Rođendan

Rođen sam 4. avgusta 1995. godine, već sam dobro zagazio u četrdeset i neku, ne sjećam se koja je bila, ali pamtim da sam se tada rodio, ja i moj ćaća i mater i moja Anđa i djete od pet godina, pet godina rata… pet godina odrastanja.

Niko mi nikada nije kazivao da se može čovijek u godinama roditi i progledati, osim što se moglo čuti od popa Dušana koji bi grdio čeljad da se još rodili nijesu, iako su se krstili poodavno, to bi zna u ljutnji, kad bi ko opsova ili vrageta u njegovoj blizini.

Eto tako i ne pamtim koliko mi je bilo godina kada sam se rodio. Sjećam se samo dobro kada se moja Milica rodila 2. avgusta na Svetog Iliju 1990.

Nijesmo ni tada slavili njen prvi rođendan, devedeset prve sam bio na položaju braneći Krajinu. Dolazili su i odlazili već tada razni sa pričama o pobjedi i Srbiji do ko zna koje jaruge pa se još brže vraćali, a mi ostajali i mjenjali se u rovu, pa na straži, pa opet u rovu.

Bio joj je, dakle, prvi rođendan, Tuđman je sanjao svoju Hrvatsku, a ja svoju Milicu i Anđeliju.

Pripremali smo položaje, utvrdili se iza miniranog polja i čekali kada će opet početi. Ispred nas su hrvati, pozadi komanda, a mi na liniji. Vrag će znati ko je tu sve nami komandova samo jednoć stade preda nas neki, pa se izdera kao da smo ustaše:

„Mirno vojsko! Majku vam jebem, jeste li vojska ili babe, ja da vas branim pičke, mi krvarimo za vas, a vi spavate ovde, ustaj!”

A vrag te odnija, mislim, a stanem mirno kao i ostali i pozdravim vojnički nepoznatog oficira koji nas je, čuli smo kasnije trebao da obučava da budemo prava vojska.
Ne ide nikako, sad bi, poslije gotovo tri godine u rovu, ovi da nas uče kako se puška nosi ?!

Gledam Željka, oće li ga dovatiti, juče mu je brat poginuo, danas ga ovaj postrojava – oćuta, a i mi ostali. Nismo naučili svoje psovat, al jebi ga, u ratu se brzo uči, srećom brzo je ovaj otišao za Knin, a još brže za Beograd.

Ginulo se a, i mene rani pa se živo, u Kninskoj bolnici kao i na prvoj liniji, jedne donose druge odnose, mene puste pa za sedam dana da se javim u Komandu.

Niđe ko u Kistanjama, trkom eto ti meni moje Milice: evo tate, evo tate kao da je slava ili rođendan, a opet sam okasnio, pustili me dan poslije Svetoga Ilije.

Oko sedam sati eto ti Momira i Siniše, ali do riječi i ne dođe, nego ajd od kuće do kuće spasavati čeljad, stade dreka, Vujasinovići i Jolići stadoše u jednu prikolicu, ostaše žena i djeca od Šarića, neće Nada bez Bogdana, plače, cvili, pita đe su ostali, niko ne zna, kažu, drže položaje…

Kistanje kao Zrmanja kad nadođe sve bruji i pjeni, naiđe kum Ilija, pa na prevaru nagovore Nadu da pođe s njima.

Samo Gojko psuje, jebe mater Tuđmanu i Miloševiću i krasnoj kiti bratstva i jedinstva i Tita i partiju i Bakarića i Savku, sve ih reda ko da ih je u školi učio. Gojko neće niđe.

Ma, jeba im ti mater ja iz svoje avlije neću, nijesam iša 1945. neću ni sada…

Nema nafte, nego ako ima kod Dobrića, sedmoro na prikolici, mater, ćaća, Anđelija i Milica, baba Joka i mali Ratko, prostrli biljac poda se, kad Ratko stade da se krivi, neće da ostavi psa, pas laje, ne prestaje, đe ćemo psa u prikolicu, vratićemo se po njega, kažem, a Ratko se sve jednako krivi, neće pa neće, ubacišmo i psa na prikolicu, lajanje presta.

Gledamo se, ide se da se Hrvatima ne padne u ruke pa ćemo se vratiti… svak priča, niko ništa ne vjeruje. Odoše Maleševići i Šuše… molim Gojka da krene sa nama, on jednako psuje, kao da sebe uvjerava, onda postiđen se umiri, pomilova Ratka i Milicu, poljubi ih, pa kao za se reče, vrag nek nosi što je vražje, neka vas Bog čuva, djeco moja, pa mu se oči zacakle kao ogledalo.
Ne boj se za me, moj Stevane, pozdravi mi Srbiju.

Ne slavimo više rođendane, u tuđem se svijetu nema se šta slaviti, okupimo se samo oko Svetog Ilije, sretni da nas ima još Končarevića i Grubića, Trivića i Macura, Bjelanovića i Baljkovića o Iliji i Jovanu i o Svetom Stevanu, pa kad grmi Nijagara, kao da se čuje Krčić, i oblaci kao da baš tada prekriju Velebit i Dinaru.

Autor: Jovan Njegović Drndak