Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Jedan Zbornik privukao je pažnju čitalaca, u kome je sedam autora iz Srbije i rasejanja, pripovedalo i pevalo o svom rodnom kraju, Plaškom. Inicijator knjige je Milan Kosanović, a prihod od prodaje namenjen je obnovi crkve Vavedenja presvete Bogorodice u Plaškom.
Zbornik Sa oltara rodne grude izašao je iz štampe 2015. godine u izdanju niškog Svena.
„Ovaj Zbornik Sa oltara rodne grude je nastao kao izraz ljubavi, čežnje, želje i nastojanja da našima potomcima prikažemo i pokažemo, kako se nekada živjelo, kako se danas živi na prostoru Plaškog i plaščanske doline…Da se ne zaboravi naš jezik, da se ne zaborave naša kola, da se ne zaborave lička prela, lička odjela, posjela i riječi kao što su: kruu, graa, njesam, esam, oje, ralo i sve druge rječi specifične za naš kraj, kako se nekada govorilo u Plaščanskoj dolini. Da se ne zaboravi ni naša patnja, a ni naša ljubav…Netko je u pjesmi opjevao, netko u priči ispričao o našem Plaškom, o ljudima, o našim običajima o crkvi Vavedenje Presvete Bogorodice u Plaškom. Ova je crkva izgrađena prije nešto više od dva i po stoljeća, što je jako dug vremenski period i svrstava je među najstarije pravoslavne hramove na ovim prostorima! Štampanjem Zbornika radova autora Plaščanske doline Sa oltara rodne grude mi želimo prikupiti određena finansijska sredstva da pridonesemo obnovi ovog svetog Hrama koji je u jako derutnom stanju i mora se hitno obnavljati, a možda i potaknuti one koji će čitajući ovaj Zbornik da se utope u našu ljubav, počnu i sami razmišljati slično nama“, ističe u predgovoru Milan Kosanović.
Život bez predaje
Milan Kosanović je objavio i dve knjige „Zavičaj u duši“ i „Zavjet krajiških rana“. Njegove pesme i priče su objavljene u nekoliko zbornika i antologija. Rođen je 1947.godine u seocetu Kosanović brdo. Osnovnu školu završio je u rodnom selu Janja Gori, a osmogodišnju, od petog do osmog razreda u Plaškom. Nastavio je školovanje u Srpskim Moravicama. Radeći na elektrifikaciji pruge Zagreb-Beograd doživeo je nesreću na poslu, i ostao bez leve šake i leve noge, ali se nije predavao. Završio je Višu školu za Organizaciju rada. Studira ekonomiju i pohađa paralelno Republičku političku školu. Uključuje se u rad raznih invalidskih, sportskih i političkih organizacija. Vozio je i auto-reli. Postiže ekipno prvo mesto na Sutjesci 1984. god. sa SDIHrabri Zagreb. Kada počinje rat, seli se u Beograd, gde i danas živi sa porodicom. Iako je u trećem životnom dobu, i dalje piše pesme i priprema nove knjige.
Autori koji su se predstavili svojim pričama i pesmama su Božidar Boško Korzalko (SAD), Daliborka Pešut Mandić (Kanada), Vladimir Vukelić (Italija), Đorđe Latas, Dimitrije M. Kosanović, Milan M. Kosanović, Milan R. Kosanović i Nebojša Vukas iz Srbije.
„Iako su autori, čija su dela u ovoj knjizi, raštrkani po celom svetu, to ih nije sprečilo da se okupe i svojim lepo biranim rečima stvore ovo neobično malo, slobodno mogu reći, remek delo.
Onaj ko nije iz Plaškog i okoline, čitajući doživljaje, događaje, običaje, opise prirode, imaće osećaj da je tamo, u toj prelepoj i prebogatoj prirodi, da se umiva na Dretulji, prisustvuje izgradnji krečana ili je u lovu. Ljubav, čežnja prema Plaškom, pretopila se u najlepše reči, iskrene, spontane, a ipak toliko živopisne.
Ono što je od posebnog značaja je očuvanje prvenstveno govora i izražavanja u tom kraju, a zatim i običaja, navika, tradicije. Ovaj zbornik Sa oltara rodne grude, iako humanitarnog karaktera i posvećen crkvi u Plaškom, je veliki dar za svakoga ko je bude imao u svojim rukama. Dar za sadašnje, ali i generacije koje dolaze. Pravi način da se sačuva sećanje na sve ono što je posebnost tog kraja, na ljude, velikane koji su rođeni u Plaškom i na sve one koji su i koji će biti upamćeni, način da se prenese mladim naraštajima, čiji su koreni u toj zelenoj dolini, na obalama Dretulje, kako se nekada živelo, stvaralo i kako se voli zavičaj“, ističe recenzent knjige Gordana Pavlović, književnica, član UKS-a i redovan član Matice srpske.
