Sedam decenija prikrivanja istine o krvavom stratištu

Ne pamtim oca, nemam nijednu njegovu fotografiju. Zato sam uvek volela da mi oni koji su ga poznavali pričaju kakav je bio… I da nalaze detalje po kojima podsećam na njega.

To mi je pomagalo da u mašti zamišljam njegov lik, drhtavim glasom priča Mara Grkinić, rodom iz Donjih Gata u Cazinskoj Krajini, čiji su otac, dva strica i deda, inače invalid bez noge, jula 1941. stradali od ustaša na mestu zvanom Garavica, na putu od Bihaća prema Ličkom Petrovom Selu.

– Odveli su ih na dan kada je rođena moja sestra. Zajedno sa hiljadama nedužnih civila na najsvirepiji način ubijeni su i bačeni u masovne grobnice na Garavici. Imala sam dve godine i majka je sa mnom i tek rođenom sestrom krenula u zbeg. Ne znam kako je nju dojila, ali mene je hranila zrnevljem kukuruza, zrno po zrno, da mi se creva ne zavežu. Kasnije je dobila neki papir da kao radna snaga pređe u Srem, pa je sa mnom došla u Martince, kod Sremske Mitrovice. U Zemun smo prešli 1944, a iste godine na pragu ostataka naše kuće u Donjim Gatama ubijene su moja trogodišnja sestra Mileva, baba Milica i tetka Stoja, dok je dvanaestogodišnji stric Ilija sa svojom mlađom sestrom uspeo da se spase skriven ispod kukuruza u kotobanji – priča Mara Grkinić, koja je čitavog života pokušavala da nađe podatke o stradanju svoje familije.

A onda, posle sedam decenija skrivanja istine o krvavom stratištu na Garavici, posle Jasenovca i Jadovna, trećem po broju zverski umorenih Srba, u novembru je promovisana knjiga Dušana D. Miljkovića „Stradanja u Cazinskoj krajini i antifašistička borba (1941-1945)“. U toj knjizi, na 150 stranica dugom spisku žrtava, Mara je našla i svoje – Zoriće (otac, sestra, deda, baba, dva strica i tetka) i šestoro Ilića, žrtava iz majčine porodice.

„Krvolok Ljubomir Kvaternik, sa njegovim ustaškim koljačima, na Garavici je pobio više od 20.000 Srba. Raspalivši i mržnju muslimana prema bivšim komšijama Srbima za mesec dana je počinio zlo koje se ne može opisati“, piše Miljković, navodeći da je na svakom kvadratnom kilometru srezova Bihać, Cazin i Krupa ostalo desetak srpskih grobova.

Bez živih svedoka

Učesnik NOR-a (rođ. 1925), od 1944. školovan u Groznom, a od 1947. godine prvi pilot-lovac na ruskom avionu tipa JAK, Miljković, kome su u Garavicama ubijeni otac, deda, baba, sestra i stric, više od četiri decenije pokušavao je da objavi istinu o zločinima ustaša u Cazinskoj Krajini. Kada je sedamdesetih godina prošlog veka SUBNOR Cazina pokrenuo inicijativu da se ta stradanja istraže i saopšti istina, pojedinci u rukovodstvu BiH i Jugoslavije, piše Miljković, bili su protiv objavljivanja podataka o masovnim pokoljima i neviđenim zločinima zahtevajući da se o njima govori uopšteno i apersonalno, da se brojke umanje, a počinioci prikažu kao pojedinci.

Priznanje da je Bihać pre Drugog svetskog rata imao 16-17 hiljada Srba, a već 1942. ni jednog jedinog (danas ih ima 380) nanelo bi veliku štetu „bratstvu i jedinstvu“, smatrala je komunistička vlast. Sve što je učinjeno bilo je podizanje Spomen-parka žrtvama fašizma Garavice, otvorenog 1981.

– U odluci o podizanju Spomen-parka Garavice nigde ne piše ko su bile žrtve, koliko je ih bilo i kada su stradale. A da farsa bude još veća, spomen-park je podignut na brežuljku na suprotnoj strani od one na kojoj su ustaše poubijale svoje žrtve. Ali stanje se nije promenilo ni nakon raspada SFRJ. Prvi pomen na Garavici održan je 1991, zato što je to tada odgovaralo Karadžićevom SDS-u. Takve manipulacije vređaju i one u zemlji i nas na zemlji – kaže Mara Grkinić.

Vidno potresena knjigom Dušana Miljkovića, Mara se danas pita kako to da smo u školi učili samo o Jasenovcu, streljanju đaka u Kragujevcu… Zašto drugi narodi poklanjaju pažnju svojim žrtvama, a mi negujemo kulturu zaborava? Da li nas je sramota? O čemu se tu radi, pita se žena čiji je život, kako kaže, zauvek obeležen tragedijom koja se dogodila kada je imala samo dve godine.

– Nerado sam pristala da javno govorim da bih skrenula pažnju na činjenicu da se zločini nikad ne završavaju sa fizičkim uništenjem nekoga. Jer – bol traje, kroz vašu decu, unuke. Zato je istina o Garavici važna kako se nikada više ne bi dogodilo da se nečijoj deci oduzme pravo na roditeljsku ljubav i uskrati radost izgovaranja reči tata, mama, deda, baba – kaže Mara Grkinić.

Autor: Danilo Vujadinović

Izvor: magacin.wordpress.com