Сачићева паника због Грубора

Зашто је Жељко Сачић баш сада добио порив да се активно укључи у борбу за бранитељска права и зашто генералима у Хаг шаље готово љубавне поруке? Зато што се боји суђења за Груборе, које би требало расвијетлити његову улогу у прикривању тог масакра и починитеља
Војничким рјечником речено, умировљени генерал Жељко Сачић у посљедње је вријеме у офензиви: организира бранитељске просвједе против Владе, има га на телевизији, радију, његово љутито, забринуто, строго али праведно лице гледа у вас из свих тисковина. Користи сваку прилику како би упозорио јавност на наводно страшан положај хрватских бранитеља и на криминализацију свих учесника Домовинског рата, тражи заустављање казненог прогона бранитеља…
Иако Сачић тврди да наступа у име свих бранитеља, док износи за једног правника небулозне захтјеве како би бранитељима требали судити једино суци који су и сами били бранитељи, тешко је не запитати се зашто је баш сада добио порив да се активно укључи у борбу за њихова права. Одговор не лежи у његовом страху да ће, како се то воли рећи, побијеђени писати повијест побједницима. Жељко Сачић напросто се боји суђења за злочин у Груборима, које би требало расвијетлити његову улогу у прикривању тог масакра и заштити починитеља. Све што Сачић подузима заправо је мотивирано паником да ће завршити у затвору; ријеч је о најобичнијем притиску на правосуђе и Владу како би зауставили прогон само једног, конкретног бранитеља – њега.

Челић: Експлозије нисам чуо
Проблем је у томе што су број и снага доказа у случају Грубори такви да би расвјетљавање тог злочина за тужитељство требало бити лак посао.
Подсјетимо, злочин у Груборима догодио се 25. коловоза 1995, када је скупина Маркачевих и Сачићевих специјалаца осигуравала терен којим ће ускоро проћи чувени Влак слободе, којим се кроз спаљену и опљачкану Крајину провезао врховни заповједник Оружаних снага Републике Хрватске Фрањо Туђман с комплетним државним врхом. Према ријечима преживјелих свједока, становништво Грубора и околних села долине Плавно позвано је на зборно мјесто како би се извршио попис становника. Када су људи, већином старије животне доби, дошли на састанак, из правца Грубора видјели су дим, а када су се вратили у село, оно је већ било запаљено, а троје стараца и двије старице били су убијени. Побијена је и сва стока у селу, како би се они мјештани који су остали на животу коначно одлучили на одлазак из тог краја.
Након злочина, Иван Чермак, Младен Маркач и Жељко Сачић направили су све да га прикрију и заштите убојице, иако су одмах дознали што се збило. Маркач се након акције наводно сукобио с данас главним осумњичеником за злочин, Франом Дрљом, специјалцем и екстремним десничарем, који је водио акцију. „Ја сам то направио! Шта ми можеш!“ овако је, према писању „Јутарњег листа“, на Маркачево питање што се догодило одговорио Дрље, који је донедавно радио у Равнатељству полиције. Тамо би и остао да се за Груборе није заинтересирало Хашко тужитељство, које је прогон дјеломично препустило Хрватској.
Грубори су једна од најважнијих точака оптужнице против Анте Готовине, Маркача и Чермака на суђењу у Хагу. Током доказног поступка, у Хагу је свједочио и Јосип Челић, који је 1995. био помоћник заповједника Антитерористичке јединице Лучко, описавши што је ставио у свој први извјештај о збивањима на терену. Хашког је тужиоца интересирало је ли Челић свједочио било каквом сукобу с терористима, јер је у службеном извјештају о акцији писало како се у Груборима одвијала тешка битка: „Цијело вријеме док сам ја био тамо експлозије нисам чуо, али пуцањ из пушке или пиштоља се чуо, али тај пуцањ се није односио на било какав отворени сукоб, на отворену ватру, него је ту и тамо био пуцањ да ли због линије равнања, да ли због не знам чега, значи ту и тамо се могло чути, али да је било експлозије, то се није чуло.“ Челић је рекао како у извјештају пише и да група коју је он водио није судјеловала у никаквим борбама: „У извјешћу се наводи сљедеће, значи, дана 25. коловоза, у то и то вријеме, добили смо задаћу прегледа, односно претреса терена, значи, приликом одрађивања задаће није било никаквих интервенција и то је крај извјешћа. Значи, суштина извјешћа је да се приликом извршења те задаће ништа није догодило.“

