fbpx
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Сазнајем, послије подне почињу хапшења Срба

Боса брише салветом руке и трчи телефону. Тек што је дигла слушалицу, једном руком ми маше да дођем, а другом пружа слушалицу. Претпостављам да је Милан и узбуђено се јављам. „Чуј, имам информацију да ће у Дарувару послије подне почети хапшење. Ја сам међу првима. За Грубишно не знам. Немој се ту више задржавати, а даље како знаш“, рече он кратко. „Хоћеш ли Босу“, питам. „Дај је“, рече и они наставише кратак разговор. Призивам Милену и дохватам моју вјетровку. „Одмах одлазимо, овдје ће хапсити, узимај ствари и излази“, брзо јој кажем. Боса је сва ван себе, зауставља нас на ручку и истовремено се поздравља са Миленом. Отворила је капију и ми одосмо.

„Вози према Грубишном. Успут ћемо се договорити за даље“, кажем и упућујем је кроз споредне улице и поред старе гимназије, дворца. Изашли смо на главну цесту. „Вози нормално. Кад прођемо контролу у Зденцима, онда ћемо се даље договорити. У Грубишном, тамо гдје је некад била пруга, требала би мало успорити, али не нападно. Ја ћу добро проматрати што се догађа. Твоје је да пажљиво возиш неких педесет на сат. Пролазимо мимо куће даље. Ако запазим било што сумњиво, казат ћу. Вози даље и ненападно повећавај брзину. Ако је све у реду, казат ћу ти да се припремиш за окретање. Кад дођемо пред кућу, прођи мост. Стани мало ниже од њега, поред грабе. Ти нећеш излазити из кола“, дајем јој инструкције. Улазимо међу рибњаке и ускоро видимо повелику групу зенговаца на крижању код „Зденке“. „Реци им да сам ти брат. Спавали смо у Дарувару. Сад идемо код Голштајнових на ручак, па у Загреб“, говорим јој.

Зауставили су нас, прегледали прометне документе и све је прошло у реду. „Да наставим, ја ћу изаћи из кола, отворити капију и гаражу и извести кола. Кад затворим капију, крећемо одмах – ти за Загреб, а ја за Дарувар“, кратко кажем. Пролазимо крижање. Има доста зенги и цивила испред хотела, па код Мађерића и Бенка. Ето нас код бивше пруге. Понављам лекцију: „Возимо педесетак на сат. Нема ништа сумњиво око куће. ’Ајде горе до окуке па се спреми за окретање“. Окренемо на мосту код Ринглове баште, идемо натраг и станемо ниже моста. Улазим у двориште па у гаражу. Упалим кола да раде у леру, а за то вријеме покупим бријаћи прибор. „Панду“ извезем ван, закључавам гаражу и видим Секу како иде преко баште к мени. Приђем плоту и кажем јој да идем за Бањалуку, али да никоме ништа не говори до сутра. Излазим на мост, затварам капију. Сека плаче. Милена изашла из кола. Поздрављамо се, не сјећам се да ли сам је пољубио. Ја крећем први. На крижању у Зденцима избројим дванаест зенги од којих се ускоро тројица подигоше и уперише аутоматске пушке. Један ми са прометном таблицом наређује да скренем према Томиславу. Тражи исправе, нешто тражи по некаквом списку, а онда пита куда идем. „Идем на пецање у каналима између рибњака. Имам дозволу од директора Војте“, кажем и показујем му ту дозволу. „Ако се овај облак истресе, онда ћу отићи Војти на каву“, причам ја. „Отворите пртљажник. Шта то имате у ташки“, пита. „То је алат“, кажем. Отварам ташкицу. Он лупка по страницама пртљажника, а ја спазим групу радника покрај ограде „Зденке“, ваљда имају паузу. Видим и једног младог ловца па му машем и он се смије и одмахује. „Можете ићи“, рече зенга и ја сав сретан сједам у кола.

Полако прођем бензинску станицу и тамо негдје од Коудјелине куће почињем да силујем моју „панду“. Јури она, прелијеће све оне мостове и трећом се пење уз Кончанички бријег. Предбацујем си оно махање младом ловцу, јер се присјећам више прича да су му дјед и отац били некакви усташки активисти, или чак усташе. Само да је довикнуо зенгама и показао укрштене руке, одох ја „богу на вечеру“. На улазу у Дарувар напунио сам резервоар горивом. Пролазим кроз град. Нигдје ни милиције ни полиције. Тако долазим и до Пакраца. Нигдје нитко не зауставља. Никаквих информација немам. Да свраћам у Кусоње, на истом сам. Гајим наду да ће ме ипак негдје пресрести ти „српски терористи“, „четници“, „србокомунисти“, који наводно свуда праве неред и брутално поступају према пучанству на прометницама. Међутим, ништа од тога до села Бенковац прије Окучана. Пуно зенговаца на цести. Има и неколико камиона са којих су пребачене цераде. У некима спавају зенге. Испред кућа крај плота разговарају са мјештанима, смију се. Изгледа да се ту истресао онај облак што сам га предсказао зенгама у Великим Зденцима. Возим полако, клањам се главом свима који ми се мичу, смјешкам се одобравајући њихову позицију на цести. Па то је, уосталом, та униформирана, једнолична маса чију психологију познам. Они се сад слободно крећу, они сад немају никаквих обавеза, али ни овлаштења, а ја их уважавам климањем главе, дајем им потребну предност и то из кола престоничке регистрације. Дакле, „до краја се размемо, кај не“.

Без неких успутних догађаја долазим до Окучана у чијем парку има доста зенги, а на крижању само неколико у случајном пролазу. Неки сједе на ниском зиду са десне стране. Уз њих су наслоњене аутоматске пушке. На неколико мјеста на томе зиду има и по нека пуна врећа, ваљда пијесак. Долазим до скретања за Стару Градишку. Ту су постављене вреће са обје стране према прузи. Крај њих сједи негдје до десетак зенговаца. Нитко ме не зауставља.

 

< Срби Билогоре контролирају цесте                              Садржај                               Успијевам проћи све пунктове зенги >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: