребиловцима и при том дошли до доказа о стравичном злочину над костима 4.000 Срба жртава усташког терора. Откопавање храма jе започето уз пуну сагласност и благослов Преосвећеног Епископа Захумско-херцеговачког и приморског г. Григориjа, а под надзором Завода за заштиту споменика Републике Српске из Бања Луке.

Већ следећег дана 31. маjа 2007. год. тужилаштво БиХ, одељење за ратне злочине, jе издало наредбу за обустављање започетих радова, због наводне недозвољене ексхумациjе. Иако, очигледно ниjе реч о ексхумациjи, већ о рашчишћавању рушевина цркве. Истог дана су у Мостар, у Агенциjу за истраге и заштиту БиХ, приведени надлежни православни свештеник, археолог Завода за заштиту споменика културе из Требиња и представник Српског Националног Друштва Пребиловци, ради саслушања где су покушали да их застраше, и запретили су им кривичним гоњењем. Касниjе jе ипак настављено окопавање порушеног Храма.

Кости око 4000 жртава су ексхумиране 1990/91 год. из 13 jама и три велика стратишта. Прецизан броj, пошто су савремене усташе уништиле кости, више ниjе могуће утврдити.

Године 2011. у Пребиловцима jе обележено 70 година од страдања 4.000 недужних Срба са подручjа jужно дела Херцеговине. Тада jе литургиjу и парастос служио владика захумско-херцеговачки и приморски Григориjе и том приликом у беседи рекао: „Пребиловци су мjесто опомене, успомене и страдања, гдjе jе на наjбезочниjи и наjстрашниjи начин извршен покољ над недужним мjештанима овога краjа. Данас jе теже, али много боље бити брат, потомак и сународник оних коjи су убиjени, него оних коjи су убиjали“.

У недељу 5. августа 2012. год. смо кренули назад за Београд и Нови Сад, пуни утисака и захвални тим дивним људима из Пребиловаца коjи су нас лепо примили и угостили.

У повратку смо посетили средњевековни манастир Житомислић и поклонили се светим Житомислићким мученицима. Године 1941. усташе су побиле свих осам монаха манастира Житомислић и бацили их у Видоњску jаму, коjа се налази у близини, на десноj обали Неретве. У фебруару 1991. год., у спомен костурници манастира Житомислић, сахрањене су мошти житомислићких новомученика, уз саслужење Патриjарха Павла. У jуну 1992. год. Хрвати су спалили и до темеља срушили манастир Житомислић, заjедно са конацима и спомен костурницом житомислићких монаха новомученика. Манастир jе почео да се обнавља у априлу 2003. год. а освештан jе 2005. год. уз присуство Патриjарха Павла.

Након посете Житомислићу, походили смо саборну Цркву у Мостару. Саграђена jе 1873. године и представљала jе jедан од симбола града Мостара. Црква посвећена Светоj троjици била jе jедан од наjвиших и наjлепших православних храмова на Балкану. Храм jе у jуну 1992. гранатиран, а онда запаљен, а недуго потом миниран и срушен. У току jе обнова. Зидови су тренутно подигнути на висину од око 12 метара. Такође смо посетили и стари храм Пресвете Богородице и целивали мошти мученика Леонтиjа (Радуловића) Митрополита Захумско – херцеговачког.

Наставили смо пут уз хук Неретве коjи нас jе пратио преко Романиjе, па до Београда и Новог Сада.

Пребиловачки мученици, два пута убиjани, и даље су ратна мета, сада преко прикривања истине и неговања заборава жртава. Тиме би и коначно требало да буду убиjене. Зато смо се ми 4. и 5. августа 2012. год. окупили у Пребиловцима да одслужимо парастос и да се молитвено присетимо 4000 Срба из тих краjева коjи су невино страдали. Родбина жртава, нада се да ће ускоро почети изградња новог Храма. Истовремено, се нада да ће се остаци од остатака костиjу мученика, коjи сада почиваjу у седам сандука смештених у jедну просториjу Дома културе, поново по трећи пут да се достоjно сахране. Свака Голгота има своjе Васкрсење, те ће ако Бог да своjе Васкрсење дочекати и страдални Пребиловци.

Од jедне приjатељице из Новог Сада, коjа jе родом из Чапљине, сам чуо да се организуjе поклоничко путовање у Пребиловце. Нисам се одмах приjавио. Мислио сам, због других обавеза, и да не идем. Након читања приче „Никољдан у Пребиловцима“ предомислио сам се и чврсто сам решио да први пут посетим село Пребиловце. Препоручуjем и вама да прочитате причу, коjу jе написао Митар Шарић из Пребиловаца, jедини преживели члан породице, коjи jе тад имао 12 година. Причу можете наћи на адреси: http://www.prebilovci.net/cirilica/stampa/dijaspora.php

И док смо се ми молитвено присећали Пребиловачких мученика, паралелно се у Чавоглавама у Хрватскоj окупило 70.000 људи да акциjу „Олуjа“ прослави као „дан побjеде“, уз концерт Марка Перковића Томпсона, коjи jе публику поздравио поруком „За дом спремни“, и усташког евергрина:

У Чапљини клаоница била,
пуно Срба Неретва носила
Оj Неретво теци низа страну,
носи Србе плавоме Јадрану.

Ово сведочи да „када срце каже море“, ниjе НИ тако лепо, НИ тако близу.

На краjу би цитирао владику Атанасиjа (Јефтића): „Ми људи често нисмо ни свесни колико jе велика ствар памћење, и наше, а поготово Божиjе. Зато jе разбоjник на крсту и рекао Исусу Христу, уместо свега другога: „Сети ме се, Господе, када дођеш у царству Твоме“ .

Приредио: Дарко Милоjковић

Повезане виjести:

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века

Јадовничани и Пребиловчани

04.08.2012. Пребиловци, парастос Пребиловачким новомученицима

ГОДИШЊИЦА СТРАДАЊА СРБА ИЗ ПРЕБИЛОВАЦА

УСПОСТАВИТИ ДОСТОЈАНСТВЕН ОДНОС ПРЕМА ПРЕБИЛОВАЧКИМ ЖРТВАМА

СТРАНИЦА НА НАШЕМ САЈТУ ПОСВЕЋЕНА ПРЕБИЛОВЦИМА