fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Саво Штрбац: Леш НН. 33

Једног прохладног јануарског јутра 1993. године војска Републике Хрватске је почела агресију на Равне Котаре.

Карта хрв. агресије на Равне Котаре 1993.
Карта хрв. агресије на Равне Котаре 1993.

Напад је био неочекиван и силовит. У прва два дана хрватска војска је заузела већи дио подручја. Да би се зауставио њен даљи продор у дубину територије, према Бенковцу, на Равне Котаре су сваки дан стизали добровољци и јединице из других дијелова Републике Српске Крајине. Међу првима дошла је Специјална јединица Министарства унутрашњих послова из Книна, да би организовала одбрану села Придраге. У њој је био и Мишо из Стрмице, села поред Книна, младић изузетне физичке конструкције, а стар свега двадесет и по година.

Борбе око Придраге биле су жестоке, често су се водиле прса у прса. У једном жестоком нападу непријатеља погинула су двојица из Специјалне јединице. У силовитом контра-нападу саборци су успјели да дођу до њихових тијела. Један од погинулих био је Мишо.

Глас о погибији специјалаца стигао је до породица. Смрт је у то вријеме била свакодневна појава на Равним Котарима. Током дана се знало десити да погину десетине бораца и цивила. За породице је било важно да сахране своје мртве уз дужне почасти. И Мишини су се, опхрвани тугом, на то припремили. Отворили су породичну гробницу и чекали посмртне остатке свог јединца.

У међувремену, Хрвати су потиснули браниоце Придраге. Саборци нису успјели да изнесу лешеве погинулих другова. Имали су времена само да их склоне у неки прикрајак, рачунајући да ће их покупити када се врате на то подручје. И, заиста, убрзо су стигли натраг, али лешевима није било ни трага.

Мишини посмртни остаци, тако, нису стигли у Стрмицу, а родитељи су затворили гробницу, уз трачак наде да је њихов син ипак жив. Наду су подгријавале и гласине да има доста заробљених Срба у затворима Задра, а да су неки од њих приказани и на ХТВ-у, па и на европским телевизијама. Мишиним родитељима су се јављали познаници и пријатељи тврдећи да су им сина видјели на телевизији. Нада је расла.

Почетком априла Комисија Републике Српске Крајине добија од Комисије Републике Хрватске описе Срба погинулих на Равним Котарима, сахрањених у заједничкој гробници у Задру. И Мишин отац је дошао да то погледа. Дуго је гледао и читао опис означен са “Н.Н. 33”. Ништа није говорио. Долазио је и наредних дана и дуго гледао исти опис, те је почео да говори да он одговара Мишином изгледу. С временом, повјеровао је да је то управо Мишин опис. Почео се и распитивати када ћемо пренијети посмртне остатке у Републику Српску Крајину. Био је све тиши и тужнији. Нада је ишчезнула.

Међу Србима погинулим на Равним Котарима је било много неидентификованих, па су се комисије договориле да се идентификација обави на основу вјештачења папиларних линија. За то је било потребно да вјештаци имају неспорне и спорне отиске. Пошто су Хрвати прије сахране узимали отиске прстију за већину побијених Срба, ми смо из милицијских картотека, из личних картона, узели отиске прстију оних за које се претпостављало да могу бити међу убијенима. Према договору двије стране, вјештачење је обављено у Задру, а стручном тиму су придружена два холандска експерта које је ангажовала посматрачка мисија Европске заједнице из книнског центра. У јуну 1993. године стижу резултати вјештачења. Један број лешева је и након њега остао неидентификован, јер њихови отисци, било спорни или неспорни, нису били погодни за вјештачење. Такав је био и “Н.Н. 33”.

Код Мишиног оца то поново подгријава наду. Трачак се ускоро претворио у увјерење да му је син заиста жив. Подгријали су га и неки од заробљеника размјењених код Челебића неколико дана по пријему резултата вјештачења. Двојица тада размјењених Срба, родом из Окучана, када им је Мишина сестра показала братовљеву слику, изјављују да га познају. Тврде да се налази у Лепоглави, у секцији број 9.

