Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена

Било је то у једној земљи, гдје је владала смрт. И тада се звијер сјетила да оснује логор за дјецу. Да, добро сте прочитали, концентрациони логор за дјецу!

Пише: Сандра Благић

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 20. августа 2017. године.

Прије 76 година на данашњи дан, 12. 07. 1942 године, основан је логор у Јастребарском, по налогу Анте Павелића.
Логор је био под управом часних сестара „милосрдница“ св. Винко Паулски.
А дјеца су била само број без имена и презимена.
Разног узраста.
Од колијевке до четрнаест година.

Шта ли су те мале дјечије руке згријешиле?
Да се са њима поступа на најгори и најсвирепији начин!

Шта ли је оно чедо скривило?
Отргнуто од мајчиних груди!
Шта ли су скривили, Милош, Милица, Љубица, Илија, Саво, Стојанка ??

Часне сестре „милосрднице“ кажњавале су те плаве очи, смеђе и црне, бацањем на таван. Затварањем, и поклапањем сандука. А током те казне добијали су по шољицу слане воде. Старију дјецу су учили усташким пјесмама.
Облачили их у црна одијела, са усташким капама са пришивеним словом „U“.
Тако су стварани нови усташки „Јањичари“.

Дјеца у Јастребарском и нису била дјеца, већ једва живи костури, који су се у ходу заносила, љуљала као класје на вјетру.
И као класје покошени, на златном јулском сунцу.

Јастребарско није био једини логор за дјецу. Био је и Сисак.
У Сиску су били другачији услови.
Имали су доктора!!
Доктора, Антуна Најжера који је православну чељад , убијао затрованим ињекцијама.

Крволочним звјерима озлоглашене НДХ, није било мало, те су нејач, затварали у просторије заражене, пјегавцем, тифусом. Без воде и хране.
Брат и сестра држећи се за руке умирали су у тешким мукама, молећи за милост.
Многи би те 1942. године кренули у школу а отишли су у смрт.
Јер су, преклани.
Вађени из утроба! Умрла.
Умрла прије него су се родила!!!
Разбијана од зид.
Бачена па дочекана на нож.
Погушена. Вјешана.
Убијена и прије логора смрти, на кућном прагу.

За време НДХ од 1941-1945 убијено је 74.762 дјетета.
Јер су били, Срби, Јевреји, Роми. А тачан број страдалих од звијери није коначан.

Наједном су престали да буду дјеца а одрасли нису постали!

Зашто??
Питам се, Зашто?

Оно мало дјеце која су преживјела, сву ту патњу.
Бол.
Голготу.
Молбу за животом.
Оставила су нам у аманет, истину о крвавој земљи.
Земљи, која се не може испрати.
Крвавој земљи. Натопљеном дјечијом крвљу!

Памтите Срби, памти свијете!

Жица

Црна жица, проклетница,
сва од трња изаткана,
ослепела око сунца,
па је ноћ и усред дана.

Ова жица чемерница,
веза душу у чворове,
усече у живо месо,
у погледе и у снове.

Наше руке, дах и наду
засужњила врна жица.
Ал’ ипак, ослушни: негдје
пућпуриће препелица.

Јер још има чистог неба
по ком премећу се птице.
Негде деца играју се
и расте цвет изван жице.

Црна жицо, проклетницо!
Трњем очи звезда боди!
И жици, ал’ слободни су
наши снови о слободи.

Ђорђе Радишић

Напомена аутора:

На фотографији коју сам преузела са интернета су,
Мали заточеници у Теслићу „Стаклари“, једној од просторија у Сиску.

Од истог аутора:

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао