Саво Штрбац: Kокетирање хрватских предсједника с усташтвом

Првомајски медијски догађај у региону је свакако напуштање хрватског предсједника Зорана Милановића скупа у Окучанима поводом годишњице акције “Бљесак” због тога што су неки од учесника у протоколу носили црну мајицу са ознакама ХОС-а на којој је исписан и усташки поздрав “За дом спремни”.

Не памтим да је неки предсједник било које друге државе напустио скуп који организује његова држава и то за вријеме интонирања државне химне. Нисам прочитао или чуо ни да се нешто слично десило у било гђе и било када. Због тога би овај догађај, поред политичког, могао имати и значај за Хрвате у процесу суочавања са прошлошћу, која није далеко одмакла. А има ли и за регион, односно за хрватско – српске односе и однос службене хрватске према ближим и даљњим историјским догађајима?

Милановић није ново лице на политичкој сцени Хрватске, као што су били његови предходници K. Грабар Kитаровић и И. Јосиповић. Наиме, поред тога што је био предсједник СДП-а, једне од двије најаче политичке странке у Хрватској, био је и предсједник хрв. владе (2012-2016). Милановић се и до сада сврставао у антифашисте, осим у предизборној парламентарној кампањи 2016, када се почео хвалити са ђедом усташом. Успут речено изборе је изгубио, а ђеда усташу му нису нашли ни до данас.

Милановић и није први предсједник “модерне Хрватске” који је кокетирао са усташтвом.

И први предсједник “модерне” Хрватске Фрањо Туђман од Титовог генерала и антифашисте преобратио се у фашисту, о чему свједоче његове ријечи изговорене у априлу 1990. на предизборном скупу у Дубрави: “Сретан сам да ми жена није Жидовка, ни Српкиња”. Посјећивао је усташе и њхове потомке по свијету, омогућио им је повратак у Хрватску, уводио је у хрватски службени језик ријечи, вратио валуту и толерисао употребу амблема из периода НДХ као што су грб са почетним бијелим пољем на шаховници и поздрав “За дом спремни”, које су користили припадници ХОС-а (“хрватске обрамбене снаге”), због којег је Милановић напустио скуп у Окучанима. Све му је то било потребно да би помирио усташе и партизане и да би их хомогенизовао у борби против “српског агресора”.

И Месић је, прије него што је постао предсједник хрватске државе (прије тога је био предсједник хрватске владе, предсједник предсједништва СФРЈ и предсједник Сабора), “кокетирао” са усташама. Једна од његових најексплоатисанијих изјава је она коју је дао 1992. у Аустралији:

“Ми немамо пред ким што клечати! Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. априла кад су нам Силе осовине признале хрватску државу и побиједили смо јер смо се нашли послије рата, опет с побједницима, за побједничким столом”.

Разлог зашто је тако говорио, Месић је много касније овако појаснио: “не можете од усташа и њихових потомака тражити паре и истовремено говорити против НДХ”.

Осим кокетирања са усташтвом, заједнчко свој тројици поменутих предсједника је и то што су се накнадно одрицали тога кокетирања.

Тако је Ф. Туђман још 1992, у емисији Романа Болковића о ХОС-у и усташким симболима, говорио (мислио?): “Ја знам да је међу тим младићима било и хрватских фанатика, хрватских људи који су имали хрватске идеале, али зачуђујуће је да насједају онима који им облаче црне кошуље и фашистичке ознаке из изгубљеног Другог свјетског рата. Што би било од Њемачке да се наставила на црнокошуљашким и смеђекошуљашким традицијама?”

Месић је на мјесту предсједника “изгурао” оба мандата, колико је по уставу и могао. Након тога се политички профилира као велики антифашиста, о чему свједочи и ова изјава: “Kомунизам и социјализам нису физички ликвидирали људе на основу расне и националне припадности, а фашизам јест, и то ћу упорно понављати докле год сам жив, и никаква диплома никоме не даје за право да младима говори како су фашизам и комунизам исто”. Овако је говорио 2014. на скупу антифашистичких бораца и њихових млађих антифашистичких сљедбеника у Kућибрегу (на словенско – хрватској граници), гђе је наступао као почасни предсједник Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, на коју функцију је дао оставку крајем јануара 2017. након емитовања снимака његовх говора из почетка деведесетих у којима усташки логор у Јасеновцу назива радним логором, уз објашњење да је тада износио ставове ХДЗ-а а не своје.

Наведени примјери из понашања хрватских предсједника показују њихову прагматичност и прилагодљивост – у зависности од “националних” интереса могу да буду фашисти (усташе или њихови директни потомци), односно антифашисти (партизани или њихови директни потомци). У мом старом крају овакво биполарно понашање звали су “латинска (читај католичка) мудрост”, која до сада није допринијела објективном суочавању с прошлошћу, посебно деусташизацији, хрватског друштва.

Извор: ДИЦ ВЕРИТAС