Се­ћа­ње на То­пов­ске шу­пе не­ста­ло, ло­гор за­бо­ра­вљен

Укра­де­на спо­мен-пло­ча по­ста­вље­на 2005. го­ди­не про­на­ђе­на је, али још ни­је по­ста­вље­на. – Не­ма­ром над­ле­жних пр­ви за­твор за Је­вре­је де­це­ни­ја­ма за­пу­штен

Је­дан зид – јед­на стра­шна успо­ме­на. По­там­нео од сун­ца и ки­ше и об­ра­стао у ши­бље, по­след­њи је бра­ник се­ћа­ња на жи­во­те и стра­да­ње не­ко­ли­ко хи­ља­да љу­ди ко­је је там­ни­чио. А го­то­во да ни­ко и не зна шта он озна­ча­ва. На Ауто­ко­ман­ди, у згра­да­ма по­ред Та­ба­но­вач­ке ули­це не­ма ни­ка­квог обе­леж­ја да је на овом ме­сту био пр­ви ло­гор за Је­вре­је у Ср­би­ји – То­пов­ске шу­пе. Скром­на пло­ча на овом зи­ду, са не­ко­ли­ко ис­пи­са­них ре­чи, је­ди­но све­до­чан­ство о зна­ча­ју обје­ка­та у ко­јем су осим Је­вре­ја сме­шта­ни и Ро­ми, ле­тос је укра­де­на. Ни­ко се ни­је се­тио да је за­ме­ни и да пар­че зе­мље на ко­ји­ма су осим зи­да и још две ба­ра­ке, до­стој­но обе­ле­жи. Као да су сви ди­гли ру­ке и ову пар­це­лу, на ко­јој су пре 76 го­ди­на ис­пи­са­не нај­ту­жни­је стра­ни­це на­ше исто­ри­је, оста­ви­ли за­бо­ра­ву.

То и не чу­ди, бу­ду­ћи да су над­ле­жни у овом слу­ча­ју за­ка­за­ли. То­пов­ских шу­па се­ти­ли су се от­при­ли­ке у исто вре­ме ка­да је Ми­ро­слав Ми­шко­вић, вла­сник „Дел­те”, 2005. го­ди­не обе­ло­да­нио да ће на овом про­сто­ру гра­ди­ти нај­ве­ћи тр­жни цен­тар на Бал­ка­ну, и он­да град­ским сред­стви­ма уре­ди­ли део пла­ца.

– На про­сто­ру не­ка­да­шњег ло­го­ра оста­ла су очу­ва­на два јед­но­спрат­на објек­та у ко­ји­ма су би­ли сме­ште­ни за­тво­ре­ни­ци, као и про­стор из­ме­ђу њих где су за­ро­бље­ни­ци му­че­ни и ве­ша­ни. У не­по­сред­ној бли­зи­ни, по­диг­ну­то је спо­мен-обе­леж­је жр­тва­ма ло­го­ра. Са­чу­ва­ни објек­ти и уре­ђен спо­мен-парк да­нас све­до­че о жр­тва­ма ге­но­ци­да и стра­да­њу је­вреј­ског и ром­ског ста­нов­ни­штва Бе­о­гра­да у Дру­гом свет­ском ра­ту – об­ја­шња­ва­ју у Ми­ни­стар­ству за рад, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња.

Али, ка­да је на­ша еки­па об­и­шла То­пов­ске шу­пе, парк нам је по­све­до­чио је­ди­но о не­ма­ру. Објек­ти не­за­у­ста­вљи­во про­па­да­ју, а уре­ђен је са­мо при­лаз и ру­жич­њак у цен­трал­ном де­лу. Од­мах по­ред је не­у­слов­но на­се­ље, а ме­мо­ри­јал­ни зид све ви­ше об­ра­ста у ши­бљак. Пло­ча, ко­ју је по­ли­ци­ја про­на­шла и вра­ти­ла Је­вреј­ској оп­шти­ни Бе­о­град, још ни­је по­ста­вље­на, па и не чу­ди за­што љу­ди ко­је смо сре­ли у бли­зи­ни овог ме­ста, „пој­ма не­ма­ју” да је на за­пу­ште­ној пар­це­ли не­ка­да био ло­гор.

