Ruta smrti od Starog sajmišta do Jajinaca

Izgradnja memorijalnog kompleksa na mestu stravičnog logora u vreme Drugog svetskog rata je od nacionalnog, ali i svetskog interesa

Kada sam prošlog vikenda sa predstavnicima Međunarodne federacije pokreta otpora i antifašista položio venac na Starom sajmištu, osetio sam sramotu i ponos. Sramotu jer se na Starom sajmištu, gde je život izgubilo 18.000 ljudi, danas nalaze teretana i restoran. Ponos jer smo za samo protekle tri godine uradili mnogo da Staro sajmište postane Memorijalni centar posvećen žrtvama holokausta, što nije urađeno za punih sedam decenija ranije.

Priča o logoru Staro sajmište jedna je od najstrašnijih u istoriji Beograda. To je priča o pogromu beogradskih Jevreja i stradanju Srba i antifašista u zločinačkoj NDH. Ubijanje beogradskih Jevreja počelo je odmah po nacističkoj okupaciji grada. Muškarci su zatvarani u Topolskim šupama i streljani. U decembru 1941. godine, nacisti su naredili preostalim beogradskim Jevrejima, uglavnom ženama i deci, da se prijave u kancelariji Jevrejske policije u Ulici Džordža Vašingtona 23 i predaju ključeve od stanova i kuća. Sprovedeni su na Sajmište.

Od gotovo 7.000 zatočenih, 6.320 ubijeno je na stravičan način, gušenjem u kamionu dušegupka, specijalnom vozilu koje su nacisti koristili za masovna ubistva u toku holokausta. Kamion se kretao rutom smrti, od Starog sajmišta preko reke, Nemanjinom, Slavijom i Autokomandom, pa dalje Avalskim drumom do Jajinaca gde su žrtve sahranjivane. Žrtve su ubijane tako što je u toku vožnje puštan ugljen-monoksid u zadnji deo kamiona. Kada je dušegupka bila na remontu, nacisti koji su žurili da ispune plan smrti, uzeli su kamion marke „bising”, koji je pre rata služio za prevoz nameštaja, sproveli auspuh u zadnji deo i nastavili da ubijaju. Kamion nije imao izolaciju, pa su se Nemanjinom i Slavijom prolamali jezivi krici ljudi koji umiru. Kažu da su ulice bile sablasno prazne kada je dušegupka prolazila kroz grad.

Nedavno sam došao u posed nemačkog tehničkog izveštaja o kamionu dušegupka. On pokazuje monstruoznost nacističkog režima i kako su usavršavali industriju smrti. Ostajete nemi kada čitate predloge kako da se unapredi i ubrza ubijanje ljudi, kako se zaključuje da minimalan broj ljudi treba da bude u kamionu kako bi na najbrži način bili ubijeni, kako ljude koje ubijaju u kamionu nazivaju teretom i komadima. Od 10. maja 1942. godine, kada su nacisti proglasili Beograd gradom u kome više nema Jevreja, do jula 1944. godine, kroz logor Staro sajmište prošlo je 31.972 zatočenika, uglavnom Srba iz Hrvatske i Bosne od kojih je 10.632 umrlo u logoru.

Bilo je onih koji su rizikovali život da bi spasili svoje komšije Jevreje. Imena tih heroja večno će se pamtiti, a više od 130 Srba nosi izraelski orden Pravednik među narodima. Glumica Žanka Stokić spasila je 30 Jevreja. Osuđena je posle rata iako je u svojoj odbrani iznela imena Jevreja koje je spasila, među kojima je bio i Samuil Pijade, brat Titovog saradnika Moše Pijade, kao i da je iz njene kuće u partizane otišao Koča Popović.

Glumica Rahela Ferari preživela je rat pod srpskim imenom Marija Stojković. Igrala je u pozorištu. Iako su mnogi znali njeno pravo ime i poreklo, niko je nije prijavio nacistima. Jovan Jovanović, vlasnik radnje auto-delova u Dečanskoj ulici, skrivao je Reli Pardo, srpsku Anu Frank. Hugo Klajn je kao šef nervnog odeljenja u Jevrejskoj bolnici uz pomoć dr Jovana Tasića izrežirao samoubistvo. Skrivao se u više stanova da bi oslobođenje dočekao u Drinčićevoj ulici kao Uroš Klajić.

Mnogi Jevreji, oficiri i vojnici vojske Kraljevine Jugoslavije koji su se nalazili u zarobljeništvu, prijavljivani su pod drugim imenima da se ne bi saznalo njihovo poreklo i da bi sačuvali živote. Jevrejska zajednica Srbije dala je dva narodna heroja, 43 nosioca Partizanske spomenice, 197 pripadnika Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije od kojih je poginulo čak 148 i 405 učesnika Narodnooslobodilačkog pokreta od kojih je poginulo 243.

Izgradnja Memorijalnog kompleksa Staro sajmište je od nacionalnog, ali i svetskog interesa, kako je nedavno izjavio Efraim Zurof, direktor centra „Simon Vizental” i predsednik međunarodnog nadzornog tela za rad komisije za Staro sajmište kojoj predsedava episkop slavonski Jovan Ćulibrk.

Poslednje tri godine, grad Beograd napravio je korake „od sedam milja” kako bi započela izgradnja Memorijalnog centra. Raseljena je centralna kula, završen projekat njene rekonstrukcije, utvrđena imovina i popisani oni koji žive tamo. Međunarodna alijansa za sećanje na holokaust (IHRA) proglasila je projekat Staro sajmište jednim od prioriteta. Zakon o Starom sajmištu, koji treba da bude usvojen, omogućiće da se ubrzano reše preostali imovinskopravni odnosi, da se raspiše konkurs i započne sa izgradnjom memorijalnog kompleksa.

Obaveza naše generacije je da to uradi. Iz poštovanja prema žrtvama logora. Kako bi deca učila o strahotama holokausta. Kako se takav zločin nikada više ne bi ponovio. Da se ne bi zaboravilo kako su Srbi ubijani u NDH. Da bismo pokazali da je obraz Beograda, kako je to rekao major Dragutin Gavrilović, u tim strašnim vremenima ostao svetao.

Autor: Goran Vasić

Izvor: POLITIKA

Vezane vijesti:

Staro sajmište: Memorijal bola u nadležnosti Republike

O izgledu Starog sajmišta i Međunarodno savetodavno telo

Dragan Popović: Staro sajmište je simbol sveopšteg stradanja

Logor Staro Sajmište čeka da bude dostojno obeležen

Jaša Almuli: „Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“