СДП – највећи пораз Срба у Хрватској!

Када смо у ноћи избора чули прве званичне резултате било је јасно да СДП, омиљена странка Срба у Хрватској (не зна се зашто и због чега је то тако), по други пут у годину дана мора у опозиционе клупе. Само највећи заљубљеници у лик и дело Зорана Милановића надају су се да би он могао да остане председник СДП-а и након наредних унутарстраначких избора.

Пише: Богдан Пантић

Међутим, све наде тог малог броја људи су распршене, а народ у Хрватској, али и у региону, без обзира на националну припадност, био је задовољан, када је Зоран Милановић следећег дана објавио да се неће кандидовати на следећим изборима за председника СДП-а.

У СДП-у су већ многи најавили кандидатуре за председника странке, али пустимо наследника Савеза комуниста Хрватске да пролази кроз своју катарзу (ништа друго његови представници нису ни залужили) и посветимо се једном другом феномену у вези са том странком.

Још на самим почецима модерне хрватске државе, односно на првим вишестраначким изборима у Хрватској, већина Срба је својим гласањем показала да је за очување Југославије (нећемо рећи да су били Југословени, јер нису сви ти Срби били понесени емоцијама, било је ту и много рационалних људи који су знали да Срби будућност у Хрватској имају искључиво ако је она део Југославије, а како је тадашњи СКХ-СДП био наследник Савеза комуниста Југославије, логично је било да су од њега очекивали да ће се борити за очување заједничке државе).

Тако је на првим вишестраначким изборима у Хрватској 1990. године на листи СКХ-СДП (Савез комуниста Хрватске – Савез демократских промена), из које ће касније настати СДП Хрватске на челу са Ивицом Рачаном, изабрано чак 24 посланика српске националности, док је Српска демократска странка Јована Рашковића освојила свега пет саборских мандата. Ивица Рачан је препустио власт ХДЗ-у, статирајући наредних десет година на политичкој сцени у Хрватској, заборављајући жељу великог дела својих гласача, већином Срба, да Југославија опстане, у овом или оном облику.

Морамо бити искрени и рећи да СДП у последњој деценији 20. века као опозициона странка и није много тога могла да уради за Србе у Хрватској, што због чињенице да је рат био у току, где је већина Срба била на једној, а већина Хрвата на другој страни фронта, што због изразито шовинистичке политике, коју је владајући ХДЗ и након завршетка рата, све до смрти његовог председника Фрање Туђмана спроводио.

Постоје Срби који су се тих година, поготово у градским срединама попут Ријеке или Загреба прикључили СДП-у, па су тако спасили живу главу, јер су се њихове страначке колеге Хрвати заузеле за њих или их чак укључиле у бранитељске јединице (према различитим подацима између 2.000 и 10.000 Срба је на крају рата имало бранитељски статус), али то није био допринос СДП-а и његове политике, већ часних појединаца Хрвата из редова те странке.

Када је Ивица Рачан јануара 2000. године постао премијер Хрватске започео је једини прави талас повратка Срба у Хрватску, али тај повратак се није заснивао на систематском раду Владе Хрватске под СДП-ом, већ пре свега на жељи старије српске популације да се врати на своја имања и своје домове, да ту умре и буде сахрањена поред гробова својих предака. Вратило се и нешто младих, али у укупном броју повратника они нису прелазили трећину повратничке популације, у најбољем случају.

Понесени радошћу што им се обнављају куће и што су добили по пет оваца или једну краву да занове своје пољопривредна домаћинства у руралним срединама, или што више нису морали да се потуцају по избегличким колективним центрима у матици, већ су поново имали свој кров над главом, Срби углавном нису размишљали какав ће им бити живот у наредних десетак, петнаестак година. А тај је живот, са тек понеким ретким периодом стабилности, био пун мука, немаштине, проблема, дискриминације, стигматизације…

Никад више СДП!

Пуних осам година било је потребно СДП-у, предвођен Зораном Милановићем, да поново освоји власт у Хрватској. Око њега се тада био окупио и немали број Срба, којима је била дража грађанска, социјалдемократска странка, него нека од странака са српским националним предзнаком.

Њихово легитимно право је било да изаберу да се у Хрватској, заједно за припадницима већинског народа, боре за права грађана, а не Срба, али је срамотно то што су били заборавили да ураде нешто и за српске средине у Хрватској или за српске заједнице у већинским хрватским срединама, поготово у градовима као што су Ријека, Сплит, Загреб, Осијек.

Када се саберу све корисне ствари које су сви званичници те генерације СДП-а, било Хрвати, било Срби, урадили за српску заједницу оне се не могу набројати ни на прсте једне руке.

Бивши министар унутрашњих послова Ранко Остојић се хвалио код Александра Станковића у емисији „Недељом у 2“ да је помагао повратак у Доњи Лапац одмах након краја рата (дакле у време када није био министар), а од министра државне управе Арсена Баука Срби у истом том Доњем Лапцу су добили ћириличне табле на улазу у то место. Табле у Вуковару није успео да им обезбеди. И то би било све што је СДП учинио за српску заједницу.

Нећемо улазити у то што СДП није успео да створи уређено и развијено друштво са једнаким шансама за све, где би Срби пре свега економски могли да напредују, јер се тај неуспех осетио и код већинског, хрватског народа.

