Сарајевска најпознатија јавна тајна: Цацо, Казани и злочини над Србима

Између сjећања, порицања и заборава: Три студиjе случаjа о култури сjећања у БиХ, 20 годинa након рата назив jе публикациjе у склопу коjе jе обjављена студиjа о Мушану Топаловићу Цаци, Казанима и злочинима почињеним над Србима у опкољеном Сараjеву.

Аутор студиjе, под насловом Сараjевска наjпознатиjа таjна, jе Ницолас Мол, а иза ње стоjи Фриедрицх-Еберт-Стифтунг (ФЕС). Мол jе докторирао у области Савремена хисториjа у Фреибургу, а од 2007. живи у Сараjеву.

„О злочинима коjи су почињени у периоду од 1992. – 1995. на подручjу БиХ, не постоjи скоро никакав консензус међу политичким елитама, а самим тим ни у друштву. Таj консензус се не може постићи око природе поjединих злочина, али ни око самог броjа жртава. Сjећања на ове догађаjе, као израз респектирања жртава и њихових породица, често биваjу такођер каменом спотицања даљем друштвеном развоjу.

ФЕС ће обjавити сериjу од три кратке студиjе случаjа у току 2015. и оне ће се тицати односа према злочинима почињеним према Србима у опкољеном Сараjеву, злочину према несрбима у Приjедору и злочинима коjи су почињени током бошњачко-хрватског сукоба у случаjу Грабовица и Дретељ.

Култура сjећања коjа се развиjа у бх. контексту, као значаjан недостатак има искључиво приказивање своjих жртава, занемаруjући страдање и тугу других. Таква култура сjећања дугорочно доводи до неусклађених заjедничких наратива о прошлости, што за посљедицу има подиjељена друштва склона злоупотреби сjећања и стварању потенциjала за нове сукобе“, наводи се у уводу студиjе.

Мушан Топаловић Цацо био jе командант 10. брдске бригаде Првог корпуса Армиjе БиХ, коjи jе под своjом контролом држао jедан дио Старог Града око насеља Бистрик, и коjи jе ту починио броjне злочине, приjе свега над српским цивилима. Казани jе име jаме на планини Требевић коjа се налазила под контролом 10. брдске бригаде и коjу jе Цацо са своjом jединицом користио као мjесто за убиjање и као масовну гробницу за своjе жртве.

„Однос jавности према Цаци, Казанима и злочинима над Србима у опкољеном Сараjеву, ни 20 година након завршетка рата не представља закључен процес, ако се код питања везаних за сjећање уопће може говорити о закљученим процесима“, наводи аутор, коjи подсjећа на 26. октобар 1993, дан када jе организирана акциjа Требевић када су се бх. власти покушале обрачунати са злочинцима у своjим редовима.

Један од њих био jе и Цацо (осим Рамиза Делалића Ћеле), некад у добрим односима с Алиjом Изетбеговићем, чиjе jе хапшење било посебно драматично: девет мртвих полицаjаца и Цацо коjи jе, службено, „убиjен приликом бjекства“.

Током сљедећих неколико дана државне институциjе и сараjевски медиjи извjештавали су о броjним Цациним злочинима, при чему су информациjе о почињеним злочинима биле доста непрецизне. Четрнаест припадника 10. брдске бригаде годину након тога процесуирано jе пред Воjним судом у Сараjеву, приjе свега због убиства српских цивила на Казанима и осуђени су на казне затвора у траjању од десет мjесеци до шест година.

Мол пише и како jе Цацо покопан 2. новембра 1996 „у оквиру спектакуларне сахране покопан на Шехидском мезарjу Ковачи, а тиме му jе официjелно указана част као хероjском бранитељу опкољеног Сараjева, чиме jе с њега истовремено уклоњена стигма злочинца“. Претходни Цацин гроб био jе таjна.

Једини коjи jе протестирао против ове сахране био jе Јован Дивjак коjи jе у писму Алиjу Изетбеговића упитао „како jе могао оргнизирати сахрану овог криминалца?“. Изетбеговић jе одговорио да jе морао „због све већег политичког притиска“, не прецизиравши о чему се ради.

Тек ће медиjи, прецизниjе магазин Дани, обjавивши записнике са суђења за злочине покренути и даље присутну дебату: да ли jе Цецо хероj или злочинац? Уско повезано с тим питањем, истиче аутор, jесте и питање да ли су злочини на Казанима убиства или ратни злочини? Треба подсjетити и како су аутори текстова у Данима, Сенад Пећанин и Вилдана Селимбеговић, добивали сталне приjетње због ових текстова, а и бомба jе експлодирала пред редакциjом.

