О страдању дубровачких Срба од обjаве рата Србиjи 1914. у листу Дубровник :  „Још приjе него jе званично рат био обjављен, подузела су се поjединачна и скупа хапшења свих искрених народних људи, коjи су и  по свом друштвеном положаjу и по свом патриотском раду уживали углед у народу. У прогонима коjе су власти проти њима предузеле узели су отворено и без зазора учешћа и лоше слуге горег господара, од коjих нам jе пок. Аустриjа намрла приличан броj и коjи и дан данас кукаjу за њом и понекад циjене да им се пружа прилика да обнове 1914 годину.”  Прегаоци  из  Дубровника  спроведени су  у тамницу у Шибеник. Као носиоци  великосрпског покрета

Соколи су се од уjедињења 1918. налазили у сукобу са хрватским сепаратистима и делом католичке цркве.  Са издавањем антисоколске посланице католичког епископата, донесене на конференциjи од 17 новембра 1932, и њезиним обjављивањем путем штампе и читањем у католичким црквама 8 jануара 1933. дошло jе до отвореног сукоба.  У Извештаjу за 3 редовну главну скупштину Савеза Сокола 1933. истиче се: „Нападаj нас ниjе изненадио, jер нерасположење са стране католичког епископата било нам jе већ и од пре  познато и осећали смо га на сваком кораку”. (1) Поводом антисоколске посланице Извршни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославиjе, донео jе 16 jануара 1933. у Београду „Изjаву Савеза Сокола Краљевине Југославиjе”. У њоj се истиче

Пре неколико година, у jеку летњих врућина, затекао сам jедног национално освешћеног песника како у башти Коларца, пред невеликом али одабраном публиком, опсесивно говори о свом новом (књижевном) проjекту. Радило се о несвакидашњоj инициjативи спаjања земних остатака, након смрти раздвоjених брачних парова, пре свега Милоша Црњанског и његове супруге Виде, као и Васка Попе и његове супруге Хаше. Песник jе том приликом исприповедао о свом искуству силаска у заjедничке гробнице великана, те о плиновима коjи су га том приликом обузели, одузимаjући му, изгледа засвагда, моћ расуђивања.   Поред овог “песничког” проjекта, постоjи у Србиjи читав низ инициjатива започетих jош осамдесетих година (и раниjе), коjе су до данас углавном реализоване, а тичу се ексхумациjа и поновног

Врх СПЦ ниjе ништа предузео поводом годишњице папског насиља над Србима из Жумберка             „Питате ме о православљу? Свакако ме не питате о владикама, зар не? (…) Боjим се само jаловости jевреjске коjа се увукла у хришћанство, и улоге коjу би православље могло преузети у мутном, нашем времену: политичке „. Милош Црњански, 1926.   Шта слави „сестринскa Црквa“? Ових дана „сестринска“ нам „Црква у Хрвата“ слави 400-годишњицу такозване „Крижевачке униjе“, то jест почетак превођења на униjу с папом римским српских ускока са Жумберка и околине. Кардинал Јосип Бозанић, духовни лидер „Цркве у Хрвата“, учествовао jе у понедељак 28. маjа у служењу „архиjереjске литургиjе Светог Ивана

СРЕБРЕНИЦА, 6. ЈУНА /СРНА/ – У Сребреници ће сутра бити одржана Оснивачка скупштина Удружења потомака и поштовалаца добровољаца из ратова вођених од 1912. до 1918. године. Један од инициjатора формирања овог удружења Милош Николић рекао jе Срни да Инициjативни одбор за формирање удружења већ двиjе године прикупља податаке о потомцима, те да су се коначно створили услови да се одржи оснивачка скупштина и да удружење почне да дjелуjе.   Николић, чиjи jе отац Драго учествовао у пробоjу Солунског фронта, рекао jе да jе из бившег сребреничког среза, коjи jе обухватао општине Сребреницу, Скелане, Факовиће, Братунац и Кравицу, било више од 595 српских добровољаца.   Према његовим риjечима, ово удружење треба

Разбиjање (не распад СФРЈ) почео jе раних шездесетих година двадесетог века када jе почео процес преузимања све већих ингеренциjа (обима власти) од стране републичких бирократиjа и нациократиjа на уштрб савезне власти. У том циљу вођена jе у jавности харанга против СК Србиjе, извршена jе федерализациjа СКЈ тзв. националини кључ jе примењиван у избору свих политичких тела, па и чинова у ЈНА. Низ савезних институциjа jе укинуто, а пун успех jе постигнут доношењем Устава 1974/02/21. године. Када jе требало донети одлуку (март 1991.) да се СФРЈ брани, представници република и покраjина у Председништву СФРЈ то нису урадили. У домаћоj и страноj jавности олако се говори о распаду СФРЈ. То углавном чине

По много чему, Србиjа jе земља чуда. Нажалост, углавном у негативном смислу. Понекад jе неразумљива, и то не само странцима већ и нама. Део наше интелектуалне уметничке и политичке елите, почев од деведесетих година, користи сваку прилику да, уз легитимну политичку критику, наружи сопствени народ. Припадници овог, на срећу малоброjног интелектуалног соjа, не презаjу од наjтежих оптужби на рачун српског народа, при чему jе на удару све што чини његов идентитет и државотворни капацитет. У jавности се за ову поjаву одомаћио израз аутошовинизам. О феномену аутошовинизма и његовим историjским, културолошким и политичким коренима, о утицаjу коjи они што га заступаjу имаjу на српску политичку и културну сцену, за НСПМ говоре

„Књига jе монструозна“, „збирка скандалозних гнусоба“, „колекциjа измишљотина и обмана“, а „аутор jе гениjе зла“, „ратни хушкач и идеjни творац злочина“, „сиjач мржње“, „кобни отац нациjе“, „гњида од човjека“. По форми, садржаjу и нивоу ових квалификациjа коjе су обjављене последњих дана читалац ће лако препознати да се ради о сараjевским медиjима, о Добрици Ћосићу и књизи „Босански рат“ „Аваз“ и „Слободна Босна“ нису имали стрпљења да сачекаjу домаћу прошлонедељну промоциjу у препуноj Народноj библиотеци РС у Бањалуци, jер су већ били прокључали на ону претходну, инострану, у Београду. Ваљда као jош jедан израз већ помало комичног колективног уверења да им све невоље долазе из „агресорске“ Србиjе и да би, да