Пет дана након напада ХВ-а, отишао сам до пута којим је пролазила колона. Тражио сам цигарете. Затекао сам застрашујуће призоре, видио сам само мртве, живих више није било. Били су убијени из пушчаног оружја и сви пошприцани неком црном текућином, тако да им нисам могао разазнати лица. Пребројао сам 13 мртвих тијела, сјећа се Стеван Остојић из Брубња Првоступањска хашка пресуда генералима Анти Готовини и Младену Маркачу за ратне злочине у бившем УН-ову сектору Југ отвара готово заборављено питање што се за и након „Олује“ дешавало на подручју сектора Сјевер. Да су аугустовски дани и ондје били натопљени крвљу, говоре подаци: Хрватски хелсиншки одбор биљежи 267 жртава, но та бројка

Аутор: мр Владимир Димитријевић Милослав Самарџић: „Крвави Васкрс 1944“ (Савезничка бомбардовања српских градова,УНА Прес, Београд 2011.) То да је српски народ „јаук и гробље“ знао је, у „Лирици Итаке“, Милош Црњански, а у „Другој књизи Сеоба“ записао је да су и други народи страдали, а не само Срби, али да је другим народима било дато да предахну, а да Србима није било дато чак ни то. Заблуде и заборав Најстрашније од свега је то што све, свагда, стално заборављали. И допуштали себи да верујемо у илузије, што се нарочито дешавало нашим интелектуалцима, заслепљеним разним врстама космпополитских (а касније и комунистичких) заблуда. Један од најтрагичнијих примера је свакако онај који описује

ЗАГРЕБ- Хрвати који живе у иностранству, а немају хрватско држављанство, убудуће би требали пуно брже и једноставније требали доћи до хрватског пасоша. Онима којима матичне државе бране стицање двојног држављанства, Загреб ће дати „статус Хрвата без хрватског држављанства“, који ће им у Хрватској омогућити разне повластице. Одлучила је то данас Влада Хрватске, усвојивши посебну Стратегију о односима с Хрватима изван Хрватске. Након ње, устврдио је Гордан Јандроковић, министар вањских послова, донијеће се и посебан закон о Хрватима у свијету, те ће се основати централно тијело за сарадњу с њима и посебан Савјет Владе. Ради јачања односа с дијаспором, утемељиће се и обиљежавати и Дан Хрвата ван Хрватске, мада још није

КУЛТУРА У ИЗБЈЕГЛИШТВУ Са прогоном Срба из Српске Краjине и Хрватске током рата 1991 – 1995, а посебно у воjним операциjама „Бљесак“ и „Олуjа“ у маjу и августу 1995. године, дошло jе и до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови милениjског присуства Срба на тим просторима.[1] Нажалост у Србиjи ниjе постоjало расположење да се покрене домаћа и свjетска jавност како би се заштитила напуштена споменичка баштина. Гласови риjетких поjединаца били су недовољни да се то постигне. У протеклом периоду духовна баштина ниjе пописана нити законски заштићена. Ако се овоме дода недовољна брига институциjа културе у Хрватскоj коjе се баве овом проблематиком може се закључити у каквом се

Србија данас, међутим, није јака СФРЈ, нити су њене службе МОСАД који је својевремено отео Адолфа Ајхмана на улици и пребацио га у Израел. Али, када су нас неке друге установе, попут Министарстава спољних послова или правде, известиле о напретку у случајевима „Кепиро“, „Ашнер“ или „Егнер“? Починили су језиве злочине и, ипак, умакли људској правди… А многи су могли, и морали, да окончају живот у затвору – само да су се политичке и судске власти потрудиле“, пише познати ловац на нацисте и директор Центра „Симон Визентал“ Ефраим Зуроф у својој код нас управо објављеној књизи „Ловац на нацисте“. Зуроф је током вишедеценијске потраге открио 2.884 људи осумњичених да су били

Пише Василије Ђ. Крестић Преносимо у целини говор академика Василија Ђ. Крестића, којим је, на Конференцији Српске академије наука и уметности, одржаној 17. марта 2011. године, оптужио вођство САНУ да су маргинализовали ову институцију и довели до тога да изгуби достојанство и углед, да се претвори у трабанта дневне политике У протеклих неколико година у јавности се могу чути оцене да је Српска академија наука и уметности занемела, да је саму себе из друштва изопштила, да је својим неодговорним односом према кључним проблемима државе и народа, каквих, нажалост, има у изобиљу, показала да, иако је највиша научна и уметничка установа у држави, ни не покушава да утиче на неке догађаје

  Проблем око 850 Срба који су избрисани из евиденције пребивалишта на подручју Вировитичко-подравске жупаније био је тема недавних разговора вицепремијера Слободана Узелца са жупаном Томиславом Толушићем и замјеником начелника Опћине Воћин Игором Павковићем – Питање избрисаних из евиденције пребивалишта у жупанији јест велики проблем, али се поштовањем закона може ријешити. Ми смо на састанку добили увјеравања да ће сви случајеви који су у поступку, њих 1.706, бити сторнирани и заустављени до даљњег, осим оних 850 људи који су избрисани прије годину дана. Сада се чека налог министра Томислава Карамарка полицији на терену – каже Игор Павковић и додаје да би сви који су избрисани из евиденције могли бити враћени

Држава је дефинитивно дигла руке од грађана чији су објекти у раздобљу од 1991. до 1995. срушени експлозивном направом – они немају право на накнаду штете. Саблажњиву одлуку Уставног суда о тој материји подржао је и Еуропски суд за људска права. „Ово је еклатантан примјер да право понекад нема везе с праведношћу“, сматра одвјетник Маро Михочевић Колико је грађана Републике Хрватске, стотине или тисуће њих, остало без имовине захваљујући управо својој држави? Нитко то точно не зна или се не усуђује рећи. Наиме, ријеч је о власницима објеката, углавном кућа али и господарских објеката, који су за вријеме или непосредно након рата 1991-1995. нестали с лица земље. Минирани су или