Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Рођендан

Датум објаве: недеља, 4 августа, 2019
Величина слова: A- A+

Рођен сам 4. августа 1995. године, већ сам добро загазио у четрдесет и неку, не сјећам се која је била, али памтим да сам се тада родио, ја и мој ћаћа и матер и моја Анђа и дјете од пет година, пет година рата… пет година одрастања.

Далмација, Буковица; ФОТО Јован Његовић Дрндак
Далмација, Буковица; ФОТО Јован Његовић Дрндак

Нико ми никада није казивао да се може човијек у годинама родити и прогледати, осим што се могло чути од попа Душана који би грдио чељад да се још родили нијесу, иако су се крстили поодавно, то би зна у љутњи, кад би ко опсова или врагета у његовој близини.

Ето тако и не памтим колико ми је било година када сам се родио. Сјећам се само добро када се моја Милица родила 2. августа на Светог Илију 1990.

Нијесмо ни тада славили њен први рођендан, деведесет прве сам био на положају бранећи Крајину. Долазили су и одлазили већ тада разни са причама о побједи и Србији до ко зна које јаруге па се још брже враћали, а ми остајали и мјењали се у рову, па на стражи, па опет у рову.

Био јој је, дакле, први рођендан, Туђман је сањао своју Хрватску, а ја своју Милицу и Анђелију.

Припремали смо положаје, утврдили се иза минираног поља и чекали када ће опет почети. Испред нас су хрвати, позади команда, а ми на линији. Враг ће знати ко је ту све нами командова само једноћ стаде преда нас неки, па се издера као да смо усташе:

„Мирно војско! Мајку вам јебем, јесте ли војска или бабе, ја да вас браним пичке, ми крваримо за вас, а ви спавате овде, устај!”

А враг те однија, мислим, а станем мирно као и остали и поздравим војнички непознатог официра који нас је, чули смо касније требао да обучава да будемо права војска.
Не иде никако, сад би, послије готово три године у рову, ови да нас уче како се пушка носи ?!

Гледам Жељка, оће ли га доватити, јуче му је брат погинуо, данас га овај постројава – оћута, а и ми остали. Нисмо научили своје псоват, ал јеби га, у рату се брзо учи, срећом брзо је овај отишао за Книн, а још брже за Београд.

Гинуло се а, и мене рани па се живо, у Книнској болници као и на првој линији, једне доносе друге односе, мене пусте па за седам дана да се јавим у Команду.

Камен пуст у Крајини оста; ФОТО: Јован Његовић Дрндак
Камен пуст у Крајини оста; ФОТО: Јован Његовић Дрндак

Ниђе ко у Кистањама, трком ето ти мени моје Милице: ево тате, ево тате као да је слава или рођендан, а опет сам окаснио, пустили ме дан послије Светога Илије.

Око седам сати ето ти Момира и Синише, али до ријечи и не дође, него ајд од куће до куће спасавати чељад, стаде дрека, Вујасиновићи и Јолићи стадоше у једну приколицу, осташе жена и дјеца од Шарића, неће Нада без Богдана, плаче, цвили, пита ђе су остали, нико не зна, кажу, држе положаје…

Кистање као Зрмања кад надође све бруји и пјени, наиђе кум Илија, па на превару наговоре Наду да пође с њима.

Само Гојко псује, јебе матер Туђману и Милошевићу и красној кити братства и јединства и Тита и партију и Бакарића и Савку, све их реда ко да их је у школи учио. Гојко неће ниђе.

Ма, јеба им ти матер ја из своје авлије нећу, нијесам иша 1945. нећу ни сада…

Нема нафте, него ако има код Добрића, седморо на приколици, матер, ћаћа, Анђелија и Милица, баба Јока и мали Ратко, прострли биљац пода се, кад Ратко стаде да се криви, неће да остави пса, пас лаје, не престаје, ђе ћемо пса у приколицу, вратићемо се по њега, кажем, а Ратко се све једнако криви, неће па неће, убацишмо и пса на приколицу, лајање преста.

Гледамо се, иде се да се Хрватима не падне у руке па ћемо се вратити… свак прича, нико ништа не вјерује. Одоше Малешевићи и Шуше… молим Гојка да крене са нама, он једнако псује, као да себе увјерава, онда постиђен се умири, помилова Ратка и Милицу, пољуби их, па као за се рече, враг нек носи што је вражје, нека вас Бог чува, дјецо моја, па му се очи зацакле као огледало.
Не бој се за ме, мој Стеване, поздрави ми Србију.

Далмација, Буковица, поглед на Велебит; ФОТО: Јован Његовић Дрндак
Далмација, Буковица, поглед на Велебит; ФОТО: Јован Његовић Дрндак

Не славимо више рођендане, у туђем се свијету нема се шта славити, окупимо се само око Светог Илије, сретни да нас има још Кончаревића и Грубића, Тривића и Мацура, Бјелановића и Баљковића о Илији и Јовану и о Светом Стевану, па кад грми Нијагара, као да се чује Крчић, и облаци као да баш тада прекрију Велебит и Динару.

Аутор: Јован Његовић Дрндак

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top