Izveštaj sa predavanja o masakru u Srebrenici

Datum objave: petak, jun 29, 2012
Objavljeno u Podrinje
Veličina slova: A- A+

srebrenica-projekt.jpg

U organizaciji Beogradskog kulturnog kluba i Istorijskog projekta Srebrenica, 25. juna 2012, u prostorijama Zadužbine Zdravka V. Gojkovića održano je predavanje Stefana Karganovića o dešavanjima u Srebrenici i okolini tokom Građanskog rata u Bosni i Hercegovini (1992—1995).

Povod za održavanje predavanja je najavljeno objavljivanje knjige Srebrenica: Falsifikovanje istorije. Ovu knjigu koizdavački izdaju nedeljnik Pečat i Istorijski projekat Srebrenica a njenu okosnicu čine tekstovi izlaganja sa okruglog stola o masakru u Srebrenici održanog u Ruskom domu u Beogradu aprila 2012. godine. Predavanju je prisustvovalo četrdesetak posetilaca i s obzirom na kapacitete sale možemo reći da je bilo dobro posećeno.

Posle uvodne reči usledilo je izlaganje Stefana Karganovića, osnivača i predsednika holandske nevladine organizacije Istorijski projekat Srebrenice. Iako podstaknuto novoobjavljenom knjigom predavanje nije bilo ograničeno njenim sadržajem, niti je struktura predavanja pratila strukturu knjige već je dat pregled, po ključnim temama dešavanja u vezi sa masakrom u Srebrenici, njegovom kontekstu u okviru Građanskog rata u BiH i na kraju tretiranju masakra pred Međunarodim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju (dalje MKTBJ). Stefan Karganović nije propustio da naglasi važnost odgovornog sučeljavanja sa činjenicama o masakru u Srebrenici, za pomirenje i miran suživot različitih verskih i etničkih zajednica u Bosni i Hercegovini.

Pre nego što pređemo na sumarno izlaganje glavnih tema predavanja moramo da istaknemo nekoliko polaznih premisa: prvo, Stefan Karganović i Istorijski projekat Srebrenica ne negiraju da se u Srebrenici u julu 1995. desio zločin koji su počinile srpske snage po zauzeću ovog grada; stoga ne radi se ni o kakvoj negaciji zločina kao takvog nego se ističe da još uvek preovlađujući narativ o ovim događajima ne odgovara (ili se čak oštro suprostavlja) empirijski utvrdivim i proverljivim činjenicama; drugo, Karganović je do sada u nekoliko knjiga, velikom broju članaka ali i na ovom predavanju istakao kako se srebrenički slučaj načelno ne razlikuje od bilo kakve kriminaloške istrage pa se tako za svaki pojedinačni slučaj moraju prihvatiti i sprovesti najstroži istražni kriterijumi (od utvrđivanja identiteta preko preciznog i utemeljenog utvrđivanja načina, vremena i mesta pogibije); treće, Karganović smatra da srebrenički slučaj ne predstavlja nikakav zabran za kritičku analizu, promišljanje i reviziju stavova u skladu sa novodostupnim empirijskim nalazima (ili izostanku oakvih empirijskih nalaza koji bi pogodovali zvaničnom narativu); četvrto, Karganović smatra da je narativ o masakru u Srebrenici ideologizovan i politizovan i da je kao takav, potpuno neetički i bez trunke pijeteta prema stvarnim žrtvama zločina, stavljen u službu postizanja političkih ciljeva na spoljnem i unutrašnjem planu; peto, Karganović ističe da se srebrenički slučaj mora posmatrati holistički, što zači u kontekstu širih dešavanja i da je izdvajanje jednog kompleksa događaja a zanemarivanje drugih svesna zloupotreba i da se tako onemogućava realno sagledavanje i dešavanja u Srebrenici i ratnih dešavanja u celini. Kada se ove teze bez zle namere razmotre vidi se da je reč o pristupu koji žestoko osporava zloupotrebu žrtava i apeluje da se svi slučajevi precizno ispitaju, da se empirijski materijal nepristrasno obradi u skladu sa najvišim mogućim kriminološkim standardima i da se utvrdi u najvećoj mogućoj meri istina o događajima u Srebrenici, pre i tokom jula 1995. godine. Ovakav pristup može da šteti samo onima koji imaju posredne ili neposredne koristi od politizovanja Srebreničkog masakra.

Karganović se na samom početku predavanja osvrnuo na političku zloupotrebu narativa o Srebrenici – prema njegovim rečima ideja vodilja ovog narativa je nametanje kompleksa krivice srpskim državama i demobilizacija srpskih odbrambenih refleksa. Takođe, na širokom međunarodnom polju zvaničan narativ o Srebrenici ima za cilj da opravda agresivne intervencije prema suverenim državama, a sve sa navodnim ciljem da se izbegne nova Srebrenica. Na unutrašnjem, bosanskohercegovačkom planu, ovaj narativ treba da posluži kao konstitutivni element bošnjačke nacije, veliko zajedničko iskustvo koje se smešta u srž nacionalne  ideologije. Kako Karganović napominje problem sa ovakvom upotrebom Srebreničkog masakra je da se razvija nacionalna ideologija koja u svojoj osnovi sadrži strah i odbacivanje Drugog. U slučaju BiH gde tri naroda žive zajedno deleći jedan geografski prostor ovakva ideološka zloupotreba masakra u Srebrenici može da ima pogubne odnose u razvoju budućih odnosa između nacionalnih zajednica i da onemogući njihovo postavljanje na zdrave osnove. Karganović se zapitao da li će komšije biti spremne  da sednu na kafu jedni s drugima ako veruju, duboko i iracioalno, da druga strana ima genocidne namere prema njima ili njihovom narodu? Teško je zamisliti tako nešto. Zapravo, vekovni suživot, remećen neretko sukobima ali ispunjen i mirnom koegzistencijom, najbolji je dokaz da su genocidne intecije srpskog naroda plod fikcije.

Srebrenica, kako Karganović ističe, nije događaj koji se odigrao za tri dana u julu 1995. godine. Da bi se razumela tri julska dana potrebno je osvrnuti se i na prethode tri godine. Žrtve jedne zajednice ne mogu se izdvojiti i posmatrati izolovano od žrtava druge zajednice, jer između njih postoji uska uzročnoposledična veza. Zaštićena zona Srebrenica, suprotno postignutom dogovoru, nikada nije bila u potpunosti demilitarizovana pa je korišćena kao baza muslimanskih snaga koje su otuda vršile ispade i napade na srpska naselja oko Srebrenice, što je rezultiralo brojnim civilnim žrtvama. Presude Haškog tribunala koje za cilj imaju utvrđivanje obima zločina u Srebrenici i njegovu pravnu kvalifikaciju ne odgovaraju empirijski utvrđenim činjenicama.

Glavne rezultate svojih dosadašnjih istraživanja Karganović grupiše oko nekoliko tematskih celina: utvrđivanje uzroka smrti Bošnjaka u Srebrenici i isticanje često zlonamerno zanemarenih borbenih gubitaka u prikazivanju strukture tih gubitaka; analiza forenzičkog materijala Haškog tribunala radi utvrđivanja preciznog broja ekshumiranih tela i složene strukture žrtava po obrascu ranjavanja. Dva su glavna, kako Karganović ističe, uzroka stradanja Bošnjaka u i oko Srebrenice u julu 1995. godine: jedno su žrtve streljanja, a drugo su žrtve borbenih dejstava, pre svega u kolini 28. divizije Armije BiH. Naime, po srpskom napadu na Srebrenicu veliki broj vojno sposobnog muškog stanovništva, procenjuje se i preko 12.000, od toga 5.000 pod oružjem, povlačilo se od Srebrenice ka Tuzli. Prilikom tog povlačenja, kroz 60 kilometara teritorije pod srpskom kontrolom, ova kolona je trpela teške gubitke, što od minskih polja što u zasedama i direktnim borbenim sučeljavanjima – svi relevantni dostupni izvori broj stradalih u ovoj koloni procenjuju na najmanje 2.000 ljudi dok najviše procene idu i do 4.000 poginulih.  U skladu sa međunarodnim ratnim pravom, kolona u borbenom poretku koja izvršava vojni zadatak je legitiman vojni cilj i za poginule u toj koloni niko ne snosi krivičnu odgovornost.

Analiza forenzičkog materijala koji iznosi preko 30.000 stranica pokazala je da je struktura utvrdivih povreda na telima izuzetno kompleksna i raznovrsna što se ni u kom slučaju ne bi očekivalo da su svi poginuli bili žrtve streljanja. Broj ekshumiranih tela preko 16 godina od okončanja ratnih dejstava i dalje je daleko ispod brojke od 8.000 koja se stalno nekritički provlači kroz javni diskurs, a autopijski izveštaji pokazuju da je samo jedan deo lica poginuo nesumnjivo kao posledica streljanja (na šta ukazuju povezi preko očiju i ligature). Precizno, za 442 slučajeva (kod autopisjkih izveštaja Haškog tribunala neophodno je praviti distinkciju između slučaja i tela, jer slučaj može biti izveštaj i o samo jednoj ljudskoj kosti) utvrđeno je da imaju ligature ili poveze preko očiju i to su nasumnjivo žrtve streljanja, zatim je za 505 tela utvrđeno da su stradali od rana od metaka, koje mogu biti posledica streljanja, ali ne nužno – sasvim je prihvatljivo pretpostaviti da je jedan deo ovih ljudi stradao u borbenim dejstvima, kolika je srazmera između ova dva načina pogibije nemoguće je utvrditi. Kod 627 slučajeva pored rane od metka pronađeni su irazličiti metalni fragmenti koji potiču od drugih ubojnih sredstava (mine, granate) pa se sa izvesnošću može pretpostaviti da je ovde reč o stradalima u borbenim dejstvima. Za 411 slučajeva nemoguće je utvrditi uzrok smrti dok za 1583 slučajeva postoje samo delovi tela, a za 92,4 odsto slučajeva iz ove kategorije prema proceni forenzičara Tužilaštva Haškog tribunala nemoguće je utvrditi uzrok smrti – ova činjenica izuzetno je značajna jer  bez nedvosmisleno utvrđenog uzroka smrti ne može biti krivične odgovornosti. Na osnovu poređenja brojnog stanja stanovnišva u enklavi Srebrenica iz jula 1995. godine i broja izbeglica iz Srebrenice koje su evidentirale Ujedinjene nacije i Svetska zdrastvena organizacija do 4. avgusta 1995. godine utvrđuje se da je moglo biti najviše 4.500 žrtava, sumarno u borbenim dejstvima i streljanjima. Iako su konačni rezultati još uvek preuranjeni može se sa sigurnošću konstatovati činjenica da su dešavanja u Srebrenici u julu 1995. godine bila višestruko kompleksna, i da se utvrdiva forenzička slika ni u grubim crtama ne slaže sa zvanično osveštenim narativom.