Цитира се и изjава Алиjе Изетбеговића коjи jе 2001. у jедном интервjуу казао како jе Цацо био и хероj и злочинац. Додаjе се и како су Цацини злочини редовно кориштени аргументи Србиjе и Републике Српске у покушаjу да се изjедначе злочинци и жртве у протеклом рату.

„У том контексту распламсала се и жестока расправа о свеукупном броjу Срба убиjених у Сараjеву. До данас ниjе утврђен броj особа убиjених на Казанима“, наводи Мол.

Казани су од дебате постали мjесто на коjем се убиjеним одаjе почаст. Светозар Пударић (СДП) jе 2011. отишао на Казане и положио цвиjеће. Пударић, коjи jе jедне прилике рекао како никад неће отићи на Коваче док тамо „лежи“ Цацо, од тог тренутка се почео залагати за постављање спомен-плоче жртвама.

Према мишљењу Пударића, сjећање на Казане jе од централног значаjа, jер “само тако може се показати да ова земља и оваj град знаjу разликовати добро од зла”.

У jедном интервjуу из 2007. године, Мухамед Швракић, предсjедник Зелених беретки изjавио jе: “Цацо jе у то вриjеме имао наjтежи дио обране града Сараjева. Он jе за нас народни хероj до септембра 1993. године. Оно што се дешавало око Казана и око његовог хапшења, ми се ограђуjемо од тога. За сваки криминал, ако jе неко починио, треба да се одговара. Оно што се сваљуjе на њега треба све процесуирати и доказати.” Швракић jе у истом интервjуу казао како Цацо ниjе убиjен према службеноj верзиjи, већ jе одведен у команду Корпуса гдjе jе прво мучен, а онда убиjен.

„Проналажење и идентифицирање жртава на Казанима развило се у jедан спор и дуготраjан процес коjи и након 20 година jош увиjек ниjе окончан. Прва ексхумациjа на Казанима догодила се двиjе седмице након акциjе Требевић у новембру 1993. године. Према наводима сараjевског Института за судску медицину притом се радило о лешевима, односно диjеловима лешева 21 особе; осим тога су такођер у новембру 1993. године и на мjестима Гаj и Грм Малине ексхумирани лешеви осам других особа коjе се такођер сматраjу Цациним жртвама“, пише Мол.

Година 2000. и 2001. на истом мjесту пронађена су jош два леша. Институт за нестале особе БиХ сматра да се у Казанима налази jош осам лешева. До данас jе само 15 лица, пронађених у Казанима, идентифицирано. Проблеми су у неподударању ДНК-а, али и у недостатку политичке воље да се ово питање коначно риjеши.

„Наjпознатиjи jе током посљедњих двадесет година постао случаj брачног пара Марине и Радослава Комљенца, коjи су имали 67, односно 72 године и коjе су у jуну 1993. године из њихове куће отели Цацини воjници и убили их на Казанима. То што jе њихова прича постала више позната од других сигурно има везе с тим што се убиство тог стариjег, у ходу хендикепираног брачног пара чини jош перфидниjим од других убистава, што jе њихов случаj био дио судског процеса из 1994, тако да jе њихова судбина добро документирана, а осим тога и с тим што се њихова кћерка Слободанка Мацковић већ дуги низ година залаже за тражење своjих родитеља, при чему редовно иступа у jавности.

Потрага за њеним родитељима илустрира читаву драматику и проблематику процеса тражења и идентифицирања: “Моj отац никада ниjе идентифициран, а од маjке су пронашли само jедну кост; и након што jе узета за анализу ДНК, нестала jе и она”, прича Слободанка Мацановић коjа, дакле, до данас ниjе могла сахранити своjе родитеље“, пише Мол у студиjи о Цаци и Казанима.

Аутор подсjећа и како jе у Великом сараjевском парку покопано шест од девет полицаjаца коjе jе тог дана убио Цацо, чиjе име данас стоjи у златноj плакети, на школи Едхем Мулабдић на Бистрику, уз имена погинулих припадника Армиjе БиХ из ове опћине.

Једно питање, нажалост, никад се не поставља: гдjе су сахрањена троjица небошњака коjи су такођер убиjени тог дана?

„Развоj у односу jавности у Сараjеву према Цаци и Казанима током посљедњих 20 година може се резимирати на сљедећи начин: с jедне стране, величање Цаце ниjе нестало, али се смањило, с друге стране jе признавање његових злочина и његових жртава постало прихватљивиjе за друштво и изазива мање отвореног отпора, али остаjе непотпуно и ограничено те оставља отвореним jош многа питања“, наводи се у закључку студиjе.

Извор: RADIO SARAJEVO

Везане виjести:

Почаст убиjеним Србима и Хрватима у Казанима

ПРАВДА ЗА УБИЈЕНЕ СРБЕ НА КАЗАНИМА

Сараjево – Романиjа