Сандра Благић: И ове године, Богу хвала у Доњу Градину

Нема потомака, нема свештенства, нема политичара. Биће и они, само у суботу!

Сунце је високо на небу. Али вјетар не дозвољава да мирно корачаш.

Oпомиње.

Ово је јединствена прилика да читав логор прођем, разгледам, станем поред сваке плоче да прочитам.
И сваки пут је другачије, теже или лакше.

Боже, како је лијепо ово мјесто.
Bиди много цвијећа на хумкама на гробницама. Рај!
Бијеле раде. Hа хиљаде и хиљаде њих.
Као да су за сваку душу, која је мученички убијена, изникле.
Не могу да их избpојим.

И онда чујем као неку музику, у даљини. Па дебло које се повија зашкрипи и стресем се.
Као да их чујем да говоре.
„Полако, куда журиш, стани, овдје лежимо МИ.
Они који су заклани, мучки убијени.

Слушај, да ли чујеш, о несрећо једна, да ли чујеш ту тишину, гдје се ни птица не чује више?
Ћутимо јер сте нас заборавили, не чује нико више наш вапај.
И ако га чује, праве се глуви, окрећу главу!

Везали нас у жицу и очи нам вадили.
Кидали нам месо с’ кости и у казан бацали.
Огрлице од ушију правили.
Клали нас, живе затpпавали.
Поново откопали па спалили.

Чујеш ли крик мајке којој дјете из груди отимају и на нож дочекују?
Чујеш ли крик дјетета, баке, оца, брата, сестре, дједа?
Чyјеш ли како ријека испод тече, ријека од крви наше?

Сваке године долазите, изрецитујете своје лажи, своје бесједе и одете.
Вратите се сљедеће године и тако годинама, једна за другом.
А ми остајемо и чекамо, да поново дођете.
Да учите дјецу, потомке, шта нам је крвник урадио. Због чега су нас лишили живота.

И сваке године долазим бар два пута, знам да је мало.

Знам!

Док корачам по стази, гледам хумке, гробнице. Hије ме страх. Ту леже наши преци, чекају Васкрсење.

Сваки пут се сјетим једног декице, бившег логораша, како стоји сам.
У беж панталонама и слуша грају, цику, вриску.

Жељела сам да му приђем и загрлим га и кажем му бар хвала али ноге ме нису слушале, сузе ме издале. Послије тога никад га више нисам видјела.

То себи нећу опростити…

Свети Мученици молите Господа за нас грешне!

Аутор: Сандра Благић