U zaključnom delu predavanja Karganović je istakao kako ponavljanje politički poželjne verzije događaja ne može da tu verziju pretvori u empirijsku realnost, niti u pravosudno utvrđene činjenice. U kojoj meri rad Haškog tribunala protivureči osnovnim metodološkim pretpostavkama istražnog postupka najbolje svedoči sledeći primer: u presudi u predmetu Popović veće Haškog tribunala tvrdi da je identifikovalo na osnovu DNK nalaza 5.336 lica streljanih posle zauzimanja Srebrenice. Zapravo, na osnovu DNK nije moguće utvrditi uzrok smrti (osim ako nije reč o fatalnom genetskom poremećaju što ovde svakako nije slučaj već se tvrdi da je reč o streljanju), kao ni vreme smrti (posle zauzimanja Srebrenice). Dodatan problem ovih DNK analiza, pored njihovog neutemeljenog metodološkog precenjivanja, je i nepredusretljivost institucije koja vrši ove analize a koja nije spremna da uzorke učini dostupne drugoj strani ili nekom nepristrasnom telu. Veće Haškog tribunala takođe ne objavljuje spisak idenifikovanih žrtava što takođe onemogućava objektivnu verifikaciju i kritičku analizu takvog spiska – jednom rečju onome što objavi Veće Haškog tribunala mora se verovati na reč jer je svaka kritika načelno i praktično onemogućena.

Sagledavanjem događaja u Srebrenici iz šire perspektive dešavanja u tom kraju tokom čitavog rata vodiće ka tome da se žrtve jedne zajednice ne postavljaju kao privilegovane u odnosu na žrtve druge zajednice. Samo svest o zajedničkoj patnji, može ove dve zajednice da vodi ka katarzičnom moralnom pročišćenju, opraštanju, prihvatanju i što je najvažnije mirnom i prosperitetnom zajedničkom suživotu. Shvatanje da je patnja zajednička i moralna osuda zločina svih zaraćenih strana najbolja je garancija da ljudi neće dozvoliti da se slični događaji ikada u budućnosti ponove. Karganović je u zaključnom delu predavanja takođe naglasio da zvaniča verzija događaja u Srebrenici, koja ima malo veze sa empirijskom stvarnošću, ne sme postati obavezujuća norma mišljenja, pozivajući se na reči Aleksandra Solženjicina ne žitь po lьži.

Na kraju moramo da se osvrnemo i na druge elemente predavanja, osim glavnog toka izlaganja. Na samom početku, svi posetioci su na poklon dobili najavljenu knjigu Srebrenica: Falsifikovanje istorije i Srebrenica: dekonstrukcija jednog virtuelnog genocida. Možemo konstatovati da su slušaoci bili vema zainteresovani za temu predavanja, pa je nakon glavvnog dela usledila kraća diskusija sa nizom pitanja koja su pružila priliku Karganoviću da baci svetlo na neke sitnije detalje iz kompleksa masakra u Srebrenici. Na kraju, zahvaljujemo se svim posetiocima kao i gospodinu Zdravku Gojkoviću koji je ljubazno ustupio prostorije svoje zadužbine za održavanje ovog predavanja.

Autor: Miloš Milojević

Beogradski kulturni klub
Datum: jun 2012.

 

Srebrenica falsifikovanje istorije

Acrobat PDF dokument

 

SREBRENICA
HISTORICAL PROJECT

Postbus 90471,

2509LL

Den Haag, The Netherlands

+31 64 878 09078  (Holland)

+381 64 403 3612  (Serbia)

E-mail: srebrenica.historical.project@gmail.com

Web
site: www.srebrenica-project.com

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top