Rođena sam kao Estera, a preživela kao Olgica

Kod nas 178 ljudi nosi medalje za spasavanje Jevreja, a među izbavljenima je bila i beba. Stric, tada radnik na Starom sajmištu, „prošvercovao“ me je u torbi

U matičnoj knjizi rođenih piše joj kao mesto rođenja – Beograd, opština Savski venac. Ipak, Estera Bajer rođena je 31. januara 1942. godine na daleko strašnijem mestu – u logoru Staro sajmište, odnosno „Juden lager Semlin“. Rodila se sa samo 900 grama. Da je nisu „prošvercovali“ izvan logorskih žica, u torbi, verovatno bi završila kao i njena majka – ugušena u specijalnim kolima poznatim kao dušegupka.

– Moja majka Estera bila je u sedmom mesecu trudnoće kada se našla u logoru, na Sajmištu – priča ova hrabra, simpatična dama, sa šeširom i štapom, ali puna života. – Otac Aleksandar već je otišao u partizane. Njegova porodica došla je iz Holandije i oni su bili luterani, pa nisu bili na meti progona. Majčina porodica je bila jevrejska.

Esterina majka je, kada je čula da su svi njeni pokupljeni, ostavila dvoje starije dece kod svekra i svekrve, i odlučila da se, onako trudna, javi na zborno mesto, u Ulici Džordža Vašingtona, gde su popisivali Jevreje. Njeni roditelji i rođaci stradali su u logorima Topovske šupe, Staro sajmište i na Jajincima. Ubrzo se i sama našla iza logorskih žica. Život na Sajmištu je bio toliko strašan da se od stresa prevremeno porodila. Beba nije imala ni kilogram. Niko nije verovao da će preživeti.

Ipak, Esterin stric Dragan Petković, koji je nekim čudnim spletom okolnosti volontirao u logoru, uspeo je da iznese bebu u torbi s druge strane Save. Smeštena je u dom, u Zvečanskoj ulici, gde su je čuvali sve do 1945.

– Dali su mi ime Olgica i spasli mi život. Tokom detinjstva bila sam slaba i rahitična. Padala sam kad potrčim, ali sam ipak preživela. Posle rata, uzeli su me baka i deda, očevi roditelji. Dugo sam mislila da su mi to majka i otac.

Esterin deda radio je u Rečnom brodarstvu kao kapetan broda. Vozio je čuveni „kladovski transport“, sa Jevrejima koji su krenuli u Palestinu, ali im britanske vlasti nisu dale ulazne dozvole, pa su, okovani ledom, ostali zaglavljeni u Srbiji. Većina je stradala u šabačkom logoru i na Sajmištu, ali se jedan broj njih ipak spasao. Njen deda pomogao je mnogima. I njegova unuka je neko vreme radila na brodu.

Olgica Bajer je želela da se zove po majci Ester i da uzme i majčino prezime Albahari. Ime je promenila u Estera, ali pošto tada nije bilo moguće imati dva prezimena, odustala je od prezimena Albahari i ostala samo Bajer – iz poštovanja prema dedi Vilijemu, koji ju je podigao.

Ljudi koji su preživeli logore i Holokaust sve je manje, ali su njihove priče ostale zabeležene. Marlena Vainberger Pavlović, predsednica Srpsko-jevrejskog pevačkog društva, deo tih sudbina snimila je za slavnog reditelja Stivena Spilberga. Već sedam godina i sama vodi multimedijalni projekat „Da se nikad ne zaboravi, Holokaust, da se nikad ne ponovi“, koji je videlo više od 12.000 đaka.

ZABORAV

Sonja Demajo Lunginović imala je dve godine kada su joj oca ubili u zatvoru, a majku na Sajmištu. Majka je imala modni salon i kćerku je ostavila ženi koja je radila kod njih. Pomajka je podigla Sonju zajedno sa svoje dve kćerke. Jednog dana odvela ju je na livadu i objasnila joj da je Jevrejka, rekla joj pravo ime, i terala je da ponavlja kako joj se zovu majka, otac – da nikad ne zaboravi.

Spilberg je, 1998. godine, za svoju Šoah fondaciju snimio više od 50.000 svedočenja ljudi koji su preživeli Drugi svetski rat i Holokaust. Intervjui, bazirani na ličnom doživljaju, trajali su i po tridesetak sati. Marlena Pavlović uradila je pedesetak i mnoge sudbine zapamtila za ceo život:

– Sećam se, recimo, priče jednog advokata, koji je stajao u redu kada su popisivani jevrejski muškarci, na Tašmajdanu. Trebalo je da bude streljan u odmazdama 100 za jednog ubijenog Nemca. Čuo je kako je oficir posle njega na nemačkom rekao da je broj popunjen. Ni sam ne zna zašto, ali u tom trenutku se okrenuo i polako krenuo sa Tašmajdana. Nije se okretao, čekao je da zapucaju. Međutim, niko nije pucao. Dok je pričao, zaplakao je i rekao: „Nikada neću saznati koga su stavili umesto mene na spisak.“

Inače, u Srbiji je 178 ljudi dobilo od Izraela medalje „Pravednici među narodima“ jer su bez naknade spasli tokom rata Jevreje. Među preživelima bio je i čika Ljuba, koji je u logoru ostao bez ruke jer je čuveni dr Mengele na njemu vršio eksperimente. U Aušvicu je bila i jedanaestogodišnja Jevrejka kojoj su operisali slepo crevo naživo. Kreveti u spavaonici bili su na sprat. Ujutro bi straža proveravala ko je živ, a ko ne. Klonule je čekala gasna komora. Ona je, iako pod bolovima, skočila sa kreveta spremna da ide na rad.

BEŽANjE PRED NACISTIMA I USTAŠAMA

Jozef Baruhović često učenicima prepričava kako je kao dete preživeo rat. Otac mu je bio vojni lekar, a posle kapitulacije odveden je u zarobljeništvo. Majka je sa decom iz Zagreba prebegla u Sarajevo, a kad su Italijani počeli da bombarduju grad, sklonili su se u brda, kod mamine prijateljice.

Vratili su se nedugo zatim u grad, ali je već crna marica sa ofarbanim staklima svake noći skupljala ljude po ulici. Tetka ih je izvukla za Mostar, a kad su ustaše preuzele Hercegovinu, pobegli su u Prištinu, pa u Albaniju. Stan su jedva našli.

– U podrumu ispod naše kuće legle su se zmije. I odatle smo morali da se iselimo kada se gazdaričin sin oženio. Majka je jedva našla kućicu na kraju Skadra, pored nemačke kasarne, koju su mitraljirali Englezi. Tu umalo nismo izgubili glave jer su mislili da je majka špijun – kaže Jozef.

Spaslo ih je očevo pismo iz zarobljeništva. U Jugoslaviju su se vratili sa kontingentom kamiona koji su iz Tirane išli kao američki poklon Titu.

Autor: V. Crnjanski Spasojević

Izvor: NOVOSTI

Oznake: Staro sajmište, Jevreji, Estera Bajer, holokaust

Vezane vijesti:

Haris Dajč za NEWSWEEK: Staro Sajmište u trouglu zaborava …

Staro sajmište: Jedan muzej za sve žrtve | Jadovno 1941.

Obeležje žrtvama ustaša na Starom sajmištu? | Jadovno 1941.

Sporni zakon o Starom sajmištu | Jadovno 1941.

Vesić: U pripremi Zakon o Starom sajmištu | Jadovno 1941.