Samo slepac nije video da je Bugarska protiv nas

Uz 100-godišnjicu Prvog svetskog rata

Ruska štampa o uzrocima „bugarske izdaje“

Glavna tema o kojoj je diskutovano  na stranicama ruskih novina u oktobru 1915. je bio rat između Rusije i Bugarske, tj. među zemljama koje su dugo smatrane  za „bratske“. Bez obzira što je još od početka Prvog svetskog rata bilo očigledno  da se  Bugarska, iz više različitih razloga, našla uvučena u orbitu nemačkog uticaja, ruska politika i publicisti nisu gubili nadu da će Sofija da se uzdrži  od neposrednog uticaja u vojnim dejstvima protiv Srbije i da će sačuvati neutralnost za koju se izjasnila još 1914.godine. Međutim, tim nadama nije bilo suđeno da se ostvare. 1/14. oktobra 1915. Bugarska je objavila rat Srbiji, 5/18. oktobra Imperator Nikolaj Drugi je objavio rat Bugarskoj, 6/19. oktobra Bugarska je objavila rat Rusiji. Ruski narod koji je 1878. godine spasio Bugarsku sada je bio prinuđen da se bori protiv njih koji su, samo posle 37 godina  od spasavanja od turskog ropstva, postali saveznici Turaka…

Prirodno je da je takav obrt događaja  naterao publiciste da traže objašnjenje  za činjenicu   kako je moglo da se dogodi  da su se još do skora narodi, koji su se smatrali za bratske, našli na suprotnim stranama fronta.

Većina je smatrala da je car Bugarske Ferdinand Koburg  koga su u mnogim novinama nazivali  „balkanski Vilhelm“  bio glavni krivac  činjenice da su se Bugari  našli uvučeni u rat na strani Centralnih sila. Austrijski Nemac, koji je prvo postao knez (1887), pa zatim i car (1908) Bugarske, nikada  nije osećao simpatije prema Rusiji. Poznati ruski istoričar i publicista D.I.Ilovajski  je još 1888. pozivao da na Bugarsku krene ruski korpus i time da se postigne da za kneževski presto bude i ruski kandidat. „Prihvatiti Koburga, – pisao je Ilovajski 1894. – znači da se nemačko-katolička dinastija učvrstila u pravoslavnoj slovenskoj zemlji koja je oslobođena rekama ruske krvi, da će se dozvoliti da je skoro  progutaju neprijatelji i da će se našim sopstvenim rukama srušiti ono što smo sami napravili. (…) Na Balkanskom polouostrvu je još vatreniji  predstavnik nemačkog Drang nach Osten nego što su to katolički Hohencolerni  koji su se smestili u Rumuniji.“ Zato, zaključivao je istoričar, izbor Ferdinanda na bugarski presto predstavlja rezultat „intriga i upornih zahteva – od Beča otvorenih, a  od Berlina prikrivanih“ koji su pratili nemačke interese  na  Balkanu a svakako su bili  protiv  Rusije.

Drugi krivac „bugarske izdaje“ je po  mnogima bio ruski MIP koji j dozvolio da Bugarska izađe iz sfere ruskog  uticaja. „Samo slepac nije mogao da vidi da Bugarska nije za nas, već protiv nas, – a taj slepac je upravo ona institucija koja je morala da bude najupoznatija sa tim“, – pisao je, na primer, konzervativni publicista D.M.Bodisko. A monarhistička „Zemščina“ je u vezi s tim pisala: „Pa, ko je krivlji za ovakvu situaciju? Zar nismo mi sami?Ili, tačnije, naša diplomatija,  koja je dozvolila da se Bugarska da princu Batenberškom da njom vlada, a zatim i Koburškom… Na šta je računao knez Gorčakov kada je prihvatio da   Bugare, oslobođene turskog ropstva, da u ropstvo neprijatelju slovenstva?  Šta je mislio, da će nemački prinčevi štititi Slovene  da ih ne porobe Austrija i Nemačka?“ Na kraju, konstatovalo se u članku ,dogodilo se  ono što je moralo da se dogodi“, i „a mi smo to sami pripremili   našom neorganizovanošću, večno jureći duhove i političke utopije“. S tom ocenom se slagao i D.I.Ilovajski koji je konstatovao da je „gnusnu izdaju Bugarske“ pripremio „Peterburški-Nemcofil“. Od istoričara je najviše kritikovan  ministar inostranih poslova S.D.Sazonov, koji je dok je trajala fiktivna neutralnost Bugarske  vodio „nekakvo beskonačno cenjkanje, (…) ne želeći da shvati da je Ferdinandu  samo trebalo da dobije na vremenu i da otegne očigledan razlaz sa Rusijom, do konačnog prilaženja Austro-Nemačkoj.“

Za trećeg krivca  u desnim krugovima su smatrani ruski liberali – najpre „bugarofili“ P.N.Miljukova i N.I. Karajeva koji su odigrali popriličnu ulogu u formiranju gledišta ruskog MIP-a u vezi sa „bugarskim pitanjem“. Tako je, na primer, vođa Saveza ruskog naroda N.Je.Markov kao glavnu grešku ruskih diplomata smatrao da su oni „previše  bugarisali, previše slepo su išli onako kako im je govorio Miljukov, previše su  Bugarskoj gledali kroz prste. Kad je trebalo da se potkupljuje i koristi vojna snaga  oni su pisali  diplomatske note  i mislili da postide ljude koji su bili rođeni bez osećanja za sramotu.

Još jedan, treba da konstatujemo,  vrlo bitan razlog, je bila okolnost da je posle podele teritorija posle  Prvog balkanskog rata Bugarska zaključila da su je Srbi prevarili. Prema Londonskom mirovnom ugovoru iz 1913, Osmanlijska Imperija koja je izgubila rat sa Bugarskom, Srbijom, Crnom Gorom  i Grčkom, gubila je sve svoje evropske posede osim Konstantinopolja i malog dela Istočne Trakije. Međutim, zemlje Balkanske koalicije su morale same da izdele teritorije koje su oduzete Turskoj , i to je ispalo izuzetno problematično jer je svaka od njih želela da dobije što više. Posle podele teritorija Bugarska je osetila da ju je Srbija, koja je pretendovala na Makedoniju,  prevarila, i manje od mesec dana posle potpisivanja mira rasplamtao se Drugi balkanski rat.  U njemu su se pravoslavne Srbija, Crna Gora i Grčka dohvatile sa pravoslavnom Bugarskom…Poraz Bugarske u tom ratu je neizbežno  doprineo njenom daljem zbližavanju  sa Austro-nemačkim blokom  (uz čiju pomoć su se Bugari nadali revanšu), jer je ruska diplomatija napravila svoj izbor u korist Srbije.  „Bugarsko ponašanje se ne objašnjava samo smicalicama Ferdinanda: Makedoniju svu, spornu i neospornu, hoće da dobiju i austrofili i rusofili Bugarske; to je zahtev naroda (u širokom smislu) bugarskog – pisale su 1915.g. novine „Kolokol“. – …Posle bratoubilačkog rata 1913. morali smo da izaberemo ili Bugarsku ili Srbiju; tu ne može da se nađe kompromis, i Austrija je to znala. Naša diplomatija  je stala na stranu Beograda – to su diktirali interesi Rusije; i od tog trenutka Bugarska je počela da radi protiv nas, prvo tajno, a zatim i javno“.

Među ostalim „krivcima“ rata  proglašavano je i… slavenofilstvo. Tako su novine „Kolokol“ pisale u jesen 1915 :  „Na i bi morala da se stavi tačka: krivo je naše slavenofilstvo. Mi smo to smatrali za nešto realno, mučili smo se   slovenskim poslovima, zaboravljajući pri tom i same sebe. Dobrodušno maštanje naših pradedova  je zamišljeno da se ostvari,  čak i kada se zbog njega žrtvuju i nasušne potrebe zdrave politike. Sada je nastupio trenutak prosvetljenja…“ To gledište je zastupao i poznati desničar, bivši diplomata Ju.S.Karcov koji je zapazio da je dugo Bugarska bila idol naših slavenofila:  „bugarofilstvo“ se pretvorilo u kult zbog koga su zaboravili da „Bugari u stvari uopšte nisu takvi, kakvim žele da ih vidimo u našim međusobnim odnosima“ – „ to je narod mali i po teritoriji, i po duhu, ali samoljubiv, koga održava njegova manija veličine. Bugari maštaju o formiranju velike Bugarske. Po tom planu bi njihov carić trebalo da bude vizantijski imperator, a Carigrad – bugarski glavni grad“. U izveštajima koji su čitani 1915.godine  Karcov je konstatovao da „Kada naši slavenofili počnu da liju suze u svojim sentimentalnim porivima za sveslovensko bratstvo, Bugari im velikodušno odobravaju, ali se među sobom smeju i slavenofilstvo nazivaju  „ruske budalaštine“.

U želji da objasne zašto su se Bugari  koji su i Sloveni, i pravoslavci, našli u koaliciji  sa zemljama koji su neprijatelji i slovenstva, i pravoslavlja, bilo je publicista koji su težili da svoje čitaoce ubede da u stvari Bugari uopšte nisu Sloveni, te da se i prema pravoslavlju odnose uz velike primedbe. Tu se, u čistom propagandističkom duhu, akcenat stavljao na to da su Bugari vrlo davno poturčeni, da su izgubili svoj slovenski duh,čak i da su potomci Huna koji su u svoje vreme potpali pod slovenski uticaj. To su koristili i Nemci koji su formirali propagandni oblik svojih bugarskih saveznika kao „balkanskih Prusa“ kojima je slovenstvo bilo tuđe.

Što se tiče pravoslavlja, 1915 godine su se praktično svi zajednički  prisetili i  ikonoborstva, i bogumilstva, pa i crkvenog raskola u kome je Bugarska bila od 1872. godine. U vezi s tim su „Moskovskie vedomosti“, komentarišući ono što su pisale novine  koje su saopštavale da Rusija prvi put vodi rat protiv pravoslavne države, jer još od vremena unutrašnjih ratova Rusi nisu dizali mač na svoje istoverce i konstatovao: „Da se Bugarska nije nalazila u šizmi sa Pravoslavnom Velikom Konstantinopoljskom Crkvom, i da se nije nalazila zbog toga izdvojena od svog zakonitog patrijarha (…), takvo diskutovanje bi bilo u redu“, ali „od tada je Bugarska prekinula svaku vezu  sa Pravoslavnim Crkvama Istoka, i samo se  Ruska crkva  nije odlučivala da prekine sa njom crkvenu vezu nadajući se da će se tužno razdvajanje od grčke Konstantinopoljske patrijarhije srediti i da će   izopštenje  bugarske crkve zbog šizme biti ukinuto. Međutim, Bugarska nije pravila ni jedan ozbiljan pokušaj da se pomiri sa Pravoslavnom crkvom i eto već je treći put dizala oružje, izdajnički napadajući pravolavnu Srbiju sa kojom je vezivalo ako ne religiozno osećanje, ono bar veze slovenstva.“  Na tu okolnost je skretao pažnju i arhiepiskop Antonije (Hrapovicki) koji je bio izuzetno autoritativan pravoslavni jerarh i koji je 1915.godine napisao: „Bugari kao raskoljnici koji su još pre šetrdeset godina prekinuli svoje veze sa crkvom, prirodno, imali su dovoljno bezobrazluka u sebi da  nateraju svoj narod, i to ne prvi put, da podigne oružje na rođačku  po krvi Srbiju i na svog izbavitelja – Rusiju“.

Tako je rat koji je počeo protiv Bugarske  naterao rusko društvo ne samo da se razočara u ideje „slovenskog bratstva“  duginih boja, ko bajagi postojeće kao nešto što se podrazumeva samo po sebi, već da i prvi put razmisli o uzrocima „izdaje slovenstva“ i nezahvalnosti oslobođenih prema oslobodiocima.

Tekst pripremio Andrej Ivanov, doktor istorijskih nauka

Izvor: Fond Strateške Kulture