Фалсифицирани извјештај
Дан након масакра и писања извјештаја, Маркач и Сачић позивају Челића на састанак, гдје траже да напише нови извјештај, чији садржај диктира особно Жељко Сачић и у којем се фалсифицирају чињенице како би се прикрио злочин. Челић је и ту ситуацију описао у Хагу: „У том тренутку сам знао да се није ништа догодило, обзиром да је он био мој претпостављени, ни у једном тренутку нисам сумњао да није истина то што он говори и он је као руководитељ за мене био неоспоран ауторитет и ја сам заправо поступио по заповиједи и написао сам оно што ми је он рекао.“
У истражном спису, састављеном у склопу истраге о Груборима, стоји како су након злочина на терен изашла и два крим-техничара из Сплита. Чермак, Сачић и Маркач наводно су притиснули крим-техничаре да лажирају очевид, а Чермак и Сачић наводно су тражили да се уз тијела убијених ставе пушке, како би изгледало да су убијени у борби.
Чермак је о Груборима за ХТВ говорио као о „четничком упоришту“, иако је од „Олује“ прошло 18 дана. Тада није знао да је УН, одмах након одласка специјалаца, снимио поприште злочина и да никакве накнадно постављена сцене немају смисла. Поставља се питање због чега је врх војне и цивилне власти на ослобођеном подручју, под високим покровитељством министра унутарњих послова Ивана Јарњака који је са свиме био упознат, прикривао тај злочин? Зашто Дрљу и остале убојице, који су једног старца заклали, нису одмах ухитили? Да се то направило, једна од најважнијих точака хашке оптужнице против Маркача, Чермака и Готовине не би ни постојала. На то питање засад нема другог одговора осим да је убијање грађана српске националности након „Олује“ било дијелом ширег плана, како би и преостали Срби престали представљати, како је у Книну неколико дана касније рекао Туђман, „реметилачки фактор“.
Данас Жељко Сачић у Хаг шаље готово љубавне поруке. На просвједу бранитеља на Јелачић плацу посебно је поздравио хашке оптуженике: „Посебан поздрав упућујем обесправљеним радницима, сељацима, рибарима, који су и данас с нама, како би се солидаризирали с обитељи Тихомира Пурде, Вељка Марића, Мерчепа и свих драгих… Готовину мог драгог, заповједника ратног, храброг хуманисте, љубљеног генерала Младена Маркача, генерале, држи се, чекамо твој повратак! Клањамо вам се до земље, љубимо вам… љубимо вам… све што је на вама вриједно, јер и ви нас љубите!“
Нема ока које се на овај исказ здраве мушке љубави није оросило! Лијепо је када се људи воле, али многима није промакло како Сачић, који је желио оставити дојам спонтаног емотивца иако је читао припремљен говор, није споменуо Чермака. Будући да је читао говор који је сто пута прије наступа провјерио, изостављање Чермакова имена било је намјерно. Зашто? Одговор на то питање лежи у сусрету на Плесу, гдје су се нашли Чермак и Маркач који су управо слетјели из Хага и Сачић који их је дочекао. Било је то након његовог свједочења пред хашким истражитељима – Сачић је желио опипати било својих колега и видјети како они доживљавају његов наступ. Док му је Маркач узвратио поздрав, Чермак му није желио стиснути руку, а касније се препричавало да га је и пљунуо јер га је, према његовом мишљењу, Сачић свједочењем „укопавао“. „Рекао си им да сам ја планирао и заповиједао“, наводно му је одбрусио Чермак. Наравно, Сачић је такве написе демантирао, али Чермак није. Чермак се очито тешко мири с чињеницом да одговара за поступке људи којима је заповиједао Сачић.

Трусићеве муке
Жељко Сачић прошле је године казнено пријавио министра Томислава Карамарка, равнатеља полиције Оливера Грбића и замјеника му Милијана Бркића. Разлог је његово наводно протузаконито хапшење због Грубора. Како у задњим наступима Сачић Карамарка више не спомиње, него сву паљбу концентрира на Јадранку Косор, многи то тумаче њиховим наводним споразумом о ненападању у склопу споразума о Карамарковом преузимању ХДЗ-а.
Треба напоменути како Сачић није једини који властиту панику због могућности да заврши у затвору преноси на све бранитеље. Један од организатора бранитељских просвједа је и Жељко Трусић, који властима пријети пробојем на Марков трг јер су, како каже, „у рату бранитељи рјешавали теже задатке“. Трусић је одавно требао тужитељима објаснити своју наводну улогу у Мерчеповој екипи, која је загребачке Србе злостављала у павиљону 22 Загребачког велесајма и одводила људе у Пакрачку Пољану. Данас Трусић, вјеројатно преплашен хапшењем Мерчепа, поновно навлачи униформу и с телевизијских екрана упозорава како „оваква хрватска држава не може опстати, јер се више од 3.000 бранитеља процесуира, а 300 их је у затвору темељем судјеловања у Домовинском рату“. Откуд му ти подаци, није објаснио. Тај велики заштитник бранитељских права, којег се дуго повезује са злочинима, због издаје прозива људе попут Предрага Матића Фреда, вуковарског хероја и логораша из Стајићева, Ниша и Сремске Митровице, данас савјетника предсједника Иве Јосиповића. Интересантно, ограђује се и од Сачића, што доказује да ни међу десничарима не цвјетају руже.

Пише: Саша Косановић

Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