Pšenica jedna riječ koja podsjeća i znači mnogo za živalj Plaščanske doline.
Bližio se kraj školske godine, bližilo se ljeto, a ja sam kao i sva djeca radovao se školskom raspustu ili kako smo ga tada zvali „feriju“, jer sam moje ferije provodio u selu Jezeru kod moje bake Pave i dede Nikole i mojih tetaka, Zorke i Jeke i mojih bratića Milana i Pere. Sjećam se moje bake koja je bila mršava „kao čačkalica“, a hodala je uspravno kao svijeća. Suprotno njoj, deda je bio punačak, sa bijelim brkovima koje sukao, a „škrljak“ koji je bio vjerovano stariji i od njega samoga, od kojeg se nije odvajao. Kad sam imao oko deset ili jedanaest godina deda je umro i na babi Pavi je ostalo da vodi cijelo imanje, da se brine o svemu što je zahtjevao seljački život.
Tako je organizovala sa ostalim seljanima kada treba pokositi livade, kada treba kupit, svoziti. Primorana životnim potrebama morala je da vodi brigu o cijeloj ljetini, sijenu, kukuruzu, prosu, krumpiru, grahu, masiračama i drugom, ali je posebnu pažnju posvećivala pšenici.
Skoro svakog dana u predvečerje odlazila bi na jednu njivu, koju je zvala Mrkokaluša, koja se protezala do ispod Vukasa, da obiđe zlatno-žuto klasje pšenice, uberi po jedan klas, pa ga protrljaj u dlanovima da vidi je li zrelo za žetvu. Kada bi pšenica sazrela, ona bi poslala moju tetku Zorku da se dogovori sa drugim ženama iz sela za žetvu. Znala je reći:
-Neka ponesu oštre srpove, više će požnjeti.
Dani su bili topli i sparni, pa se sa žetvom počinjalo kasno poslije podne. Žetva bi trajala do kasno u noć, po mjesečini. Selo se spremalo da utone u dobro zasluženi san, iz daleka se čula pjesma žetelica. Kad bi neka od djevojaka započela pjesmu, moja baka bi rekla:“ Eno Cvijeta Blagojeva pjeva k’o slavuj“.
Pšenica se požela, dovezla i stavila na brklje da se još malo prisuši, a onda bi došao dan vršidbe. Kako?
Svaka kuća u selu imala je „guvno“, okrugla površina zemlje dobro utabana, prečnika otprilike deset metara koji je imao stožer u sredini. Pšenica bi se prostrla po cijelom guvnu, a onda bi moji rođaci Pero i Milan doveli volove, koje bi privezali za stožer i volovi bi išli u naokrug od vanjske linije kruga prema sredini, kad bi došli do sredine volovi bi se okrenuli, pa hajd’ nazad, i tako dok sva pšenica ne bude izvršena.
Tu, pored guvna, uvijek je bila jedna stara kanta koja je služila, ako bi vol počeo da balega, da se uhvati balega, da ne padne na pšenicu.
Ovršenu pšenicu trebalo je očistiti. Gledajući nebo prema Plaškom na zalasku sunca, znala je reći: „Ako se nebo bude crvenilo, biće vjetra, trebaće pšenicu previjati.“ Pšenica sa pljevom bi se stavila u četvrtinku, četvrtinka bi se digla iznad glave i polako sipala, a vijetar bi odnosio pljevu ili bi se sa lopatom bacala iz vijetra koji bi odnosio pljevu. Tako previjanu pšenicu bi odnosili na Dretulju ispod Jakšića da bi se oprala, a ona bi se prostirala na čiste plahte da se suši. Kad se pšenica dovoljno sasušila nosili bi je u mlin u Ražulje. I ja sam išao u mlin, jer se dobro sijećam mirisa mljevene pšenice i topline brašna koje izlazilo ispod žrvnja. Mnogo puta sam pojeo parče pogače koju je moja baka ispekla ispod pekve, od takve pšenice.
Za vrijeme moga boravka kod bake spavao sam na štali, na mirisnom sijenu, tek pokošenom i spremljenom za zimu. Komin je bio otvoren, pa se lako čuo lavež seoskih pasa, a ponekad se začula klepka sa ovaca ili zvono sa krava ili bronze sa volova.
Kad bi polazio nazad kući u Plaški, baka bi mi spremila malo pšenice da dam majci.
Majka bi tu pšenicu čuvala i za Svetog Nikolu bi tu pšenicu posijala u staklenke, za nas ukućane, koje bi stavila na stol oko Božićnjaka za Božićne praznike.
Eto, jedna riječ…Pšenica.
Božidar Boško Korzalko
Izvor: RTS
