O stradanju dubrovačkih Srba od objave rata Srbiji 1914. u listu Dubrovnik :  „Još prije nego je zvanično rat bio objavljen, poduzela su se pojedinačna i skupa hapšenja svih iskrenih narodnih ljudi, koji su i  po svom društvenom položaju i po svom patriotskom radu uživali ugled u narodu. U progonima koje su vlasti proti njima preduzele uzeli su otvoreno i bez zazora učešća i loše sluge goreg gospodara, od kojih nam je pok. Austrija namrla priličan broj i koji i dan danas kukaju za njom i ponekad cijene da im se pruža prilika da obnove 1914 godinu.”  Pregaoci  iz  Dubrovnika  sprovedeni su  u tamnicu u Šibenik. Kao nosioci  velikosrpskog pokreta

Sokoli su se od ujedinjenja 1918. nalazili u sukobu sa hrvatskim separatistima i delom katoličke crkve.  Sa izdavanjem antisokolske poslanice katoličkog episkopata, donesene na konferenciji od 17 novembra 1932, i njezinim objavljivanjem putem štampe i čitanjem u katoličkim crkvama 8 januara 1933. došlo je do otvorenog sukoba.  U Izveštaju za 3 redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola 1933. ističe se: „Napadaj nas nije iznenadio, jer neraspoloženje sa strane katoličkog episkopata bilo nam je već i od pre  poznato i osećali smo ga na svakom koraku”. (1) Povodom antisokolske poslanice Izvršni odbor Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije, doneo je 16 januara 1933. u Beogradu „Izjavu Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije”. U njoj se ističe

Pre nekoliko godina, u jeku letnjih vrućina, zatekao sam jednog nacionalno osvešćenog pesnika kako u bašti Kolarca, pred nevelikom ali odabranom publikom, opsesivno govori o svom novom (književnom) projektu. Radilo se o nesvakidašnjoj inicijativi spajanja zemnih ostataka, nakon smrti razdvojenih bračnih parova, pre svega Miloša Crnjanskog i njegove supruge Vide, kao i Vaska Pope i njegove supruge Haše. Pesnik je tom prilikom ispripovedao o svom iskustvu silaska u zajedničke grobnice velikana, te o plinovima koji su ga tom prilikom obuzeli, oduzimajući mu, izgleda zasvagda, moć rasuđivanja.   Pored ovog “pesničkog” projekta, postoji u Srbiji čitav niz inicijativa započetih još osamdesetih godina (i ranije), koje su do danas uglavnom realizovane, a tiču se ekshumacija i ponovnog

Vrh SPC nije ništa preduzeo povodom godišnjice papskog nasilja nad Srbima iz Žumberka             „Pitate me o pravoslavlju? Svakako me ne pitate o vladikama, zar ne? (…) Bojim se samo jalovosti jevrejske koja se uvukla u hrišćanstvo, i uloge koju bi pravoslavlje moglo preuzeti u mutnom, našem vremenu: političke „. Miloš Crnjanski, 1926.   Šta slavi „sestrinska Crkva“? Ovih dana „sestrinska“ nam „Crkva u Hrvata“ slavi 400-godišnjicu takozvane „Križevačke unije“, to jest početak prevođenja na uniju s papom rimskim srpskih uskoka sa Žumberka i okoline. Kardinal Josip Bozanić, duhovni lider „Crkve u Hrvata“, učestvovao je u ponedeljak 28. maja u služenju „arhijerejske liturgije Svetog Ivana

SREBRENICA, 6. JUNA /SRNA/ – U Srebrenici će sutra biti održana Osnivačka skupština Udruženja potomaka i poštovalaca dobrovoljaca iz ratova vođenih od 1912. do 1918. godine. Jedan od inicijatora formiranja ovog udruženja Miloš Nikolić rekao je Srni da Inicijativni odbor za formiranje udruženja već dvije godine prikuplja podatake o potomcima, te da su se konačno stvorili uslovi da se održi osnivačka skupština i da udruženje počne da djeluje.   Nikolić, čiji je otac Drago učestvovao u proboju Solunskog fronta, rekao je da je iz bivšeg srebreničkog sreza, koji je obuhvatao opštine Srebrenicu, Skelane, Fakoviće, Bratunac i Kravicu, bilo više od 595 srpskih dobrovoljaca.   Prema njegovim riječima, ovo udruženje treba

Razbijanje (ne raspad SFRJ) počeo je ranih šezdesetih godina dvadesetog veka kada je počeo proces preuzimanja sve većih ingerencija (obima vlasti) od strane republičkih birokratija i naciokratija na uštrb savezne vlasti. U tom cilju vođena je u javnosti haranga protiv SK Srbije, izvršena je federalizacija SKJ tzv. nacionalini ključ je primenjivan u izboru svih političkih tela, pa i činova u JNA. Niz saveznih institucija je ukinuto, a pun uspeh je postignut donošenjem Ustava 1974/02/21. godine. Kada je trebalo doneti odluku (mart 1991.) da se SFRJ brani, predstavnici republika i pokrajina u Predsedništvu SFRJ to nisu uradili. U domaćoj i stranoj javnosti olako se govori o raspadu SFRJ. To uglavnom čine

Po mnogo čemu, Srbija je zemlja čuda. Nažalost, uglavnom u negativnom smislu. Ponekad je nerazumljiva, i to ne samo strancima već i nama. Deo naše intelektualne umetničke i političke elite, počev od devedesetih godina, koristi svaku priliku da, uz legitimnu političku kritiku, naruži sopstveni narod. Pripadnici ovog, na sreću malobrojnog intelektualnog soja, ne prezaju od najtežih optužbi na račun srpskog naroda, pri čemu je na udaru sve što čini njegov identitet i državotvorni kapacitet. U javnosti se za ovu pojavu odomaćio izraz autošovinizam. O fenomenu autošovinizma i njegovim istorijskim, kulturološkim i političkim korenima, o uticaju koji oni što ga zastupaju imaju na srpsku političku i kulturnu scenu, za NSPM govore

„Knjiga je monstruozna“, „zbirka skandaloznih gnusoba“, „kolekcija izmišljotina i obmana“, a „autor je genije zla“, „ratni huškač i idejni tvorac zločina“, „sijač mržnje“, „kobni otac nacije“, „gnjida od čovjeka“. Po formi, sadržaju i nivou ovih kvalifikacija koje su objavljene poslednjih dana čitalac će lako prepoznati da se radi o sarajevskim medijima, o Dobrici Ćosiću i knjizi „Bosanski rat“ „Avaz“ i „Slobodna Bosna“ nisu imali strpljenja da sačekaju domaću prošlonedeljnu promociju u prepunoj Narodnoj biblioteci RS u Banjaluci, jer su već bili proključali na onu prethodnu, inostranu, u Beogradu. Valjda kao još jedan izraz već pomalo komičnog kolektivnog uverenja da im sve nevolje dolaze iz „agresorske“ Srbije i da bi, da