Ово сазнање доводи Мишиног оца и сестру поново мени. Весело ми показују цедуљицу са именима и адресама двојице који тврде да је Мишо у Лепоглави. Често ми долази и Мишин ујак милиционар, који на сестрића личи као “јаје јајету”. Прича да је размјена у Челебићу вратила радост у породицу. Долазили су пријатељи, пило се и веселило. Сестра је сваки дан ишла у книнске продавнице и куповала поклоне за брата, хвалећи се како ће он брзо доћи из заробљеништва.

Таква радост у Мишиној породици потрајала је двадесетак дана. У јулу 1993. године хрватска страна је сукцесивно почела да испоручује посмртне остатке Срба страдалих на Равним Котарима, привремено сахрањене у Задру. У једној од серија, испоручен је и леш са ознаком “Н.Н. 33”. Нико од родбине несталих није “типовао” на њега, те сам позвао Мишиног ујака и рекао му да он најприје погледа сандук “Н.Н. 33”, како без крајње потребе не бисмо узнемиравали остале чланове породице.

Прихватио је приједлог. Након летимичног погледа, рекао је да су то вјероватно Мишини посмртни остаци. Обећао ми је да ће породици пренијети вијест о припремљеној идентификацији, тражећи за тај задатак предстојећи викенд.

Али, у понедјељак, први телефенски позив био је од Мишиног оца. Упитао је: “Када ће бити?” Одговорио сам: “У сриједу,” мислећи на договорену идентификацију. Вјеровао сам да је рођак обавио договорено. Међутим, с друге стране жице се чула усхићена констатација: “Значи, Мишо долази у сриједу,” и постало ми је јасно да отац још увијек вјерује да му је син жив и да треба да буде размијењен. Шта сада? Позвао сам га да наврати у канцеларију. Појавио се прилично брзо. За њим се на вратима створио и Мишин ујак, дајући ми знак да оцу није ништа рекао. Рекох оцу да сједне. Испричах му да смо преузели посмртне остатке “Н.Н.33”. Не чекајући да довршим, упитао ме шта се то њега тиче, када је Мишо у Лепоглави. Замолио сам га да смогне снаге и приступи идентификацији, јер тијело с ознаком “Н.Н. 33” извјесно јесте нечији син. Било би ми драго да то није Мишо, али је потребно да се то и утврди. Саслушао ме, па рекао: “Ви сте луди! Мој Мишо је жив.” Окренуо се и изишао.

Била је сриједа. Стигао је патолог из Бањa Луке. Стигли су и Мишини родитељи, сестра и тетка. Када је отворен плехани сандук, дуго му нико није пришао. Прва се окуражила тетка. Затражила је да погледа вунену чарапу с леша. Додали су јој је. Пажљиво ју је прегледала и рекла: “Да, ја сам је исплела. Познајем свој рад међу хиљаде других. Поклонила сам му их пред одлазак на фронт.” Отац затражи опасач. Дуго га је гледао, те прошапута: “Дао сам му га прије одласка у рат.”

Седам се детаља склопило у болну спознају да су у сандуку на чијем је поклопцу писало “Н.Н. 33” Мишини посмртни остаци.

Обесхрабрен, отац је рекао: “Сахранићу га као свог сина, али вас молим да ми омогућите да видим и оног Мишу из затвора у Лепоглави.”

* * *

Свој дио је обавио. Комисија, пак, ни до данас није дознала да ли је неки Мишо заиста био у Лепоглави, у секцији број 9. Оно у шта је Комисија сигурна јесте да Мишо из Стрмице никад није био у Лепоглави.

Прича је објављена у књизи “Звона судбине”, аутора Саве Штрбца

Извор: ВЕРИТАС

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: