Седамнаест година ћутања о масакру у њиви

Прије два дана породице страдалника добиле су информацију да је са Кушнером у Старом Грацку у ноћи када је почињен масакр, 23. јула 1999. године, боравио Хашим Tачи, тадашњи командант терористичке ОВК

Приредио: Неђељко ЗЕЈАК

Четрнаест Срба, мјештана Старог Грацка код Липљана, измасакрирано је на њиви 23. јула 1999. године док су сабирали жито, а мук о убицама и налогодавцима траје већ седамнаест година.

Убијени су се, како је то на једној од годишњица служећи парастос рекао владика Tеодосије, уврстили у ред мученика цркве Христове.

Tе ријечи као да су постале идеје водиље кроз живот сирочићима и њиховим самохраним мајкама који, умјесто да пале свијеће и полажу цвијеће на гробиштима на оближњем мјесном гробљу, из године у годину одају пошту сузама заливајући спомен-плочу истакнуту на зиду мјесне српске школе у центру села.

„Верујемо да су њихове душе на небесима. Верујемо да бдију над нама и да нашу децу сам Бог и њихове душе чувају“, каже Срни Соња Живић, супруга убијеног Рада Живића.

Парастосом који се годинама служи у центру села, умјесто на мјесном гробљу, опомињу се моћници, они који су наручили и починили један од највећих злочина над Србима на Космету, да се судбина ових страдалника не смије више скривати иза вела тајне.

Сумњају Живићи, Јанићијевићи, Марковићи, Кораћи, Одаловићи, Ћирковићи и свих преосталих 200 најупорнијих Старограчана да забраном изласка на гробишта „терористичке власти“ настоје да затру сваки траг о постојању Старог Грацка.

Садашње власти су Старо Грацко, до 1999. године село у коме су живјели најбогатији Срби у централном дијелу Косова, претворили у симбол владавине безакоња и прашуме.

Означили су Старо Грацко као циљану мету јер су у његовим становницима препознали чуваре српства и православља.

Рачунали су да ће убиством жетелаца покренути талас исељавања и у томе су дјелимично успјели, јер се за недјељу дана послије злочина иселило 40 домаћинстава.

Злочинци, како тврде мјештани, и дан-данас се слободно шетају селом и мјеркају парцеле у власништву породица убијених.

На стотине хектара ораница у власништву страдалника послије злочина српска нога није крочила. Већина власника не зна ни ко сада преорава њиве нити прихватају захтјеве мјештана у општини, којом владају окорјели припадници бивше терористичке ОВК, да се стави забрана коришћења.

Мјештани нерадо говоре о злочинцима. Страхују, како рече Љубица Живић, мајка убијених Рада и Јовице, за животе дјеце која из године у годину схватају да су њихови очеви страдали само зато што су се одважили да „покупе жито да би прехранили породицу“.

Зна се да је УНМИК полиција 2007. године у сусједном селу Велики Алаш, трагом подметнутих доказа, ухапсила психијатријског болесника Малзума Битићија, јер је у његовој кући наводно пронађена документација која је требало да укаже да се ту налазио штаб ОВК и да је он један од извршилаца масакра.

Недостатак доказа, уз љекарско увјерење да је Битићи психијатријски случај, био је алиби истражиоцима УНМИК-а и Еулекса да предмет архивирају и да наредбодавцима и починиоцима масакра дају простора да додатно затру трагове.

У селу нема Србина који вјерује у празна обећања да ће предмет бити активиран уколико се, како тражи Еулекс, „дају нови докази“.

Не вјерују породице страдалника ни у обећања да ће доказе пронаћи хашки специјални суд за ратне злочине које су починили бивши припадници ОВК.

У селу у коме владају немоћ и безнађе ипак се надају да ће рука правде стићи злочинце, да ће заједно са њима одговарати и Бернар Кушнер, први цивилни администратор Косова и Метохије, под чијом је влашћу масакр почињен.

Прије два дана породице страдалника добиле су информацију да је са Кушнером у Старом Грацку у ноћи када је почињен масакр, 23. јула 1999. године, боравио Хашим Tачи, тадашњи командант терористичке ОВК.

Увјерени су, наводи за Срну Соња Живић, да је Tачи укључен у сачињавање сценарија за погубљење 14 жетелаца и истичу да је он полагањем цвијећа испред спомен-плоче прије два дана „полио живу соду“ на отворене ране породица убијених.

Љубица Живић тражила је да се истрага заснује на Кушнеровом саслушању и саслушању британског команданта Кфора у чијој је зони одговорности било Старо Грацко.

„Они знају шта се догодило и ко је одговоран“, понавља ова старица, убијеђена да не постоји Албанац у Липљану који не зна имена починилаца и наредбодаваца.

Tу сумњу, како она каже, потврђују Кушнерове ријечи оправдања злочина, изговорене на дан сахране: „Албанци су много страдали“.

Дато је тада и обећање о награди од 100.000 њемачких марака ономе ко помогне да се злочинци пронађу.

Мјештани вјерују да је та награда припала управо ономе који је пред лице правде требало да изведе Tачијеве саборце одговорне за убиства жетелаца.

Извор: СРНА

Везане вијести:

Село које обилазе само убице и мешетари | Јадовно 1941.

Коме да кажемо да смо још живи? (3) | Јадовно 1941.

Осамнаест година ћутања о страдању oраховачких Срба