Са Пацифика на Дрину

Извештавајући о чувеној бици између српске и аустроугарске војске на Мачковом камену, на планини Јагодња поред Дрине, „Политика” је у броју од 21. августа 1914. (по старом календару) на првој страни објавила вест: „ЧЕДА ПАВИЋ – Још једна жртва”.

Ко је био тај, данас углавном заборављен, човек чију је погибију тадашња редакција овог листа издвојила као посебну, међу око 800 припадника Прве српске армије који су, у сукобу са Шестом аустроугарском армијом, тамо оставили своје животе?

Реч је о необичној и по много чему изузетној личности, књижевнику и новинару, који је био већ успешно започео свој живот у Америци, у коју се као политички емигрант склонио 1904, не би ли се спасао оптужби да једним стихом („Под поетском кринком један деспот груби!) вређа црногорског кнеза Николу.

Рођен је 1882. у Шавнику, у имућној трговачкој породици. Гимназију је учио у Првој мушкој у Београду, а потом је уписао књижевност на београдском Филозофском факултету, где је у књижевној дружини „Зора” читао своје песме. Већ 1903. године у Београду објављује своју прву збирку под насловом „Прва књига пјесама”.

Побегавши у Америку, из Њујорка, где је прво приспео, прелази у Питсбург где ради као сарадник у редакцији листа „Американски Србобран”, коме 1907. постаје и уредник. Затим 1909. одлази у Сан Франциско. Ту уређује главни српски лист „Српски гласник” и уписује један од најбољих америчких универзитета Беркли у Окланду.

Тај мирни живот у Окланду и Сан Франциску није дуго трајао. Већ 1912, по избијању Првог балканског рата, Павић се са групом од 120 добровољаца, Црногораца и Срба из САД, одазива позиву домовине. Долази  у Црну Гору и као борац учествује у биткама код Скадра и Тарабоша током 1912–1913. За разлику од добровољаца Грка којима је држава платила путне трошкове и униформе, српски добровољци из Америке допутовали су у Црну Гору о свом трошку.

Поред бројних новинских извештаја о балканским ратовима за листове у САД, Павић је, у Сан Франциску 1913. на 179 страна, објавио и књигу „С Пацифика на скадарско блато”, ретко сведочанство једног добровољца из САД у овим ратовима.

Кад су борбе окончане, 1913. долази у Београд, где наставља студије на Филозофском факултету. Када је избио Први светски рат, Павић се пријављује Добровољачком одреду војводе Војислава Воје Танкосића, са којим је био друг још у гимназији у Београду.

Погинуо је на Мачковом камену 16. августа 1914. Његово име урезано је у спомен-плочу погинулих студената и професора Филозофског факултета у Београду (Капетан-Мишино здање), а налази се и на плочи заједничке гробнице српских војника погинулих на Церу.

Његово књижевно дело праве оцене добило је тек постхумно. Познати професор и историчар књижевност др Миодраг Поповић (познат иначе по својој анализи косовског мита „Видовдан и часни крст”) оценио је да се Павић у поезији „на свој начин први у нас кретао путем модернизма… Као поетска претходница експресионизма, Павић ће се код нас јавити пре Растка Петровића, Станислава Винавера и Милоша Црњанског”. („Политика”, 5. април 2003).

Несумњиво најбољи познавалац књижевног опуса Чедомира Павића је проф. др Кринка Видаковић Петров, која је у својој другој књизи о Србима у Америци: „Од Балкана до Тихог океана – култура и књижевност српских исељеника у САД”, обрадила његову друштвену и књижевну делатност као и његов животопис.

Књигу „С Пацифика на скадарско блато”, прошле године је објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори. Приређивачи су др Кринка Видаковић Петров, Томаш Ћоровић и аутор овог текста, што је само скромни допринос да се књижевник и херој Чедомир Павић отргне од неоправданог заборава дугог сто година.

Аутор: Проф. др Ђорђе Н. Лопичић

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Фудбал на Васкрс на Солунском фронту

Витезови српског неба

Tоплица – век после