SEĆANjE NA ŽRTVE HOLOKAUSTA – 27. januar

Međunarodni dan sećanja na holokaust obeležava se – 27. januara, u znak sećanja na datum kada je 1945. sovjetska (Ruska) Crvena armija oslobodila nacistički koncentracioni logor Aušvic, najzloglasniji logor smrti u porobljenoj Evropi.

Odluku da se 27. januara obeležava Međunarodni dan sećanja na holokaust, donela je Generalna skupština Ujedinjenih nacija  1.novembra  2005. godine.

Priredio – Đorđe Bojanić

Drugi svetski rat odneo je preko šest miliona nedužnih žrtava – pripadnika jevrejskog naroda koji se našao na meti sistematskog istrebljenja od strane nacističke Nemačke i drugih marionetskih država kao što je i Nezavisna Država Hrvatska (NDH).

Pored Jevreja i Srbi su u velikoj meri bili žrtve nacističkih zločina.

Aušvic, Treblinka, Mathauzen, Dahau, Majdanek, Jasenovac, Jadovno, Logor Zemun, Jajinci, samo su neka od masovnih stratišta nevinih žrtava tokom Drugog svetskog rata.

Sećanje na žrtve holokausta opomena svima u svetu. „Aušvic, Jasenovac i ostali logori, simbol su smrti i opomena da te zločine nikada ne smemo zaboraviti. Danas se sećamo svih žrtava nacističkog progona i solidarišemo sa narodima koji neguju toleranciju, mir i poštuju različitosti“.

Holokaust je ime za sistematski državni progon i genocid nad Jevrejima tokom Drugog svetskog rata od strane Nacističke Nemačke i njenih saradnika.

Potreba da se stalno podseća na sve strahote holokausta, kao i da se kao neistine odbace sve tvrdnje koje negiraju njihov karakter i obim stradanja,aktuelna je u svim demokratskim državama.

Potreba saznavanja činjenica, njihovog usvajanja i promišljanja strahovitih posledica holokausta doprineće da se i u Srbiji, kao i u drugim demokratskim državama, masovno stradanje Jevreja i Srba u Drugom svetskom ratu i u budućnosti sagledava kao ono što po svom karakteru i obimu jeste – jedan od najvećih zločina protiv čovečanstva u svetskoj istoriji.

Od 2009. godine Republika Srbija ima status pridruženog člana u međunarodnoj Radnoj grupi za međunarodnu saradnju u oblasti obrazovanja, sećanja i istraživanja Holokausta.

Aušvic

Aušvic je bio najveći nacistički koncentracioni logor. Nalazio se u južnoj Poljskoj, 50 km zapadno od Krakova i 186 km od Varšave. Ime je dobio od po obližnjem selu Osvjenćim (Aušvic na nemačkom). Nakon nemačke okupacije Poljske septembra 1939, Osvjenćim je postao deo Nemačke i ime mu je promenjeno u Aušvic.

Komadant logora Rudolf Hes je na Nirnberškom procesu svedočio da je do 2,5 miliona ljudi umrlo u Aušvicu. Među stradalima je i 19.000 Roma koji su ubijeni u julu 1944, i oko 83.000 Poljaka. Većina žrtava je ubijeno u gasnim komorama koristeći gas Ciklon-B. Drugi razlozi su bili sistemsko izgladnjivanje, prisilan rad, nedostatak medicinske nege, pojedinačna pogubljenja i medicinski eksperimenti.  U Aušvic su dopremani logoraši iz svih delova Evrope u svakodnevnim konvojima. Logoraši su deljeni u tri grupe. Prva grupa je otpremana odmah u gasne komore, gde su dnevno ubijali 20.000 ljudi, druga grupa je korištena kao besplatna radna snaga u fabrikama, a treća grupa, koju su činili blizanci, ljudi sa prirođenim anomalijama i zdrave mlade žene podvrgavana je medicinskim eksperimentima od strane vođe nacističkog medicinskog tima dr Jozefa Mengelea, poznatog kao „anđeo smrti“. Logor je obezbeđivalo 6.000 pripadnika SS (odredi mrtvačkih glava).

27 januara 1945. godine vojnici „Crvene armije“( Rusi ) ušli su u kompleks logora Aušvic, gdje su zatekli 7.500 izgladnjelih i bolesnih na smrt zatočenika. U istoriji ljudskog roda Aušvic – logor smrti ostaće kao simbol najvećeg ljudskog stradanja novovekovne civilizacije.

Jasenovac

JASENOVAC, najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske. Jasenovac je zapravo činio kompleks od nekoliko podlogora, u neposrednoj blizini, na obali reke Save, oko 100 km južno od Zagreba. Logor za žene, Stara Gradiška, koji se nalazio malo dalje, takođe je pripadao ovom kompleksu.

Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945. Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe, na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo. Više od 700,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba, Jevreja, Roma i protivnika ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20,000 i 25,000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942., kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja.

Više od 700000  ljudi pobijeno je u Jasenovcu, uglavnom Srba. Ni danas se ne zna tačan broj… ko je za to kriv? Svakako mi SRBI!

Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu. Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.

Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima (SRBOSEK) ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce.

Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.

Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira. Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor. Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada i poboljšanjaNakon savezničkih bombardovanja logora u martu i aprilu 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik Ustaške odbrane, naredio je da se likvidiraju svi zatočenici, a logor i mesto Jasenovac do temelja sruši i spali, kako bi se prikrili svi tragovi zločina.

Poslednja grupa žena likvidirana je u predvečerje 21. aprila, a 22. aprila deo poslednjih muških zatočenika odlučio se na pokušaj proboja iz logora. Od njih 600 proboj je preživelo 107 zatočenika. Isti dan, samo nekoliko sati kasnije, započeo je i proboj zatočenika iz Kožare. Od njih 176 spasilo ih se samo 11.

Priredio – Đorđe Bojanić

Izvor: SRPSKA ISTORIJA