Међутим, дугачка је листа онога што СДП није урадио, а могао је или директним радом Владе Републике Хрватске или утицајем на жупаније, градове и општине у чијим се рукама налазила надлежност за решавање неких проблема.

Његови челници нису решили проблем регистрације српских школа на истоку Хрватске и нису помогли да оне буду отворене и у неким другим местима у Хрватској, попут Кистања, Крњака, Бискупије, Срба, Доњег Лапца, Војнића, Удбине, Двора, Книна, у свим оним местима где је за то постојала шанса (постоји и данас); нису решили станарска права избеглих Срба; нису решили питања водовода, канализације и електрификације у многим повратничким срединама (док се многи хвале да је Тесла рођен на територији данашње Хрватске); нису са Митрополијом загребачком-љубљанском и другим помесним епархијама СПЦ направили јасан план обнове православних светиња широм Хрватске; нису омогућили повратницима добијање бесповратних средстава или кредита са ниском каматом за покретање малог и средњег обрта или пољопривредне производње у њиховим срединама; нису омогућили постављање ћириличних табли у места где Срба има више од 33 одсто (не само табле на улазе и излазе у та места, него и табле са називима улица и на зграде државних служби у тим срединама); нису убрзали рад на проналаску и идентификовању несталих Срба у рату од 1991. о 1995. године; нису покренули или обновили истраге о злочинима над Србима у истом рату…

Где су за српски народ у Хрватској били Миланка Опачић, Ненад Стазић, Жељко Јовановић, Рајко Остојић и многи други из СДП-а у те четири године Милановићеве власти и даље је велика непознаница. Зато су Срби били ту 2015. године за СДП на изборима.

Према неким подацима, око 60.000 на попису декларисаних Срба је на изборима 2015. године гласало за СДП. Једино што су од Зорана Милановића у наредних годину дана добили, а нису могли много да добију јер је био у опозицији, било је да су „шака јада“ од народа којег нема ни десет милиона.

Истину Зоран збори. Када се сви Срби на целом Балкану саберу има их једва око 8.000.000, у страшној су дефанзиви, политичкој, економској, државној, демографској, али чини се да Милановићев четворогодишњи мандат на месту премијера Хрватске није ништа помогао хрватском народу да барем по бројности смањи заостатак за том „шаком јада“, него се Хрватска за то време, од Осијека и Вуковара, до Загреба и Вараждина, од Пуле и Ријеке, до Дубровника и Пељешца, празнила великом брзином, што због већег морталитета од наталитета, што због одласка, пре свега младих људи на Запад у потрази за достојанственим животом.

Нећемо рећи да је та срамна изјава Зорана Милановића утицала на то да изгуби изборе, нема Срба 12 одсто у Хрватској као давне 1990. године, па да заиста могу битније да утичу на коначне резултате избора, али је сигурно један број од оних 60.000 Срба из 2015. године, који су гласали за СПД, одлучио или да остане код куће и бојкотује изборе или да подршку да некој другој странци, на пример истом оном ХДЗ-у који због деведесетих година не памти по добром.

Оно што српске политичке странке у Хрватској, а будимо реални, то су једино Самостална демократска српска странка и Демократски савез Срба, треба да брине, јесте то што се број гласача за посланике из редова српске заједнице на мањинској листи није драстично повећао.

Године 2015. од 129.683 уписаних бирача српске националности, гласању за српске посланике је приступило њих 19.021, а само годину дана касније од 138.539 гласача Срба, гласању је приступило њих 19.561. Истина, број Срба који су изашли на изборе и тражили да гласају на листи за мањинске посланике се повећао за 540, али тај пораст је готово на нивоу статистичке грешке.

Истина је да је и након 20 година од краја рата многе Србе страх да се изјасне као Срби, поготово на бирачким местима, а још више на бирачким местима у великим срединама. Напросто, Срби су у очима већинског дела хрватског народа и даље агресори, а неретко и кривци за све оно лоше што се у Хрватској дешава, иако са тиме немају ама баш никаве везе. Зато је разумљиво што бројни Срби на изборима за Сабор узимају већински, а не мањински листић.

На решавању тог проблема, којим се српски политичари у Хрватској нису много бавили у последњих петнаестак година, требало би да раде све српске политичке опције и невладине организације које се боре за људска и мањинска права, тако да или да охрабрују Србе да гласају за своје представнике на мањинским листама, или да раде на промени изборног законодавства тако да се представницима националних мањина омогући онакво гласање какво они сматрају да им највише одговара.

На пролеће 2017. године у Хрватској ће бити одржани локални избори. На бирачким местима неће бити изјашњавања да ли се гласа за већинску или мањинску листу, на њима ће Срби гласати за своје комшије сународнике слободно, тако да нико неће знати који ће број и чије ће име иза паравана да заокруже.

Локални избори су нова шанса за српске политичаре да уђу међу народ и да сазнају који су то свакодневни проблеми који муче њихове сународнике и да, уз реалан план како да те проблеме реше, добију њихово поверење на тим изборима, небитно је да ли су у питању представници СДСС-а, ДСС-а, неке друге српске странке или независних листа које ће чинити Срби. Оно што је битно је да се на тим изборима Срби коначно ослободе страха и да гласају за српске странке, као и да се ослободе двоиподеценијске лоше навике да на изборима заокружују СДП, који скоро ништа добро за њих у том периоду није урадио.

Извор: Српски народни форум