– За вре­ме со­ци­ја­ли­стич­ке Ју­го­сла­ви­је по­сто­ја­ла је зва­нич­на по­ли­ти­ка се­ћа­ња. Во­ди­ло се ра­чу­на о ме­сти­ма на ко­ји­ма су стра­да­ли бор­ци, а по­сле то­га фо­кус се пре­ба­цу­је на срп­ске жр­тве. То­пов­ске шу­пе оста­ју на мар­ги­ни јер у њи­ма ни­су стра­да­ли ни бор­ци, ни ан­ти­фа­ши­сти, ни Ср­би – сма­тра Ми­ло­ван Пи­са­ри, из Цен­тра за ис­тра­жи­ва­ње и еду­ка­ци­ју о Хо­ло­ка­у­сту, и апе­лу­је да ово ме­сто про­гла­си кул­тур­ним до­бром у ко­ме би се учи­ло о Хо­ло­ка­у­сту, али и на­стан­ку на­ци­зма и фа­ши­зма.

Исто­ри­чар Ми­лан Ко­ља­нин ка­же да се ни­смо по­ка­за­ли ни ка­да је реч о Ста­ром сај­ми­шту ко­је је де­це­ни­ја­ма та­во­ри­ло за­пу­ште­но и за­бо­ра­вље­но.

– Због зна­ча­ја То­пов­ских шу­па као ме­ста на ко­ме је не­ка­да био Је­вреј­ски про­ла­зни ло­гор и исто­вре­ме­но и про­стор у ко­ме су би­ле срп­ске из­бе­гли­це из НДХ, објек­те мо­ра­мо са­чу­ва­ти. Др­жа­ва тре­ба да бри­не о то­ме да не­гу­је кул­ту­ру се­ћа­ња, и ка­да Сај­ми­ште ко­нач­но по­ста­не ме­мо­ри­јал­ни ком­плекс, мо­ра­ло би да бу­де цен­тар мре­же ме­мо­ри­ја­ла у ко­ји би сва­ка­ко би­ле укљу­че­не и То­пов­ске шу­пе – ис­ти­че Ко­ља­нин.

И но­вом ин­ве­сти­то­ру ста­ло је да овај про­стор бу­де обе­ле­жен ка­ко тре­ба. Ми­шко­ви­ће­ви не­и­ма­ри на те­рен не из­ла­зе ни по­сле 10 го­ди­на, али у „Дел­ти” твр­де да ком­па­ни­ја ни­је од­у­ста­ла од на­ме­ре да гра­ди шо­пинг-мол „Дел­та пла­нет” на 200.000 ква­дра­та, али и да очу­ва се­ћа­ње на стра­дал­ни­ке из То­пов­ских шу­па. Је­дан обје­кат ком­плек­са на­ла­зи се на обо­ду њи­хо­ве пар­це­ле а, ка­ко ис­ти­чу, на до­стој­ном обе­ле­жа­ва­њу ме­ста не­ка­да­шњег са­бир­ног ло­го­ра ова фир­ма ра­ди још од ка­ко је по­че­ла да раз­ми­шља о по­ди­за­њу тр­жног цен­тра.

– Овај део ло­ка­ци­је ду­го је био за­пу­штен и да­ле­ко од оног пи­је­те­та ко­ји за­слу­жу­ју не­ду­жне на­ци­стич­ке жр­тве. Ми ак­тив­но раз­го­ва­ра­мо са свим пред­став­ни­ци­ма је­вреј­ске за­јед­ни­це у Ср­би­ји и тра­жи­мо ре­ше­ње да То­пов­ске шу­пе до­би­ју аде­кват­но спо­мен-обе­леж­је – ка­жу у „Дел­ти” и ис­ти­чу да по­др­шку про­јек­ту да­је и ар­хи­тек­та Ами Мур ко­ји је Је­вре­јин, па се са по­себ­ном па­жњом и емо­ци­јом по­све­тио идеј­ном ре­ше­њу овог де­ла ком­плек­са.

Да је са­да­шња си­ту­а­ци­ја не­при­хва­тљи­ва ми­сли и Ха­рис Дајч, ко­ор­ди­на­тор рад­не гру­пе за Ста­ро сај­ми­ште, ко­ји под­се­ћа да Је­вреј­ска оп­шти­на Бе­о­град сва­ки Ме­ђу­на­род­ни дан Хо­ло­ка­у­ста обе­ле­жа­ва и на ло­ка­ли­те­ту То­пов­ских шу­па. За ово ста­ње, пре­ма ње­го­вим ре­чи­ма, кри­ва је де­це­ниј­ска успа­ва­ност и нео­д­го­вор­ност свих стра­на укљу­че­них у евен­ту­ал­ну ме­мо­ри­ја­ли­за­ци­ју То­пов­ских шу­па.

– Са­вре­ме­ни спо­мен-парк, ко­ји би био из­гра­ђен уз све стан­дар­де ко­је ин­сти­ту­ци­је овог ти­па мо­ра­ју да са­др­же, био  би аде­кват­но ре­ше­ње. То је огро­ман иза­зов и са­мо уз за­јед­нич­ки рад свих, од­но­сно Са­ве­за је­вреј­ских оп­шти­на Ср­би­је, Је­вреј­ске оп­шти­не Бе­о­град, вла­сни­ка зе­мљи­шта и др­жав­них уста­но­ва ко­је је­ди­не има­ју нео­п­ход­ну струч­ну екс­пер­ти­зу, и во­де­ћих свет­ских ме­мо­ри­ја­ла, мо­гу­ће је до­би­ти ре­ше­ње ко­јим би би­ли за­до­вољ­ни чла­но­ви на­ше за­јед­ни­це и су­гра­ђа­ни. То би нам омо­гу­ћи­ло да оста­ви­мо ка­мен­чић за по­би­је­не по­сле ви­ше од 70 го­ди­на че­ка­ња – ис­ти­че Дајч.

Нај­ва­жни­је пи­та­ње за ње­га је­сте ка­ко ће из­гле­да­ти бу­ду­ћи спо­ме­ник.

– Уко­ли­ко бу­де по­диг­ну­то на са­вре­мен на­чин, то спо­мен-обе­леж­је мо­же би­ти при­ли­ка за еду­ка­ци­ју на­ших су­гра­ђа­на. Не­го­ва­ње за­бо­ра­ва је ду­го тра­ја­ло и ва­жно нам је да гра­ђа­ни мо­гу да са­зна­ју шта се ту до­го­ди­ло. Ни­је Бе­о­град, ни Ср­би­ја, по­себ­на по та­квом за­бо­ра­ву, то је ка­рак­те­ри­стич­но за Ис­точ­ну Евро­пу – до­да­је Дајч.

За­шти­та за­во­да

За би­ло ко­ју ин­тер­вен­ци­ју на про­сто­ру То­пов­ских шу­па ин­ве­сти­тор ће мо­ра­ти да се обра­ти град­ском За­во­ду за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, по­што ком­плекс ужи­ва та­ко­зва­ну прет­ход­ну за­шти­ту.

– За град­њу на про­сто­ру на Ауто­ко­ман­ди обра­тио нам се Се­кре­та­ри­јат за ур­ба­ни­зам и гра­ђе­вин­ске по­сло­ве са зах­те­вом за из­да­ва­ње ло­ка­циј­ских усло­ва за из­град­њу тр­го­вин­ског објек­та, шо­пинг мо­ла – ка­жу у град­ском За­во­ду за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре.

У Ми­ни­стар­ству за рад, бо­рач­ка и со­ци­јал­на пи­та­ња пре­ци­зи­ра­ју да ин­ве­сти­тор по­себ­ну па­жњу мо­ра да усме­ри на очу­ва­ње по­сто­је­ћих обје­ка­та и спо­мен-пар­ка са пло­чом, а да је на пре­о­ста­лом про­сто­ру до­зво­ље­но по­ди­за­ње но­вих згра­да.

– Ка­ко би се очу­ва­ле спо­ме­нич­ке вред­но­сти про­сто­ра, гра­ђе­вин­ску ли­ни­ју но­вог објек­та тре­ба пла­ни­ра­ти на ми­ни­мал­ној уда­ље­но­сти од пет ме­та­ра од по­сто­је­ћих обје­ка­та ло­го­ра То­пов­ске шу­пе и спо­мен-пар­ка – ис­ти­чу у овом ми­ни­стар­ству.

„Ре­зер­во­ар та­ла­ца” за стре­ља­ње

Ло­гор То­пов­ске шу­пе на­стао је на про­сто­ру не­ка­да­шњег вој­ног ком­плек­са „Ло­гор кра­ље­ви­ћа Ан­дре­ја” и за не­ко­ли­ко ме­се­ци ко­ли­ко је ра­дио кроз ње­га је про­шло око 5.000 Је­вре­ја и од 1.000 до 1.500 Ро­ма, об­ја­шња­ва исто­ри­чар Ми­лан Ко­ља­нин. Би­ло је то, ка­ко на­во­ди, ка­да су фолк­сдој­че­ри из Ба­на­та про­те­ра­ли Је­вре­је на те­ри­то­ри­ју Бе­о­гра­да, а за­тим из­да­ли на­ред­бу да из је­вреј­ских уста­но­ва, си­на­го­ге и при­ват­них ку­ћа бу­ду ин­тер­ни­ра­ни у ове објек­те. У по­чет­ку, за­ро­бље­ни­ци су одав­де сла­ти на при­нуд­ни рад, али су он­да по­ста­ли „ре­зер­во­ар та­ла­ца” на ко­ји­ма су спро­во­ђе­не нај­стра­шни­је ка­зне.

– Са рас­плам­са­ва­њем устан­ка 1941. го­ди­не, на­ци­сти уво­де ме­ре стре­ља­ња та­ла­ца у раз­ме­ри 100 за јед­ног уби­је­ног, и 50 за јед­ног ра­ње­ног вој­ни­ка. Ка­зне­на екс­пе­ди­ци­ја се за­о­штра­ва, кре­ћу ма­сов­на ин­тер­ни­ра­ња у ло­го­ре и ма­сов­ни зло­чи­ни. Је­вре­је и Ро­ме из То­пов­ских шу­па ша­љу на стре­ља­ње у Ја­бу­ку код Пан­че­ва, Де­ли­блат­ску пе­шча­ру… – ис­ти­че Ко­ља­нин. Пре­о­ста­ли за­тво­ре­ни­ци зло­гла­сних обје­ка­та уче­ству­ју на адап­та­ци­ји Сај­ми­шта у ко­је су ка­сни­је и са­ми од­ве­де­ни.

Не­ма по­да­та­ка, ка­же Ми­ло­ван Пи­са­ри, да су љу­ди стре­ља­ни баш на овом про­сто­ру на Ауто­ко­ман­ди, иако су, до­да­је, за­бе­ле­же­ни слу­ча­је­ви да су два Је­вре­ја по­ку­ша­ла да по­бег­ну па су их обе­си­ли на про­сто­ру из­ме­ђу шу­па.

Аутор: Ана Вуковић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

За стратиште Јабука 14 милиона | Јадовно 1941.

Масовна гробница и код манастира у Раковици | Јадовно 1941.

Пола милиона Срба радило у логорима | Јадовно 1941.

У Србији лоцирано 12 губилишта | Јадовно 1941.

Пицерија у згради нацистичког логора! | Јадовно 1941.