Ш​та ако се рат заврши?​

Нису данас изненађење немир, страх и апатија, али би мир био. Врло је извесно да не бисмо ни знали да га спроведемо, уосталом морали бисмо да радимо и стварамо, а то, како данас ствари стоје, не умемо

Пише: Зоран Којић
Заваравајући се већ трећу деценију, како смо постали некакво демократско друштво, тумарамо у затвореном кругу малих популизама, али великих шовинизама, прихватајући их као чињенично стање свакодневнице. На некакав, готово перверзан начин у томе и уживамо. Време у којем и даље ратујемо, на начине доступне и тренутку прилагођене, користимо како бисмо без и најмањег трачка светлости лутали, девастирајући готово сваки сегмент неопходан за егзистенцију, без и примисли о напретку.

Осврћући се око себе, посматрајући свакодневно понашање фигура и карикатура, које под кринком изабраних статирају у филму који се зове борба за живот једног народа, бескрупулозно упропаштавајући чак и онај последњи минимум гарантован како би једна национална заједница могла да покуша да опстане са наметнутим стигмама, какве данас носи наша (српска) национална заједница у Хрватској, није тешко увидети сав бесмисао у којем нас тако понизне и држе.

Нисам сигуран како постоји и један здрав детаљ неопходан чак и за привид функционалности како кроз културну, тако и политичку, опште друштвену или било коју другу делатност преосталих фрагмената Срба у Хрватској. А и како би? Где год да се ухватимо све сам лопов и патриЈота. Са великим ј, на хонорарима оних према којима су најгласнији, као и толико пута до сада.

Кроз десет дана месеца новембра пут обећане Европе испратих четири породице. Уверен сам како је свако од нас испратио по четири. Једноставном математичком операцијом, својственој чак и кључним факторима на овдашњој друштвеној сцени морало би бити јасно како је одјавна шпица у току.

А рат траје и даље. Али, није то наш рат, није никада ни био. Беше то само њихова шарена лажа којом своје нарцистичке поремећаје лечише на нама, народу, илити бројкама. Лажа која траје и данас, која ће трајати док нас има, јер је очигледно желимо. Глас против никада се није подигао, нити ће.

Но како у уводу рекох, ваљда нам тако и одговара, у противном би се морали ухватити рада, озбиљног посла, као и одговорности за учињено, али и одговорности за деценије нечињења, а то нам баш и није својствено. Деценије стварања примитивних каста коштале су и генерација и богатстава, наравно наших, да не помислите другачије. Нити ту се не побунисмо, нити ту глас не подигосмо.

Једноставније је и опште прихваћено начинити се полтроном. Видимо да је исплативо, а без одговорности. Довољно је само – полтронисати се.

Зачудо, и ту поремећаје примећујем, врло озбиљне и са дугорочно несагледивим последицама, такође и по полтрона, који то тешко може схватити, јер ипак је – полтрон.

Односи и околности у којима се преостали Срби у Хрватској налазе све су, само перспективни нису. Они нас не желе, ми нисмо потребни себи самима.

Уверивши нас да је рат завршио, а да пљачке није ни било, лако су нас увели у мрачно доба које нам не гарантује опстанак. Гарант истога смо само ми. Свако од нас. Док не засучемо рукаве и не поведемо рачуна о себи и првоме до себе, при томе се не либећи да покажемо став, боље нам бити неће. Можда и не треба да буде, завршимо једном тај проклети рат, у њиховим главама!

Извор: Српски народни форум